AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 25 MAY 2000 16:14:11 GMT

    Slovenija i EU

    Predsednikov kiks

    Slovenačka diplomatija redja nove diplomatske "incidente", koji patnerima iz sveta pokazuju koliki je stepen njene političke nesigurnosti.

    Ljubljana, 21.05.2000.

    Milan Kučan, predsednik Slovenije, posetio je nedavno Strazbur i istom prilikom održao govor na zasedanju Evropskog parlamenta. Rečeni govor je izazvao novi diplomatski incident, koji je ujedno najbolji pokazatelj kakav položaj ima zvanična Ljubljana medju svojim komšijama. Kučan je, naime, našao da je zgodan trenutak za kritiku bliže prošlosti, u kojoj je pristanak na pridruženje Slovenije Evropskoj Uniji uslovljavan rešavanjem bilateralnih problema izmedju službene Ljubljane i njenih suseda, punopravnih članica EU.

    Predsednik Kučan je bio konkretan i pomenuo tzv. "španski kompromis", sporazum kojim je Slovenija, posle nekoliko godina pritisaka i blokada od strane Italije, konačno 1995. godine pristala da gradjanima EU odobri kupovinu nekretnina na svojoj teritoriji. Odredjeno je da to mogu učiniti samo oni, koji dokažu da su tri godine boravili na teritoriji sadašnje Slovenije, čime su privilegovani državljani Italije i Austrije. I zašto je faktičko stanje izazvalo toliko bure u Evropskom parlamentu?

    Zato što je poslanicima pao u ruke nezvanični prevod Kučanovog govora. U tekstu je pisalo i ono što Kučan nije izjavio (iako je neizgovoren tekst uistinu tačan); pisalo je da je Slovenija pre nekoliko godina bila "saterana u ćošak" i da je morala da pristane na "španski kompromis" zbog pritisaka od strane "Italije". Kučan, doduše, reč "Italija" nije izgovorio. Što nije sprečilo brojne proteste iz redova italijanskih poslanika i političara, na šta je iz Slovenije krenula bujica izvinjenja, pre svega put Rima. Umberto Ranieri, državni sekretar u italijanskom ministarstvu spoljnih poslova, jedva da je primio note izvinjenja, rekavši da bi u slučaju, da pominjanje Italije nije bila "greška", to bilo "glupo" i "neprihvatljivo". Slovenački ambasador u Rimu Peter Bekeš požurio je da objasni Ranieriju kako se zapravo radilo o "tehničkoj grešci". Kučan je, sa svoje strane, mudro prepustio ministru spoljnih poslova Dimitriju Rupelu da ga "opere" kod italijanskog kolege Lamberta Dinija. Dini je odgovorio da razume "objašnjenje" i potvrdio da najnoviji zaplet "neće uticati na prijateljske odnose medju državama".

    U celom slučaju nije groteskna samo činjenica da je propust u korekciji teksta izazvao nevidjenu zategnutost izmedju Rima i Ljubljane, već da je upravo jedna "štamparska greška" ukazala na pravu suštinu problema, iako je izbila na svetlo dana tako, kao da bi Frojd umešao prste. Zna se da je Italija od Slovenije iznudjivala koncesije za "optante", prilikom potpisivanja ugovora o pridruženom članstvu izmedju Slovenije i EU. A sad se naprasno zgraža i negira nešto što zna cela Evropa i što je zapisano u mnogim italijanskim zvaničnim dokumenatima. Posebna je priča što u celoj toj šaradi dobrovoljno saradjuje i slovenačka diplomatija.

    Slučaj je simptomatičan i zato što se Slovenija danas ponovo našla u sličnoj situaciji, kao početkom devedesetih; ovoga puta igru vodi austrijska vlada, koja je početkom godine formulisala nekoliko zahteva, koji se odnose na vraćanje denacionalizovane imovine njenim državljanima, a traži i priznavanje "staro-austrijske manjine" i zatvaranje nuklearne centrale u Krškom. Sve su to aduti koji bi Beču mogli odlično da posluže kao poluga za ucenu i manipulaciju austrijskim vetom prilikom slovenačkog prijema u Evropsku Uniju. Na to je Kučan i mislio, kada je pominjao "španski kompromis". Njegovi lamenti o pokušajima "revidiranja istorije" i neprihvatljivog "prava jačega koji u Evropskoj Uniji utire nemoć onoga, koji traži pravo na prijem u Evropsku Uniju", bili su upereni protiv težnji pojedinih država da "svoje navodno opravdane interese podignu na nivo Evropske Unije".

    Kučan je jasno rekao na šta misli: "Mislim na zahtev da se vrati imovina onima, kojima je posle Drugog svetskog rata oduzeta zbog saradnje u nacističkom okupacionom sistemu. Slovenija u ondašnjoj Jugoslaviji nije učinila ništa, što nisu u duhu potsdamskih zaključaka uradile savezničke države, sa kojima su se Slovenci zajedno borili protiv fašizma i nacizma. Slovenija ovog puta ne želi da pristane na ucene i očekuje razumevanje i naklonost Evropske Unije."

    Opisanu odlučnost su već sledećeg dana zamenila izvinjavanja, što je ostavilo mučan utisak u javnosti. To nije jedini primer slalomistične spoljne politike Slovenije, koja danas patetično priziva visoke principe, a narednog dana prihvata najgore "kompromise". Spisak je dug. Još uvek su gorka sećanja na svečano prihvatanje zaključnog dokumenta o uništenju zaliha nuklearnog naoružanja na Konferenciji o nuklearnom naoružanju u Nju Jorku. Pre manje od dve godine je upravo Slovenija u društvu neutralnih i nesvrstanih zemalja pristupila koaliciji država "za svet bez nuklearnog oružja", ali je onda iz iste koalicije morala da izadje zbog pritisaka iz Vašingtona, jer se država setila da želi ulazak u NATO, pa se, kako piše čak i provladno Delo, "uplašila od mogućih posledica". Mnoge druge države, poput Irske, Švedske, Meksika, Brazila, Novog Zelanda, Južne Afrike, Egipta... bile su ustrajne do kraja. I doprinele diplomatskom uspehu, ako ničemu drugom.

    Odnosi sa Austrijom su priča za sebe. Slovenija je na formiranje nove crno-plave vlade u Beču reagovala suzdržano, za razliku od evropske većine. Tek krajem februara ministar inostranih poslova Dimitrij Rupel najavljuje susret s austrijskom ministarkom spoljnih poslova Benito Ferrero—Waldner, "kojom prilikom će se pobrinuti" za "konkretne garancije da Beč neće sputavati Ljubljanu preko bilateralnih pitanja u njenim naporima da udje u EU".

    "Austrija nam neće zatvarati vrata u EU," glasio je odlučni Rupel. Usledila je, medjutim, poseta austrijske ministarke spoljnih poslova Ljubljani, posle čega je došlo do novih zapleta. Ferrero-Waldnerova je izrekla nekoliko pomirljivih ocena o nuklearki Krško (da "Austrija nikada nije tražila zatvaranje te centrale"), ali se već narednog dana javio poglavar Jerg Hajder i napao je na specijalno upriličenoj konferenciji za štampu, uz upozorenje da "nema mandat" da odlučuje o bilo čemu izvan programa vlade.

    Rupel je na Hajderovu egzibiciju odgovorio suzdržano, pozajmivši od Drnovšeka poslovicu da "treba sačekati da se supa ohladi"; dodao je da tekući nesporazum nije problem Slovenije, pošto se službena Ljubljana bavi "zvaničnim stavovima vlade, a ne izjavama pokrajinskog poglavara". Izjava je na drugoj, severnoj strani Karavanki proizvela reakciju kao kada pozdravljaš bika crvenom maramicom. Ukratko, Hajder je dobio dodatan podsticaj da svoje stavove pretvori u gotovo ruho vlade. I ministarka Benita Ferrero-Waldner je ekspresno korigovala svoje stavove.

    Laviranje slovenačke spoljne politike podstaklo je domaće komentatore da se ozbiljnije pozabave pitanjem zašto uprkos uspesima države, kao celine, njena medjunarodna crta deluje tako dezorijentisano i bez koncepta. Jurij Gustinčič, na primer, na tu temu kaže sledeće: "Nije nemoguće da na Kvirinal (italijansko ministarstvo spoljnih poslova - prim.aut.) uskoro, posle nekoliko godina u kojima smo lakše disali - ponovo dodji desnica. I da onaj nesrećni zakon o zaštiti manjina — koji nikako da prodje ni sa levicom — bude žrtvovan na oltaru 'sacro egoismo' (što je u vreme globalizma izraz za provincijalizam), te da zakon odlože u stranu brže nego što slutimo. I što smo radili do sada? Srdačno smo zahvaljivali svakom italijanskom funkcioneru koji nas je ubedjivao da je 'zakon već stavljen na dnevni red, samo što nije'. Još nam nije stiglo do mozga da bar jednom sarkastično uzvratimo kako smo isto čuli već sto puta i da Italiji više ne verujemo. Tako bismo i ostaloj Evropi pokazali da se ne bojimo da bi nam odlučniji stav pokvario ulazak u Evropsku Uniju. Time bismo ostali civilizovani, a ne provincijalni. S Austrijom je ista stvar. Mi smo odlučili da Beču ne otežavamo situaciju, iako je cela Evropa protiv te vlade! Mi smo svesni da smo mali i zato počinjemo sa malim interesima — pa možda na taj način nešto profitiramo od rasejanog Beča. Provincijalno!"

    Da sve bude zabavnije, Slovenija i Austrija imaju i mnoge sličnosti. Slovenija se prema Austriji ponaša upravo onako kako se Austrija odnosi prema Evropi, pokušavajući različitim manevrima i smicalicama da razbije okove briselske izolacije. Medjutim ta "Wienerschulle, abteillung Balkan", u slobodnom prevodu - "Bečka škola, odeljenje Balkan" - ima i dublju istorijsku pozadinu. Slovenačka spoljna politika se danas ponaša slično poput austrijske u momentu kada je Austrija izgubila primat velike sile. Tada je Metternich podredjenim diplomatama poslao instrukciju da je "važnije odbaciti zahteve drugih, nego da pritiskamo sa našim sopstvenim zahtevima, pošto ćemo tako dobiti više, ukoliko tražimo malo". Meternih je, nema sumnje, znao šta radi. Teško je reći da li iko u slovenačkoj vladi zna šta u najnovijoj ljubljansko - bečkoj partiji gubi, a šta dobija.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)