AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 28 MAY 2000 23:23:46 GMT

    Treći beogradski protestni miting

    Opozicija u nokdaunu

    Ako ujedinjena srpska opozicija nastavi ovako kako je krenula, sledeći miting rasturiće njene pristalice, građani kojima je već više nego dosta opozicione "visoke politike", niskih liderskih udaraca i demonstracija koje služe samo tome da Miloševićeva policija usavršava batinanje

    AIM, Podgorica, 29. 5. 2000

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Trebalo je da prođe 10 dana od upada policije u televizijsku stanicu Studio B, da srpska ujedinjena opozicija dogovori još jedan veliki miting u Beogradu. Istini za volju, odmah su, istog dana (18. maja), počela protestna okupljanja: zaposlenih ispred "Beograđanke", novinara nedržavnih medija na Trgu republike, i građana, ispred Starog dvora u ulici Maršala Tita/Srpskih vladara. Odmah su počela i policijska batinanja: režim je u naredna tri dana na krvav način demonstrirao svoju spremnost i raspoloženje za upotrebu sile.

    U isto vreme, ono što sebe naziva ujedinjenom srpskom opozicijom pokazalo je da su sve rezerve spram njene spremnosti i sposobnosti za političku artikulaciju i konkretno angažovanje preovlađujućeg antirežimskog raspoloženja građana Srbije – opravdane. Mada je Miloševićev udar na TV Studio B praktično "ugasio" i programe radio stanica Index i B2-92, odnosno štampanje nezavisnog dnevnika "Blic", lokalne beogradske vlasti su na balkon prvog sprata Skupštine grada pustile samo "svoj" Studio B. "Uživo" emitovane vesti pratilo je dvadesetak hiljada ljudi prvog, upola manje drugog i oko 3000 građana trećeg dana – trpeći svake večeri policijska batinanja koja su se, zajedno s padom kasnog prolećnog mraka, širila na ceo centar Beograda. Vrhunac licemerja spram stradanja običnog sveta niko iz ekipe Miloševićevih savetnika nije mogao da režira – ili, ako jeste, mora da ima "krtice" u najvišem vrhu srpske opozicije. Treće večeri protesta na balkonu drugog sprata Skupštine grada uredno kostimirani konobar (bela košulja, leptir mašna, ruka na leđima) poslužio je kafom (neki kažu: i viskijem) Danicu Drašković i neku njenu drugaricu. Na balkonu ispod "Studio B" je emitovao dramatične vesti "uživo", dok su masu okupljenih ljudi već batinali timovi Miloševićevih jurišnika.

    Tzv. ujedinjena opozicija je sve vreme sastančila i dogovarala se šta će i kako će. Ne manje slikovito, ćutanje je – i pored redovnih saopštenja (koja se u Beogradu nisu i ne mogu videti, čuti ni pročitati) – potvrđivalo utisak o opoziciji u nokdaunu, nesposobnoj ni da odgovori na Miloševićeve poteze, a kamo li da vodi neku sopstvenu akciju ili građansku inicijativu. Konačno, novi "veliki" miting u Beogradu zakazan je za 27. maj, uz preteće poruke da je to "poslednje upozorenje" režimu da zaustavi teror. Inače će opozicija "preduzeti druge mere".

    Koliko se vlast potresla od opozicionih saopštenja videlo se odmah: ministar visokog obrazovanja (postoji i takva državna funkcija u Srbiji) poslao je rektorima univerziteta i dekanima fakulteta cirkularno pismo kojim ih obaveštava da – u roku od 24 sata, tj. do petka, 26. maja – završe se poslove tekuće školske godine, zaključaju prostorije i zaborave na studente. Akciji je prethodilo premlaćivanje studenata Arhitektonskog i upadanje batinaša na Filozofski fakultet: zanimljiv novi detalj je to što su ovog puta bili uniformisani hirurškim kapama na glavi i maskama na licu. U petak, 26. maja, Otpor je odgovorio skupom kod "Platoa" na Studentskom trgu. Nekoliko hiljada momaka i devojaka srušilo je građevinsku ogradu oko rektorata Beogradskog univerziteta, tamo postavljenu još tokom zimskih demonstracja 1996/97 godine. Pošto su vlastima Srbije pokazali šta su imali, studenti su se odšetali do Skupštine Beograda, pa su tamo rekli i šta misle o opoziciji. Ništa od toga nije za citiranje u pristojnim novinama; sam događaj pomenut je zato što su lideri "udružene" opozicije i iz njega mogli da zaključe sa čim će se suočiti na za sutradan zakazanom, "svom" trećem velikom beogradskom mitingu.

    U subotu, 27. maja – loše odabranom danu ne samo zbog vikenda i paklene vrućine koja je tridesetak hiljada okupljenih građana primorala da se sklanjaju u svaku dostupnu senku – govorila su samo trojica opozicionih lidera. Scenario "manje govora" je bio najavljen, ali tri puta manje govornika – Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, predstavnici Studija B, Ženske političke mreže i Otpora – nije učinilo da skup traje kraće od prethodna dva "velika" beogradska mitinga. Kao i 15. maja, ljudi su i ovog puta odlučili da se raziđu pre no što im je spiker posle dvočasovnog kuvanja na +32C pročitao zahteve/zaključke: vraćanje Studija B, prestanak represije, oslobađanje uhapšenih i osuđenih i raspisivanje izbora na svim nivoima.

    Jedino zajedničko u govorima trojice opozicionih lidera bilo je pitanje (sad već, čini se, ne samo retoričko) o tome ko je, koliko je ima i šta može opozicija. Uz već tužne i dosadne retoričke sličnosti i razlike, sva trojica su ostavili i zajednički utisak nemoći da artikulišu opozicionu političku akciju u nedeljama i mesecima koji Srbiji predstoje. Drašković je sebi dopustio da kaže kako "mi sutra idemo u Moskvu" – i to ne samo posle skandaloznog ličnog otsustvovanja iz događaja koji su usledili posle trinaestomajskog ravnogorskog poklika "Ustanak!" (koji je Miloševiću, odnosno njegovim poslušnicima Vojislavu Šešelju i Milovanu Bojiću poslužio kao povod za novi atak na studente, građane i medije), nego i posle smušenih, nejasnih i nerazjašnjenih demantija vlada Grčke i Rusije da je sa njima "na najvišem nivou" Drašković kontaktirao. U daljem – i, možda, nehotičnom – revizionističkom iskoraku, Drašković je ovog puta ustvrdio da je studentski pokret iz 1968, uz "živog Tita", onda – pobedio. Neposredno posle ravnogorskog "četničkog" skupa 13. Maja u organizacijiSPO, tvrdio je da su komunisti pod Hitlerovim okriljem došli na vlast u Srbiji/Jugoslaviji...

    Nastojeći da održi urbanu razliku u govoru naspram epski raskukanog Draškoviću, Zoran Đinđić ovog puta nije bio ubedljiv kao 14. aprila i 15. maja. I on se pozvao na "znanje" da će poslednja faza Miloševićevog režima biti "bolna i ružna", da se građani okupljaju "da vidimo gde smo i ko smo" i da će "najgore biti ako virus režima, virus sumnje i podela pređe na nas". Okupljeni su bučnom podrškom reagovali na njegovo obećanje da će se saznati imena i da će odgovarati svi oni koji su tukli i premlaćivali, hapsili i sudili "našoj deci", ali je izjava da "opozicione stranke ne treba da obećavaju ono što ne mogu da urade, ali moraju da urade ono što mogu" dočekana – glasnim ćutanjem. Na isti način, čini se, dočekan je i govor Vojislava Koštunice, "patriotski" utoliko što su pomenuto znanje i sposobnog ovdašnjeg sveta, dokazani u prošlogodišnjoj agresiji, u održavanju vitalnih komunalnih funkcija, pa čak i u obnovi zemlje... Jer, "Milošević je taj ko ruši", a znanje i sposobnost građana obnavljaju čak i u ovakvim unutrašnjim (Srbija ima više "terorista" po glavi stanovnika od svih zemalja na svetu) i spoljnim okolnostima (sankcije stanovništvu, a ne režimu).

    Sva trojica govornika pozvali su na građansku neposlušnost, obećali pobedu demokratske Srbije, zatražili izbore na svim nivoima – i jasno pokazali da u opoziciji nema nikakvog jedinstva. Tri meseca pred raspisivanje redovnih izbora, opozicija ne samo što traži prevremene, fer, poštene, demokratske i slobodne izbore na svim nivoima (od kojih se savezni ne mogu održati zbog "isključenja" Crne Gore, a republički zbog "okupacije" Kosova), nego – nema ni zajedničke, ni posebne liste za njih. Nema obučene kontrolore za izbore, kakve god. Nema objavljenu taktiku iznuđivanja, ni strategiju pobede na izborima. Nema, čini se, ni nameru da se o njima dogovara, a kada je Milošević policijskim pendrecima i suzavcem prisili na dogovaranje, pokaže se da – dogovora nema.

    Predstavnik Otpora – koji je u međuvremenu proglašen za terorističku organizaciju – dobio je najveće ovacije građana okupljenih na beogradskom Trgu republike. Obraćajući se opoziciji i opozicionim liderima, rekao je: "Gospodo! Sedam dana smo čekali i nismo dobili odgovor. Sedam dana gubili ste vreme na sastancima... Dosta je. Otpor ludilu! Naš plan je plan ličnog primera – i to kažemo vama, to kažemo našim roditeljima... Pitamo vas: Jeste li spremni za slobodu?" Na to pitanje u Srbiji još nema odgovora.

    Aleksandar Ćirić (AIM)