AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 11 JUN 2000 05:21:59 GMT

    Svedočenja

    Uspomene admirala

    Branko Mamula, nekadašnji načelnik generalštaba JNA, danas admiral u penziji, dao je intervju za slovenačku Mladinu. To možda ne bi bilo ništa posebno, da Branko Mamula i Mladina pre desetak godina nisu bili na suprotnim stranama barikada.

    Ljubljana, 10.06.2000.

    Admiral Branko Mamula je na čelu bivše vojske najglasnije upozoravao politički vrh tadašnje Jugoslavije zbog "napada na JNA" iz Slovenije, dok je Mladina saveznom ministru odbrane prebacivala da se za izgradnju vile u Opatiji, u koju je želeo da se smesti penzionisani admiral, (zlo)upotrebljavaju regruti JNA. Potom je usledio raspad države, Mamula je neko vreme živeo u Beogradu, a vilu je Tudjmanova vlast pokušala da pokloni Ditrihu Genšeru, ministru spoljnih poslova Nemačke, koji je dar odbio. Branko Mamula se potom iz Beograda preselio na more i konačno se ukotvio u prelepi stan u centru starog dela crnogorskog Kotora, gde je završio i svoju najnoviju knjigu "Slučaj Jugoslavija". Knjiga je povod za razgovor u Mladini.

    Branko Mamula svoja sećanja počinje reminiscencijama na Josipa Broza. Mamula je po funkciji često svraćao kod Broza tokom poslednje decenije Titovog života, a njihov poslednji susret bio je na Brdu kod Kranja. "Moram da priznam da je bilo prilično tužno. Tito se osećao veoma loše. Lekari su nam rekli da se njegovo stanje pogoršalo i predlagali mu amputaciju noge. On se kolebao..." priseća se Branko Mamula.

    Pošto je u ono vreme SFR Jugoslavija nekim državama prodavala oružje, a Mamula se zatekao na funkciji ministra odbrane i postao meta kritika, danas se osvrnuo i na moralnost nekadašnjih i nedavnih prodaja oružja: "Kada je reč o prodaji oružja Etiopiji, treba reći da se toj zemlji gotovo ništa naoružanja nije ni prodalo. Kada sam sumirao ukupno kreditiranje Etiopije, utvrdio sam da se prodalo oružja u vrednosti od oko 40 miliona dolara. S tom sumom se nije moglo nabaviti mnogo oružja. Oružje nikada nismo prodavali da bi razbuktavali regionalne sukobe. I u slučaju Etiopije to nismo činili zato da bi dali podršku Etiopiji ili pobunjenicima iz Eritreje. Da sam sam odlučivao o tome, nikada ne bih ni išao u Etiopiju, jer je to bio jedan prazan hod. Dobro je poznato i da smo prodavali oružje Kuvajtu, Iraku, Indiji, svojevremeno i Indoneziji, Burmi, Egiptu, afričkim zemaljama. Mi smo u Pokretu nesvrstanih saradjivali sa svim zemljama na različitim područjima i nismo videli prepreka da saradjujemo i na tom području. Jugoslavija je tada već dostigla nivo kada je mogla prodavati ne samo pešadijsko naoružanje, nego i sofisticiranu ratnu tehniku: artiljeriju, raketne sisteme i oklopna sredstva. Napade na temu rečene prodaje oružja, koji su dolazili iz dela slovenačke štampe, video sam u kontekstu odnosa koji su se stvarali u zemlji u celini i prema Armiji, posebno. U vreme rušenja Jugoslavije i gradjanskog rata oružje je uvažano i prodavano preko Slovenije Bosni, Hrvatskoj i drugim zemljama. Smatram da je taj deo trgovine oružjem - ako je reč o moralnim kvalifikacijama - ispod nivoa onoga što smo svojevremeno mi radili. Dakle, da je ono što su radili odgovorni ljudi u Sloveniji početkom devedesetih svakako manje moralno od onoga što smo radili mi u Africi, jer je reč o ratu medju narodima s kojima se do juče živelo u istoj državi, delilo zlo i dobro. U tome Slovenija nije bila izuzetak, tako su radile i druge zemlje. Rezolucijom UN je svaka isporuka oružja na prostor bivše SFRJ bila zabranjena."

    Na pitanje da li sada, kada živi u Crnoj Gori a posle svega što se dogodilo na prostoru bivše SFRJ - i dalje misli da je pravedno silom zadržavati u nekoj državi narod, koji to ne želi, Mamula odgovara poredjenjem sa situacijom iz 1991. godine; oštricu kritike usmerava na slovenački egoizam: "Izmedju Crne Gore i Slovenije postoje sličnosti i razlike. Nije bio greh Slovenije to što je tražila demokratizaciju društva. Jeste to bila misao koja se u tadašnjoj Jugoslaviji teško probijala, ali bi se na kraju probila. Bilo je i u vojsci misaonih ljudi koji su bili za to da se izadje iz društvene okoštalosti. Slovenački nacionalizam nije bio agresivan, nije ugrožavao susede i pretio ratom. Slovenija se nije pozivala na ono što Rišelje naziva 'državnim razlogom'; ona je želela slobodno formiranje cena, ulazak u tržišnu ekonomiju, priključenje savremenim procesima u Evropi i kvalitetno drugačije odnose u Federaciji. Naravno, tu se nameće pitanje zašto su se Slovenci, u strahu pred Miloševićem a u nemogućnosti da se brane - odlučili za izlazak iz Jugoslavije? Smatram da je slovenačko rukovodstvo moralo da ima strpljenja i volje da zajedno sa Hrvatskom i drugim republikama, koje su bile za reforme, vuče u pravcu modernizacije Jugoslavije. Na toj tački vidim sebičnost Slovenije - 'Mi ćemo se izvući, a taj Balkan neka se nosi kako ume i zna. Mi ne možemo da izvlačimo ceo Balkan, Balkan kome odgovara despotija i autokratija!' U presudnim danima pred kraj SFRJ je ovo bilo najčešće razmišljanje vodećih Slovenaca. A kada se Slovenija osamostalila, to je bio kraj Jugoslavije. Slovenačka nacija nije bila izmeštena unutar SFRJ, van slovenačkih granica, i zato nisu mogli da shvate da nema podele bez rata. Da je potonja svest bila prisutna, ne verujem da bi se Slovenci ponašali tako sebično. A što se tiče Crne Gore u ovom času, ona ne traži izlazak iz zajednice, ona traži demokratske promene u njoj, jasno definisanje medjusobnih odnosa i priključenje Evropi."

    I dalje - Mamula tvrdi da je juna 1991. godine politički vrh države trebalo da postupi mnogo odlučnije. Slanje tenkova na slovenačke granice ocenjuje kao loš potez. Na opasku da JNA ionako nije mogla mnogo da učini pošto je vojska zavisila od (slovenačke) pozadine, Mamula odgovara da je bila neophodna drugačija strategija: "Takva situacija se sasvim sigurno ne rešava tenkovima. To se moralo rešiti odlučno. Rečenicom: 'Gospodo, mi ovog časa preuzimamo vlast. Izvolite slušati!' Ali, to se ne bi odnosilo samo na Ljubljanu nego i na Zagreb i Beograd. Samo na taj način bi i Slovenci, i Hrvati, i svi ostali narodi podržali Armiju i osećali je kao svoju. A na svaki način trebalo je učiniti mnogo više, trebalo je učiniti sve, samo da ne padne krv! Mi smo već ranije imali iskustva sa sličnom situacijom na Kosovu. Kada su 1981. godine izbili nemiri, moglo je doći do masovnog krvoprolića, čak i do gradjanskog rata. Na Kosovo smo bili privukli veliku vojsku. Dolazilo je do sukoba, bilo je i minimalnih žrtava na obe strane, to se nije moglo izbeći. Ali do rata naroda i vojske nije došlo. Naš stav je bio jednostavan: 'Ne možete rušiti državu. Dobili ste autonomiju, Tito je umro pre godinu dana, sada hoćete republiku. Izvolite sesti za pregovarački sto, razgovarajte sa drugovima u Republici i Federaciji!' Kasnije sam boravio u Peći, došla je masa ljudi, najviše je bilo Albanaca, došli su da me pozdrave," priseća se danas Branko Mamula.

    Na sličan način je Mamula kritičan i prema intervenciji saveza NATO protiv SRJ, koji smatra velikom greškom. Mamula se slaže s ocenom da je Milošević tokom proteklih deset godina dokazao da nije sposoban da reši kosovsko pitanje i da nije davao nikakvu perspektivu da je rešenje uopšte moguće. Medjutim, je li to bio dovoljan razlog za prošlogodišnje bombardovanje?

    "Svaka zdrava prosudba će reći - ne! Šta se dogodilo? Miloševićev režim je opstao i sada je još jači! Opozicija je oslabljena i svakog trenutka je optužuju da je produžena ruka agresora, plaćenička banda, mogu je progoniti sve do ubistava. Srbi su sada masovno proterani s Kosova, a oni koji su ostali svakodnevno stradaju. I Albanci su bili masovno isterivani i masovno su stradali. Pa šta je onda rešavano? Kakav je bio cilj te intervencije? Ostanimo na činjenicama. Koliko god bio represivan režim u Beogradu, činjenica je da do egzodusa sa Kosova nije došlo sve do intervencije protiv SRJ. Da li je Milošević to planirao ranije, to ne znamo, ali je sigurno da mu je ratni ambijent to omogućio. Izbeglice su problem rata, a taj rat je otpočeo NATO pakt, a ne Milošević. Zaboravlja se da je NATO rat započeo kao kaznu zbog neprihvatanja sporazuma iz Rambujea, da bi tokom rata svoj cilj preinačio u 'spašavanje izbeglica' i 'kažnjavanje Srbije'!? I to tako što nije kaznio režim, već srpski narod. Čemu to vodi? To vodi ne samo do otpora, nego prkosa i udaljavanja od Evrope i sveta koji ih je bombardovao. Povratak Albanaca doveo je do progona 300.000 nealbanskog življa. I Srbi su krivi za to što se desilo, ali najveći deo proteranih ipak nije uopšte kriv! Zapadne sile jesu u Bosni zaustavile velikohrvatski projekat, Srbiju su sada kaznile, ali im je ostao problem Velike Albanije. NATO se postavio na stranu velikoalbanskog koncepta. A taj velikoalbanski koncept nije manje opasan od velikosrpskog. Zar je zaista trebalo sve to da se desi? K tome, poražene su sve medjunarodne pravne norme, prestrašili su ceo svet i Ruse doveli u situaciju da preduzmu mere odbrane kao odgovor na agresivnost NATO-a. I Rusi su u Čečeniji pokazali da neće dozvoliti cepanja Rusije. To je direktna posledica kosovske krize. Putin je povodom toga govorio da neće dozvoliti 'jugoslovenizaciju' čečenske krize," ocenjuje posledice intervencije na Kosovu godinu dana posle njenog završetka admiral Mamula.

    Na pitanje ima li šansi za vojni udar protiv Miloševića u kome bi učestvovali nekadašnji aktivni generali, danas lideri opozicionih partija, poput Momčila Perišića i Vuka Obradovića, Mamula daje pesimističan odgovor: "Mislim da za sada kadrovi kojima je Milošević okružen garantuju sigurnost. Tako su i birani. Ali ne verujem da unutar vojske nema ljudi koji ne misle svojom glavom. Situacija u kojoj se Srbija našla dovela je do užasnog siromaštva, beznadja, potonuća. Svedoci smo tragičnog zaostajanja za svetom. S druge strane, Hrvatska i smrt Franje Tudjmana jesu dokaz da ponekad neki iznenadni dogadjaji mogu preokrenuti stvarnost. Na našim područjima je zaista tako da dogadjaji u velikoj meri upravljaju društvom. Surevnjivost vodja u jednopartijskom sistemu a ne volja naroda bila je ona koja je dovela do cepanja zemlje. A u Srbiji postoji istinska volja naroda da se nešto promeni. 'Otpor' je jedna od organizacija, koja simbolizuje tu volju i plaši režim. Jedan otpor režimu naći će uporište tamo gde su našle svoje uporište velike demonstracije iz 1996. i 1997. godine. A to nisu bile partijski dirigovane i vodjene demonstracije, to su bile demonstracije za promene i traženje puta u budućnost. Ja znam da su ljudi u Srbiji zamoreni, ali ne verujem da su se istrošili. Srbija mora da prodje kroz veoma ozbiljnu i bolnu katarzu. Ne verujem u gradjanski rat - mada i njega može represijom da isprovocira jedino režim. Opozicija se zalaže za legitimne, demokratske promene, a ne za gradjanski rat," upozorava na kraju razgovora admiral Branko Mamula.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)