AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 22 MAY 2000 20:54:51 GMT

    AIM Junior: Srbi u Prištini

    Priština, 22.05.2000

    U prištinskom naselju Ulpijana u petostpratnici poznatoj pod nazivom ''YU Program'', još uvek živi oko 150 Srba i oko 15 Albanaca. Zgrada je pod zaštitom KFOR-a. Na svakom ulazu zgrade stoji obaveštenje: ''Svi stanovi su pod direktnom kontrolom KFOR-a u skladu sa odredbom br. 1. stambene uprave. Niko ne može da proda ili da kupi stan''...

    Tu su takođe i obaveštenja o zaključavanju ulaznih vrata zgrade '' iz bezbedonosnih razloga''. Zgradu sa ulicom spajaju mostići koje mogu da prelaze samo pešaci. Kod prvog i poslednjeg, stacionirano je osam vojnika KFOR-a koji danonoćno čuvaju stanare. Pripadaju Drugom bataljonu Royal Regiment of Fusiliers. Ipred ove zgarde su od početka aprila, a zamenili su Green Jackets-e. Na terasi prizemlja prvog ulaza postavljene su britanske zastave. Vojnici su podeljeni u dve jedinice. Prva obezbeđuje stanare, a druga je za brze intervencije - u slučaju eventulanog napada, a obezbeđuju i prevoz deci do škole u Gračanici, Lapljem selu i Čaglavici koji se nalaze nadomak Prištine.

    U vreme posete stanarima ove zgrade, atmosfera je bila uobičajena - poslepodnevna. Ljudi su se nalazili ispred zgrade, razgovarali su. Pošto nemaju mogućnosti da prošetaju gradom, zbog nepoznavanja jezika i sigurosnih razloga, to im je jedini izlazak (ispred zgrade i do susednih ulaza).

    ''Uz pratnju KFOR-a odemo do Hale sportova gde nas čeka autobus UNHCR-a i vozi do Gračanice ili Kosova Polja dva puta nedeljno, utorkom i petkom'', kažu stanari. Stanari zaposleni kao prevodioci u raznim medjunarodnim organizacijama, uz pratnju KFOR-a ili humanitarnih organizacija dele pomoć u naselju Ulpijana, preostalim Srbima - uglavnom penzionerima koji nisu u mogućnosti da je sami uzmu i to svakoga drugog petka u mesecu. Četvorica prevodioca, dvojica srpske i dvojica albanske nacionalnosti pomažu prevodiocima da kontaktiraju sa vojnicima, jer pored Srba u zgradi žive i dve albanske porodice. Rekli su da do sada nisu imali problema sa komšijama Srbima.

    U blizini zgrade nalaze se dve prodavnice čiji su vlasnici Albanci. U jednoj od njih stanari zgrade mogu kupovati za dinare i to na svom maternjem jeziku. Tu je takođe i pekara koja je nedavno otvorena, ali tu kupuju uz pratnju KFOR-a. Stanovnici zgrade, ali i čitavog naselja imaju problema sa kanalizacijom. Oseća se neprijatan miris, a dolaskom toplijih dana raste i strah od pojave raznih epidemija. KFOR-ovi vojnici su obećali da će do kraja ovog meseca otkloniti kvar. KFOR radi na tome da osposobi i dva poslovna prostora, za prodavnicu i ambulantu. O prodavnici će se starati jedan od stanara koji ima četvoro dece i nema nikakav izvor prihoda. KFOR-ov zubar od 20 maja posećuje i stanare ove zgrade.Vojnici planiraju da rade na uređenju igrališta za decu iza ove zgrade. Taj prostor trenutno služi za odlaganje smeća. Jedino mesto gde deca mogu da se igraju je prostor širok oko deset metara i to s jedne strane zgrade ili pak u stanovima. Stariji stanari osim šaha igraju odbojku sa vojnicima KFOR-a, koji su im obećali da će doneti i pravu mrežu. Dogodilo se i to da su vojnike u igri menjali Albanci, tako da je do kraja utakmice tim Srba igrao protiv tima Albanaca. To se nažalost desilo samo jedanput.

    KFOR je iznajmio prostor u kojem će smestiti mali informacioni centar za obaveštavanje stanara o informacijama značajnim za zgradu, prevoz i druga pitanja. Trenutno je informisanje oskudno, primaju ''Telegraf'' - nedeljni list KFOR-a na srpskom jeziku. U tom listu (koji se štampa na svega četiri stranice) KFOR će uposliti i mlade ljude i decu i ohrabriti ih da pišu članke.

    Stanovnici zgrade za vreme Misije Royal Regimenta of Fusiliers nisu imali većih problema. Nekoliko puta albanska deca su gađala kamenjem zgradu i stanare, ali povređenih nije bilo. ''Bili smo svedoci pretnji, dobacivanja i psovki albanske dece upućenih srpskoj deci u vreme polaska u školu, iako je bilo prisutno jako obezbeđenje KFOR-a koje ne dozvoljava prilaz autobusu. Ne znam šta da očekujemo kada nam i deca prete, neretko pokazujući prstom preko vrata, kao da hoće da nam kažu da će da nam prerežu grlo'' - kaže Sanja (32) stanarka zgrade, koja živi sa troje dece, dva dečaka i devojčicom Tamarom, koja je najmlađa Srpkinja u Prištini, ima samo pet meseci. Žive u jednoiposobnom, oskudno nameštenom stanu u kojem su najprimetnije dečije igračke. Samohrana majka je od juna prošle godine, kada joj je muž ubijen. ''Ubijen je samo zbog toga što je Srbin. On nikome nije učinio ništa nažao. Bio je ključar. Nije bio ni pri vojsci niti pri policiji. Ubijen je među prvima, bio je izmasakriran. Imao je 50 godina'', kaže Sanja. Sanja je tada bila u petom mesecu trudnoće. Nakon toga je otišla u Beograd da se porodi, ali je nisu prihvatili. Vratila se na Kosovo, iz naselja Dardanija preselila se u zgradu ''YU program'' i porodila se u bolnici u Kosovu Polju. U crnini, vidno iscrpljena sa bebom u rukama, bila je ljubazna i raspoložena za priču o svom sadašnjem životu koji je po njenim rečima nikakav, ali da ne gubi nadu. Radila je volunterski u prištinskoj pošti, ne prima platu niti dečiji dodatak. Živi od humanitarne pomoći i pomoći dobronamernih ljudi, ali pomoć nikada nije dovoljna pošto se radi o maloj bebi kojoj su svakodnevno potrebne pelene i mleko. Obične pelene (koje je dobila od KFOR-a) koristi, ali joj je veoma teško da ih pere i pegla zbog toga što često nestaje voda. Ne izlazi nigde, osim kada je vojnici KFOR-a odvezu do bolnice u Kosovu Polju, zbog redovnog lekarskog pregleda bebe i vakcinacije. Voze je blindiranim autom. Dečaci, Milorad i Marko, osim kada idu u šlolu, po ceo dan su u kući i igraju se video igrama.

    ''KFOR mi je obećao pomoć u novcu'', kaže Sanja. ''Za malu Tamaru treba dosta stvari. Dečaci su dobili udžbenike od škole jer su deca sa jednim nastradalim roditeljem''. Sanja se nada boljoj budućnosti za sebe i svoju decu. Za vreme letnjeg raspusta, otićiće u Srbiju sa decom i vratiće se opet na Kosovo. ''Nemam gde, svi moji su po prihvatnim centrima''. Jedna žena iz Kraljeva ponudila joj je smeštaj u njenoj kući, ali Sanja to nije prihvatila. ''Ne želim da budem nikome na teretu'', kaže Sanja. Ne može da radi, jer ima bebu. ''Da mi nije nje, ja bih odavno radila i snašla se, a ne da živim od humanitarne pomoći'', kaže ona.

    Dok smo odlazili od Sanje koja nas je ljubazno dočekala i ispratila, naišli smo na nekoliko stanara ispred ulaza koji su razgovarali i to o učenju engleskog jezika. ''Svi mi učimo engleski, jer hoćemo da se zaposlimo'', rekao nam je jedan od stanara koji nas je zamolio da ne koristimo njegovo pravo ime već pseudonim Niki. ''Reci onoj devojci da požuri sa kopiranjem knjiga - zaostajem u učenju'', šalio se stariji čovek koji je odmah posle toga otišao u svoj stan, izbegavajući dalji razgovor sa nama. Niki kaže da živi u dvosobnom stanu sa još pet članova familije. Rođaka ovde nema. Nigde ne radi, kao ni njegova žena i ne prima nikakav novac. Živi kao i većina, od humanitarne pomoći i ranijih zaliha. Uči engleski da bi mogao negde da se zaposli. Od humanitarne pomoći dobija, kako nam je rekao, malo. ''Kilogram svežeg voća, krompira, luka i drugog za 15 dana. Ipak smo zadovoljni''! Najveći problem je prevoz, jer nema auto. Sam se ponekada snađe. ''Do Mitrovice nemamo prevoza. KFOR nas vozi do Gračanice i Kosova Polja''.

    ''Vesti ne slušam, osim BK Televizije, gledam filmove na AA Televiziji (privatni TV kanal na albanskom jeziku). Sada sam počeo i crtane filmove da gledam - zbog dece''. Niki i njegova porodica će ostati u ovoj zgradi, jer kako on kaže nema većih problema. ''Iako smo izolovani i kao u getu, ipak ću ostati ovde. Zadovoljan sam vojnicima, ali bi mi hteli još više''. Niki se, kao i Sanja, nada boljoj budućnosti.

    Stanari ove zgrade, koji veći deo vremena provode gledajući kroz prozore na susednu zgradu, parkirane automobile, vojnike KFOR-a, đubre i ljude koji se slobodno kreću, ipak su odlučili da ostanu tu gde jesu. ''Biće ovde bolje, rekli su nam. Nećemo morati stalno da živimo od humanitarne pomoći - zaposlićemo se i mi. Šetaćemo i mi našim gradom i pričati na svom maternjem jeziku'', objašnjava Niki.

    Nedaleko od zgrade ''YU Programa'', okruženi vrlo prometnim mestima kao što su zelena pijaca, pošta, autobuska stanica, šest Srba živi u jednoj zgradi takođe u naselju Ulpijana. U blizini te zgrade u kojoj živi i nekoliko međunarodnih policajaca nalazi se jedan radni prostor koji čuva KFOR, tako da su na neki način i oni zaštićeni. ''Sada nemamo problema. Ranije je bilo dva pokušaja krađe automobila, razbijanje prozora i stanova, tako da živimo iza troja vrata'', kaže jedan mladi par. ''Četiri puta su bacane bombe - uglavnom za vreme žurki, kada se čula srpska muzika. Žurke nam se završavaju bombastično''.

    Njih dvoje žive u dvosobnom stanu. ''To je stan mojeg profesora sa fakulteta'', kaže devojka. Njeni roditelji su prodali stan koji se nalazio u istom naselju i odselili se u Crnu Goru. Ostala je ovde sa svojim momkom. Oboje rade, te nemaju potrebu za humanitarnom pomoći. Namirnice nabavljaju u obližnjoj Gračanici ili Čaglavici. Za prevoz se sami snalaze. ''Ovde ne kupujemo zbog nepoznavanja jezika''. Posle incidenta koji se dogodio njenom momku na obližnjoj pijaci ni tu ne kupuju. ''Otišao sam do pijace i pričao svojim jezikom - posle čega je usledilo ''bombardovanje'' krompirima''...

    Svakodnevni izlazak im je samo do radnih mesta. Za razliku od njenog momka (koji radi u Ulpijani) devojka se više kreće jer radi u centru grada. ''Ponekada dođe kolima i pokupi me, ali uglavnom sama se vraćam kući''. Na ulici ima stalnih provokacija od strane onih koji je prepoznaju, ali dvoje mladih kažu da je to cena ostanka ovde. Radio koji je stalno uključen, u njihovom stanu je jedini izvor informacija i zabave. ''Nemamo TV, tako da po ceo dan slušamo radio, igramo sa komšijama karte, odemo do njih, dođu oni kod nas''... Oboje planiraju da ostanu ovde da žive. ''Ja sam se ovde rodila, završila školu, studirala pravo dok sam na to imala pravo - jednostavno živela sam ovde i živeću'', odlučna je devojka.

    Pored Srba koji žive u zgradi ''YU Programa'' i zgradi kod zelene pijace, u naselju Ulpijana ( nadomak bolnice) živi i jedna starija Srpkinja, kao i jedna tročlana porodica. Baka Dragica, stara oko 60 godina, živi sama. Ona je jedina Srpkinja u zgradi. Kucajući na njenim vratima primetili smo upozorenje KFOR-a - da je stan pod njihovom zaštitom. Baka Dragica nije odmah otvorila, tek kada smo se predstavili. U stanu sa njenom sestrom koja je iz Srbije došla u posetu, zatekli smo i jednu devojku (22) i jednu stariju ženu, njene komšinice (Albanke) koje su joj došle u posetu. ''One mi često dolaze, uvek kada mogu''. Pored njih, skoro svakodnevno društvo baki Dragici su vojnici KFOR-a koji joj donose humanitarnu pomoć, zajedno sa prevodiocima, i koji proveravaju da li ima problema.

    ''Zadovoljna sam KFOR-om. Pomažu mi koliko mogu''. Ona živi od humanitarne pomoći, jer penziju ne prima. Na stolu sa kolačima i šoljicama kafe nalazili su se i primerci novina koje joj redovno donose. Baka Dragica nije nigde izašla od dolaska KFOR-a na Kosovo. Po ceo dan je u stanu, čekajući da joj neko dođe. Kao i svaki Srbin u Prištini i ona se nada poboljšanju situacije. ''Mislim da će sve ovo da se sredi. Ipak, treba odvojiti žito od kukolja'', kazala nam je na kraju posete baka Dragica...

    AIM Priština Nataša SAVOVIĆ