AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 21 MAY 2000 22:13:44 GMT

    Ko to tamo pruža OTPOR

    AIM, Podgorica, 21. 5. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Pojavili su se nenametljivo, a onda su počeli da niču gde ih ne seješ i sve ih je više. Vlast ih neprestano optužuje, proganja, privodi i hapsi, stavlja im na dušu terorizam, rušenje ustavnog poretka, povezuje ih su bistvima visokih zvaničnika, zove ih “NATO pešadijom izdajničke opozicije”, “fašističkom falangom”, “skupinom propali studenata, narkomana, stranih plaćenika i probisveta”. Oni tvrde da su obični, bezazleni klinci.Bore se plaktama, protestnium perforamnsima koje priredjuju širom Srbije.Akcije su im osmišljene, urbane ,,udaraju pravo u glavu,,. Ne ostavljaju ravnodušnim ni režim ni gradjane.Ne negiraju dobre odnose s opozicijom, ali ne zaboravljaju da istaknu kako su samostalni.

    S druge strane, nema opozicione stranke koja ih rado ne bi prisvojila, gotovo svi lideri demokratske opozicije pokušali su da ih stave pod svoj krov. Medjunarodnoj zajednici nisu nepoznati, zapadne vlade im povremeno daju verbalnu podršku, mada “bezazleni klinci” tvrde da ih finansijski ne pomažu. Uživaju veliko poverenje i u neku ruku divljenje takozvanih običnih gradjana. Njihov simbol - zaštitni znak je stisnuta pesnica što, valjda, treba izmedju ostalog da prenese i poruku da se ničega ne boje. Naravno, reč je prvobitno o studentskoj organizaciji Otpor, koja se nedavno pretvorila u Narodni pokret Otpor.

    S obzirom na “epitete” koje im režim jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića lepi, ne čude nedavno objavljeni zbirni podaci o progonu članova Otpora. Za nešto više od godinu i po dana postojanja (Otpor je formiran u jesen 1998. godine), policija je, širom Srbije, uhapsila ili privela oko 400 aktivista ove organizacije koji su van slobode proveli ukupno 11.000 časova. Jedand od istaknutih aktivista otpora Ivan Marović, kaže, medjutim, da su ovi podaci objavljeni početkom maja, i da su već zastareli. Na dan kada je vlast u Požarevcu slavila Dan pobede nad fašizmom, a opozicija planirala da organizuje protest, čiji je neposredan povod bilo upravo prebijanje dvojice “otporaša” iz Požarevca, uhapšeno je ih nekoliko. Narednih dana, kako su političke tenzije rasle, privodjenja, hapšenja i lišavanja slobode na barem zakonskih 72 sata, bilo je još. No, u istom ovom periodu od godinu i po dana, od studentske organizacije iz “kruga dvojke” (uži centar Beograda), Otpor je postao masovna organizacija. Danas, prema rečima Ivana Marovića, ima svoje ogranke u 102 grada i sela u Srbiji, a i ti podaci svakodnevno zastarevaju. “Centrala svakodnevno dobija obaveštenje da je u nekom mestu u Srbiji, koje nije ni ucrtano na karti, formirana kancelarija Otpora”, kaže Vukašin Petrović, neka vrsta portparola pokreta.

    Kažemo “neka vrsta portparola”, jer Otpor nema klasičnu unutrašnju organizaciju i to je ono što, prema Marovićevim rečima, vlastima dosta smeta. “Mi nemamo lidera, nismo vertikalna organizacija, vlast nema na koga da upre prstom u nekog od nas i proba da ga ocrni”, objašnjava Marović. “Mi se ne borimo za vlast, nema laktanja, okupili smo se oko ideje da ostanemo u ovoj zemlji, ali da ona postane normalna i da svojim gradjanima može da pruži normalan život”, objašnjava Petrović. Režim sa “otporašima, zaista, ima problema. Većina njih su mladi ljudi bez porodica i dece i teško ih je nečim uceniti ili zaplašiti, većina je nezaposlena i ne mogu ih kupiti obećanjima nekakve promocije ili boljih plata, to su ljudi bez mrlja u svojim biografijama, a uz sve to reč je o organizaciji bez predsednika, sekretara, potpredsednika. Zato, prema njegovim rečima, napadi vlasti na Otpor, na kraju, ispadnu smešni.

    Uostalom, “otporaši” su i uspeli da ismeju akcije režima usmerene protiv organizacije, tako što su, 13. maja, na Dan bezbednosti, orgnizovali akciju masovne predaje policiji. Snage bezbednosti su, dakle, imale savršenu priliku da pohapse “plaćenike”, “teroriste” i “ubice”. “Ako smo teroristi, kako tvrdi ministar policije Vlajko Stojiljković, onda nam je mesto u zatvoru. Ako nas tog dana ne uhapse, onda moraju da ćute”, govorio je Marović uoči 13. maja. Niko od onih koji su se dobrovoljno “predali” policiji u toj akciji nije uhapšen, ali vlast ne samo da ne ćuti, nego, čini se, optužbe na račun Otpora, spušta na prilično konkretan nivo.

    Posle ubistva Boška Peroševića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine i lidera vojvodjanskog ogranka Socijalističke partije Srbije (SPS), vlast je osula dosad najžešću paljbu na ovu organizaciju. Ne samo što je Peroševićev ubica Milivoj Gutović “označen” kao pripadnik Otpora, nego je Goran Matić, savezni ministar za informisanje, izjavio kako je Otpor neregistrovana organizacija, najavljujući otvorenu akciju protiv njenih članova.

    Marović, lično, ne očekuje zabranu Otpora koja bi ih primorala da predju u ilegalu, mada bi se, s obzirom na to kako funkcioniše ova organizacija, snašli i u takvoj situaciji. “Otpor je ideja o svenarodnom pokretu i tu eventualne zabrane ne pomažu previše”, kaže Marović. “Čitavih godinu dana od osnivanja ova organizacija je radila bez ikakve infrstrukture i prostorija i zato bi se lako navikla na sličan način rada, ako to bude neophodno”.

    Represiju režima protiv Otpora, Marović direktno povezuje s rastom ugleda i masovnosti organizacije, a sve u skladu s jednom od njihovih parol “kako raste represija, tako raste otpor”. “Mi se napajamo represijom režima i u svim gradovima gde su hapsili naše ljude, pokret je ubrzano rastao i odmah zatim javljali su se novi ljudi, ponekad i penzioneri, spremni da nastave s otporom”, kaže naš sagovornik. U suštini, Otpor je tako i narastao do organizacije sa više od stotinu ogranaka. Najpre se u nekom mestu u unutrašnjosti pojave mladići koji lepe plakate Otpora, zatim ih policija prebije i uhapsi, a onda, za dan-dva, priča o pokretu toliko naraste da se u tom gradu, varoši ili selu, kao logičan sled stvari, pojavi kancelarija “otporaša”.

    Osim zbog vesti o privodjenjima i hapšenjima, Otpor je, pre par nedelja, u žižu javnosti dospeo i posle informacije da se tom pokretu priključio Dobrica Ćosić, ugledni srpski pisac, bivši predsednik Jugoslavije i čovek s epitetom oca nacije, koji se doduše tumači i s pozitivnim i s negativnim prizvukom. U Otporu su svesni da se Ćosić, kao politička figura, ne dopada dobrom delu njihovih iskrenih pristalica ali, s druge strane, svesni su da je reč o osobi koja u dobrom delu javnosti uživa veliki ugled. Posle Ćosića, Otporu su se priljučili i Velimir Ilić i Milan St. Protić, kopredsednici Nove Srbije, ali i Vesna Pešić sa svojim Centrom za antiratnu akciju, dakle grupa ljudi potpuno drukčije ideologije i političkog opredeljenja.

    To nas vraća na priču o Otporu i politici, odnosno o povezanosti te organizacije s političkim partijama. Naime, od samog osnivanja Otpora, u javnosti se postavlja pitanje ko im je gazda - Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove ili Zoran Djindjić, predsednik Demokratske stranke. Da li su bliski sa Savezom za promene, da li ih finansijski pomaže Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije, koji je opet blizak Draškoviću. “U zemlji u kojoj postoji par stotina stranaka, sindikata, nevladinih organizacija, pri čemu svako ima svoga gazdu, takvo pitanje je potpuno logično i logično je da se teško prihvata ideja da mi nemamo gazdu, čak nemamo ni predsednika iz svojih redova”, objašnjava Marović.

    Šta će biti s Otporom? Marović kaže da očekuje pojačanu represiju, ali ne i zabranu ovog projekta, “osim ukoliko ne bude uvedeno vanredno stanje”. A, s pojačanom represijom, barem je to bio slučaj do sada, broj “otporaša” naglo raste. Iako nisu klasični političari, “otporaši” će imati ulogu u predstojećoj izbornoj kampanji. Teško da će svoje članove i simpatizere pozvati da glasaju za odredjenu stranku, ukoliko se opozicija konačno ne ujedini, ali će pokušati da animiraju mladju populaciju, svoje vršnjake, da izadju na glasačka mesta i zatraže promene.

    Vladimir Milovanović(AIM)