AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 16 MAY 2000 18:13:02 GMT

    Političko nasilje u Srbiji

    Strepnja, strah i malo nade

    AIM, Podgorica, 16. 5. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Zakazan kao protest zbog gušenje političkih sloboda koje je režim demonstrirao pre nedelju dana u Požarevcu, drugi beogradski miting udružene opozicije se 15. maja silom prilika pretvorio u demonstraciju podrške studentskom – sada već narodnom – pokretu Otpor. Politička previranja u Srbiji ubrzano rastu, opravdavajući sliku Srbije koja klizi na oštrici brijača i upozorenje na opasnost od mogućnosti najgoreg raspleta, koje je na Trgu republike najdirektnije izrazio general Vuk Obradović, predsednik Socijaldemokratije. Njegov kolega po činu, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, sada predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju, Momčilo Perišić, bio je takođe jasan, pozivajući režim da obustavi teror i raspiše izbore, a građane da ustanu i protiv opozicije, ako ne ispuni svoje obećanje da će dovesti do političkih promena bez krvi i nasilja.

    Ipak, teško se može reći da udružena opozicija ima razrađen program ponašanja u slučaju zaštravanja političkog sukoba kakvom je u protekle dve nedelje pribegao režim Slobodana Miloševića. Kada su 2. maja u Požarevcu, rodnom gradu predsednika SR Jugoslavije i njegove supruge, telohranitelji njihovog sina pretukli trojicu aktivista Otpora – posle čega su pretučeni uhapšeni pod optužbom pokušaja ubistva – opozicija je reagovala zakazujući za 9. maj miting u "srpskom Kumrovecu". Upozorenja iz pokreta Otpor da incident ukazuje na pojačavanje kriminalizacije i predlog za osnivanje zajedničkih kriznih timova advokata, lekara i aktivista spremnih da odmah reaguju na svako od batinanja, privođenja i hapšenja – opozicija je odbila kao suvišno.

    To je bila pogrešna procena, pokazalo se već 9. maja, kada je praktično cela Srbija bila blokirana policijskim kordonima čiji je jedini zadatak bio da simpatizerima Otpora i opozicije spreči pristup Požarevcu koji je istog dana nazvan "Zabranjeni grad". Pretučeni aktivisti Otpora su dan ranije pušteni iz pritvora, što je na trenutak izgledalo kao popuštanje režima pred gnevom građana. Ali, 9. maja bilo je privedeno na informativne razgovore ili uhapšeno oko 150 aktivista Otpora, opozicionih stranaka i domaćih novinara, dok je četvoro inostranih dopisnika više od 24 sata zadržano na beogradskom aerodromu, da bi potom bili vraćeni tamo odakle su došli. Pretučeni aktivisti požarevačkog Otpora sutradan su ponovo uhapšeni, što je izazvalo ostavku jednog i smenjivanje dvojice istražnih sudija u Požarevcu nespremnih da pređu preko očiglednog kršenja zakona.

    Zbog onemogućavanja požarevačkog, opozicioni lideri zakazali su miting u Beogradu, najpre za 12, da bi ga naknadno pomerili za 15. maj. Razlog odlaganju bio je strah Srpskog pokreta obnove (SPO) da se zbog mitinga u Beogradu 13. maja ,na Ravnoj gori neće okupiti dovoljan broj "ravnogoraca" i "četnika" koji tamo već godinama obeležavaju "početak prvog antifašističkog ustanka u Evropi pod vođstvom đenerala Draže Mihailovića".

    Na svečano i dodelom mnoštva odlikovanja obeležen Dan bezbednosti, u subotu, 13. maja, pri otvaranju sajma poljoprivrede u Novom Sadu, ubijen je predsednik izvršnog veća Vojvodine Boško Perošević, inače član najužeg rukovodstva vladajuće Socijalističke partije Srbije (SPS). Ubio ga je, usred dana i pred očima najviših republičkih i pokrajinskih funkcionera – radnik obezbeđenja novosadskog sajma, povrh toga i školski drug ubijenog Peroševića. Prvi policijski izveštaj govorio je o ubistvu i hapšenju ubice, da bi istog dana – posle saopštenja SPS kojim je ubica proglašen za aktivistu Otpora i člana SPO – naknadnim saopštenjem MUP tu ocenu praktično ponovio.

    Tako se pokazala kao tačna procena da režim represiju smišljeno usmerava na Otpor kao potencijalno najopasnijeg protivnika, pokret koji se širi Srbijom i to utoliko brže ukoliko su batinanja, privođenja, zatvaranja i osude njegovih aktivista, uglavnom srednjoškolaca i studenata, žešća i češća. I tako se, neplanirano, opozicioni miting zbog "zatvaranja" Požarevca pretvorio u miting podrške Otporu i prerastanja režimskih optužbi za "fašizam", "terorizam", "izdaju" i "plaćeništvo" u neskrivenu fizičku represiju nad sopstvenom omladinom. Stanje protiv kog se Otpor uspešno bori možda najbolje odslikava novi beogradski grafit, zastrašujući u svojoj jednostavnosti: "Srbija ubija".

    Režim je ubistvo Boška Peroševića – koje se, prema objavljenim izjavama svedoka, komšija, školskih drugova i poznanika, uključujući tu i pokojnikovog oca, pre može pripisati mentalnoj neuravnoteženosti nego bilo kakvom političkom motivu – iskoristio da ceremonijalno izrazi žaljenje, a medijski da za terorizam i nasilje optuži Otpor i opoziciju, očigledno nastojeći da širenjem straha paralizuje ili bar oslabi nesumnjivi rast građanskog nezadovoljstva. I tako se, tačno mesec dana posle prvog, i beogradski miting 15. maja pretvorio u proveru podrške opoziciji.

    Teško je nagađati zbog čega se ovog puta na Trgu republike okupilo znatno manje od onih 120-150 hiljada ljudi koji su 14. aprila preplavili trg i okolne beogradske ulice. "Koliko nas ima?" bilo je najčešće izgovoreno, a verovatno i neizgovoreno pitanje učesnika. Ekstremno različite i podjednako neverovatne procene dala je i državna televizija (oko 3000), i "Draškovićev" Studio B (više od 100 hiljada). Realno se može govoriti o 25-30.000 Beograđana koji su po velikoj, pravoj letnjoj vrućini, savladavši strah koji je sistematski pothranjivan prethodnih mesec dana, izašli da ličnim prisustvom podrže Otpor i opoziciju.

    Smanjeno prisustvo možda je ukazalo i na rezerve prema sposobnosti opozicije da – osim više ili manje vatrenih, a svakako poznatih govora lidera koji ne mogu da se dogovore ni o redosledu istupanja, osim po azbučnom redu – stvari pokrene s mesta na kom su one već godinama. U tom smislu, građanska poruka opozicionim liderima – među kojima je nedostajao samo Nenad Čanak, koji je pre nekoliko dana pao sa motora na skupu ljubitelja dvotočkaša u Sremskoj Mitrovici – može se čitati i kao opomena da konačno krenu u konkretno ostvarivanje osnovnog zahteva, raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima. Redovni, ovako ili onako, stižu; u državi normalnijoj no što je to SRJ ili Srbija, redovna predizborna kampanja odavno bi bila u punom jeku, a izborni uslovi, broj lista i imena kandidata poznati.

    U Srbiji se ništa od toga ne zna, dok opozicija ne samo što ne daje znake sopstvene spremnosti na stvarnu međusobnu saradnju, već njeni lideri zajedničke i pojedinačne javne istupe simptomatično često koriste da političkim saveznicima dele lekcije o demokratiji. Otuda ništa čudno što se Miloševićev režim – ne manje žestoko zato što je njegovo unutrašnje rastakanje možda počelo – opredelio za širenje straha, kao što nema ničega čudnog u na beogradskom mitingu upadljivo često ponovljenog stava da je "sve već rečeno". Direktno, to su rekli Dušan Mihajlović (Nova demokratija), Dragoljub Mićunović (Demokratski centar), Momčilo Trajković (Srpski pokret otpora sa Kosova) i Nebojša Čović (Demokratska alternativa); ostali su sebe i prisutne uveravali da je represija znak slabosti režima (ali bez zavaravanja da će ona sama od sebe stati) i da se pred terorom ne sme podleći strahu.

    Možda još ponet ravnogorskim skupom – na kom je govorio, komandovao ("Štedite municiju") i pevao "četničke" pesme – Vuk Drašković (Srpski pokret obnove) je ponovo govorio najduže. Najveći deo govora posvetio je, iz ne sasvim jasnih razloga, 1941. godini i decenijama komunizma, prvi put – koliko je poznato – plasirajući novu verziju srpske istorije po kojoj su se "komunisti pod okriljem Hitlera dokopali vlasti". Jedinu novinu u njegovom govoru predstavljao je slogan "Ustanak!", takođe "otkriven" na Ravnoj gori.

    Spram epskog Draškovića, Zoranu Đinđiću nije bilo teško da, govoreći urbanim jezikom, bude kratak i jasan. "Ovde smo", rekao je on, "da pružimo bezrezervnu podršku momcima i devojkama iz Otpora: Svaka vam čast!" Što se režima tiče, njemu je upućena opomena: "Udarite li na našu decu, udarili ste na budućnost Srbije, i tu povlačenja više nema. Tu je kraj, tu je kraj i mitinzima i govorima".

    Jedini i najozbiljniji dramatični iskorak mitinga, primeren tragičnim zbivanjima koja poslednjih nedelja ponovo potresaju Srbiju, načinili su aktivista Otpora Branko Ilić, i predsednik Građanskog saveza Srbije, Goran Svilanović. "Pre dva dana na novosadskom sajmu ubijen je čovek", rekao je Ilić. "Boška Peroševića ubio je u subotu čuvar novosadskog sajma, uniformisani psihopata iz Boškovog sela, koji je zločin počinio iz svojih, ko zna kakvih razloga... Drugi put je Boška ubio monstrum koji je rešio da preko njegovog groba počne veliki obračun u Srbiji. Ni do groblja nije siroti Perošević stigao a već su nad njim pirovali vampiri iz njegove partije, već je glavni odbor SPS-a otkrio i krivce, već je Goran Matić (savezni ministar informisanja) na RTS-u pokazivao priručnike iz parapsihološkog rata... Pokažimo im da smo, za razliku od njih, ljudi, da je Boško za nas prvo čovek i žrtva, a ne politički protivnik!" Na Ilićev poziv da se Peroševiću oda počast masa je odgovorila minutom grobne tišine koji se završio jednoglasnim "Slava mu!". Goran Svilanović se kasnije podjednano dramatično osvrnuo na "bal vampira" povodom Peroševićevog ubistva (vidi okvir).

    U istom duhu, Branko Ilić je nastavio potsećanjem kako je košmar počeo, prebijanjem u Požarevcu, pobunom Požarevljana koji se nisu dali zastrašiti 9. maja i koji od tada "više ne hodaju pognute glave, jer znaju da su spasli obraz svog grada... Slušajte me zato prijatelji iz stranaka, iz nevladinih organizacija, iz slobodnih medija, slušajte časne sudije, advokati, penzioneri i profesori, radnici, slušajte vi iz Beograda, Užica, Kragujevca i Niša – saberimo se svi kao jedna velika pesnica i pobeđujemo!" Za razliku od drugih vatrenih govornika, Ilić je bio jasan i u onome na šta u toj borbi treba računati, na progon, prebijanje i hapšenja, optužbe i podmetanja... "Recite mi, dragi prijatelji – jeste li se uplašili? Da li ćete pognuti glave pred nasiljem i ludilom ili ćete i dalje ponosno nositi pesnicu... Hoćete li pristati na fašizam odlazećeg diktatora ili ćete reći 'Otpor!' ludilu..."

    U odgovor Otpora ne treba sumnjati, kao ni u rešenost – ili bar "tvrdo" ispipavanje spremnosti na otpor – koji će režim nastaviti. Jedino što se još nije pokazalo, to su rešenost, spremnost i planovi ujedinjene opozicije da izbornu promenu vlasti iznudi pre no što režim Srbiju uvede u još jedno krvoproliće.

    Aleksandar Ćirić (AIM)

    antrfile

    Goran Svilanović, GSS:

    Dve zemlje

    ,, Beograđanke, obraćam se vama koje ste decu svoju, muževe svoje, od rata skrivale ili u rat slale, u suzama dočekivale, od bombi štitile, pokažite da u vašim srcima ima mesta za dve devojčice koje su juče ostale usamljenije, a prekjuče ostale bez oca. Juče ih ono dvoje nije ni pogledalo! Kao što nikada – ali nikada – nisu pogledali nikoga ko je od bombe stradao u ovoj zemlji, ko je ruku izgubio, ko je oca i sina sahranio... Deset godina njih prate kamere, deset godina padaju bombe i nikada, nikada u bolnicu nisu zavirili! Sinoć ih gledam kako ne vide dve devojčice kao srne preplašene, same pored svoje majke. Ceo se život njima slomio zbog dva zlotvora koji nemaju srca da ih vide pored sebe!

    Beograđanke, Beograđani! Moje je ime Goran Svilanović. Moja deca idu u školu i u vrtić kao i vaša, imaju drugarice, imaju drugove, a njihova deca imaju telohranitelje. Moj stan ima adresu na Novom Beogradu i ima komšije, njihove kuće imaju ogradu i stražu. Moj grad ima građane, njihovi imaju patriote i izdajnike, oni nas dele. Moja zemlja ima prošlost kojom se ponosi, njihova ima samo ideologiju. Moja zemlja ima i monarhiste i republikance, njihova zemlja ima predsednika, jednog bez vlasti, i drugog bez države. Moja se Srbija ljubi sa Crnom Gorom, njihova bi u rat. Naša je zemlja vrednost koju moramo od njih da odbranimo.

    I zato im poručujemo: Miloševiću, sada je čas! Izaberi! Biraj, da li hoćeš da tvoji unuci sa našim unucima Srbijom šetaju. Ako to želiš, moraš da odeš. Na tebi je izbor, tvoja odluka mora biti – pakuj se. A naš, u ovom času, jedini izbor je otpor. Mi biramo otpor od tebe, od tvoje žene, od vaših naoružanih bandita, da bismo sačuvali Srbiju na čijoj mapi postoji Kosovo, da bismo sačuvali Srbiju koja ima susede u kojima žive i Srbi, da bismo sačuvali zemlju u kojoj žive svi njeni građani. Izaberi! Mi biramo: ovo je kraj tvoje vlasti i početak slobode i promena za našu zemlju. Mi ti nudimo izlaz! Vrata kroz koja moraš proći su slobodni i demokratski izbori na kojima ti gubiš vlast i čuvaš život, da bi sačuvao život i svojoj porodici i svoj deci ove zemlje koja Srbiju vole i hoće u njoj da ostanu. Mi biramo Otpor! ,,