AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 15 MAY 2000 20:26:02 GMT

    Posle promene personalnog sastava Veća republika

    Spremanje na saveznom niovu

    AIM, Podgorica, 15. 5. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Nedavne izbore srpskih poslanika u Veću republika neki su shvatili kao nastojanje da se spreči prevremeno smenjivanje Slobodana Miloševića s položaja predsednika Jugoslavije, ali upućeniji u tome vide njegovu nameru da produži svoje predsednikovanje za još četiri godine. Da bi se formalno stekli uslovi za njegov ponovni izbor potrebno je da prethodno budu izmenjeni delovi saveznog Ustava, a za to je neophodna dvotrećinska većina u oba skupštinska veća. Novi sastav Veća republika i odluka SPO da poslanici iz ove stranke napuste savezni parlament omogućava da se skroji Ustav prema Miloševićevim htenjima.

    Tekst Zakona o izboru poslanika u Veću republika saveznog parlamenta još se nije bio ni ohladio, a Skupština Srbije je već obavila izbore prema njegovim odredbama. Užurbanost s kojom je taj posao obavljen izazvala je pažnju, jer malo ko je spreman da poveruje kako je time htelo da se pokaže revnost prema Saveznom ustavnom sudu, koji zahtevao da se izbor obavi po proporcio- nalnom sistemu. Upućeni su pre skloni da u sprovedenom izboru prepoznaju nameru vladajuće koalicije da u Saveznoj skupštini što pre postignu dvotrećinsku većinu.

    Ona im je neophodna ako se postojeća vlast odluči za promenu sadašnjeg saveznog ustavnog teksta. Razlozi su višestruki. S dvotrećinskom većinom predstavnici srpske vlasti mogu da odredjuju okvire u kojima će se definisati odnosi izmedju dve federalne jedinice, tim pre što je crnogorska strana već poodavno podnela zahtev za preuredjenje savezne države. Promenu Ustava priželjkuje i srpska strana, ali njeni motivi su usmereni prema jačanju centralne vlasti u tome se dijametralno razlikuje od pristupa crnogorskog režima.

    Prva reagovanja na izbor novih srpskih poslanika u Veću republika došla su iz Gradjanskog saveza. U toj stranci su procenili da je promena obavljena kako bi se sprečilo evetualno smenjivanje Slobodana Miloševića, jer je za tako nešto potreban pristanak oba skupštinska veća, a s većinom u jednom od njih ta namera bi bila osujećena. Možda u tome ima istine, ali u orktivanju pravih razloga iznenadnoj promeni poslanika bliži su oni koji u tom postupku vide stvaranje uslova za ponovni izbor Miloševića za predsednika Jugoslavije.

    Miloševću predsednički mandat ističe za 14 meseci i po Ustavu na istu funkciju ne može da bude ponovo izabran. Zato su više u pravu oni koji smatraju da izbori nisu obavljeni da bi se sprečilo prevremeno smenjivanje Miloševića, već i da bi se stvorili uslovi za njegov ponovni izbor. To može da se uradi jedino ako se prethodno obave ustavne promene. One su moguće samo ako ih prihvati dvotrećinska većina u oba veća saveznog parlamenta. S novim sastavom u kojem više nema poslanika iz Srpskog pokreta obnove, a s poslanicima koji zastupaju Crnu Goru, medju koje nema iz vladajuće crnogorske koalicije “Da živimo bolje” obezbedjena je dvotrećinska većina u Veću republika.

    Posle odluke SPO da povuče svoje poslanike iz Veća gradjana i u tom skupštinskom veću Milošević može da računa na dvotrećinsku većinu. Time su stvoreni uslovi da se sa sigurnošću obave ustavne promene koje bi mu omogućile da produži svoj predsednički mandat i u naredne četiri godine. Milošević je i ranije ispoljavao otvorene namere da se obave promene u saveznom Ustavu. Pre svog izbora na sadašnju funkciju potekla je inicijativa prema kojoj je izmenom pojedinih ustavnih odredbi trebalo da se omogući da predsednika Jugoslavije biraju gradjani na napeosrednim izborima, a ne poslanici Savezne Skupštine. Da je to sprovedeno Milošević bi postigao dve stvari. Postao bi nezavisan od saveznog parlamenta i praktično bi se stavio iznad njega.

    Ovu zamisao pokvario je Milo Djukanović koji se tome odlučno suprostavio i to je bio jedan od najkrupnijih razloga razmirice do kojih je došlo izme|u njega i Miloševića. Djukanović je svoju odbojnost demonstrirao i prilikom Miloševićevog izbora za predsednika Jugoslavije kada je, zajedno sa Svetozarom Marovićem zakasnio i u skupštinsko zdanje ušao kada je Milošević završavao svoj prvi predsednički govor. Odmah posle toga, kada je Milošević zajedno sa svojom porodicom, pre nego se u Brozovom automoblu odvezao u predsedničku rezidenciju, primao čestitke u skupštinskom holu, Djukanovića su njegovi prijatelji bukvalno dovukli do novoizabranog predsednika. Djukanović je teška srca pružio ruku Miloševiću, ali je odbio da se rukuje s njegovom suprugom Mirom Marković. U tom postupku svhaćeno je da je izmedju njih iskopana “ratna sekira”, čime je sukob produbljen, a izgledi na pomirenje postali nikavi.

    Daljnji razvoj dogadjaja je pokazao da je Milošević i bez promena Ustava postao ono što je želeo, odnosno uzdigao se iznad parlamenta. Savezne institucije delovale su u meri koja je njemu bila potrebna. Oni koji ga nisu slušalu, poput saveznog premijera Radoja Kontića, morali su da odu s funkcija, a dolazili su poslušni.

    Sa stvaranjem uslova za promenu Ustava Milošević može da bira na koju varijantu da se opredeli. Da li da uvede neposredno biranje predsednika Jugoslavije na izborima i time postigne ono što mu se izjalovilo pre četiri godine, ili da jednostavno bude ukinuta odredba koja onemogućava da jedna osoba, po isteku četvorogodišnjeg mandata bude ponovo birana na mesto predsednika Jugoslavije. Prva varijanta bi mu omogućila da i formalno stekne prava koja je prisvojio, a druga da na siguran način sebi obezbedi još jedan predsednički mandat. Prva mogućnost je privlačnija ne samo zbog toga što formalno učvrstio svoje sadašnje pozicije. Ali u sebi sadrži i izvesnu dozu rizika, jer je pitanje kako bi sada reagovalo biračko telo za koje je on, pre četiri godine, bio uveren da mu je naklonjeno.

    Oni koji ga poznaju tvrde da je Milošević sistematičan i da ništa ne prepušta slučaju, te da mu je uvek uspevalo da ostvari sve svoje lične ambicije. Ako u tome ima istine onda ostaje otvoreno pitanje šta je uputnije, da li da svoj predsednički mandat produži tako što bi mu ustavne promene to omogućile ili da tu nameru realizuje na neki drugi način.

    Ratomir Petković (AIM)