AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 23 APR 2000 12:22:00 GMT

    Trgovina smrću

    Gde su nestali milioni?

    Uprkos maratonskoj "konferenciji za štampu", na kojoj Janez Janša iz dana u dan prisutnim novinarima dokazuje da je sve bilo "čisto" u slovenačkoj trgovini oružjem (od 1990. pa do 1993. godine), sve je više dokaza da su te poslove, iako u suprotnosti kako sa domaćim zakonima, tako i rezolucijama SB OUN - vodili najviši slovenački državni funkcioneri na čelu sa Janezom Janšom i Igorom Bavčarem.

    Ljubljana, 22.04.2000.

    Ispod velikog panoa na kome su zalepljeni isečci iz novina (npr. "Janša kralj oružja", "Slovenačka veza", i sl.) Janez Janša, predsednik socijaldemokrata i neformalni vodja slovenačke opozicije, svakih par dana organizuje konferencije za štampu na kojima "odgovara" na pitanja novinara. To je specifičan medijski odgovor bivšeg ministra odbrane Slovenije na pomnu istragu tzv. "Mogeove komisije" o odgovornosti pojedinih slovenačkih funkcionera za trgovinu oružjem, koja je početkom devedesetih godina tekla preko Slovenije.

    Naprasna "otvorenost" Janeza Janše po tom pitanju je, medjutim, samo varka za naivne; najvažnije odgovore, tipa: "Kolika je bila zarada?", "Gde je nestao novac?", "Gde su dokumenti", "Koliko je oružja prodato" - još uvek obavija mrak. I ne samo to; novinari koji su "pripušteni" na Janšine seanse (potrebno je nabaviti "akreditaciju", a nju mogu da dobiju samo dva novinara iz jedne redakcije) ubrzo su primetili da Janša često odbija da odgovori na direktna pitanja, uz obrazloženje da će o rečenom "raspravljati na sledećoj konferenciji". Tako se opisane seanse pretvaraju u političke traktate o tome ko je 1990. godine skrivio predaju jednog dela oružja slovenačke Teritorijalne odbrane u ruke JNA (odgovor: Kučan), a ko je iste godine Sloveniju snabdeo oružjem i odbranio nezavisnost države (zna se: Janša).

    Dosadašnje rasprave su, uprkos Janšinom taktiziranju, ipak donele i neke odgovore. Janša, recimo, tvrdi da "gotov novac formalno nije ulazio u knjigovodstvenu evidenciju; tamo su notirana samo ona sredstva koja su bila utrošena za nabavku drugog oružja". Njegovo ministarstvo je, dakle, u medjuvremenu samo "čuvalo pare" dok nije došlo do definitivnog dogovora izmedju kupaca i prodavca. Na pitanje novinara da li je postojao ikakav mehanizam, koji bi omogućavao kontrolu, pošto primljeni novci nisu evidentirani kao pare, Janša lakonski odgovara da "nikada nije bio prisutan" dok se novac prebrojavao.

    Janšine izjave, bar do sada, u javnosti nisu postigle željeni efekat; umesto da učvrsti poljuljano poverenje, Janša je ponukao nove sumnje. Ionako je u vezi "oružarske afere" mnogo puta manjao iskaz i potvrdio se kao krajnje nepouzdan svedok. Zato su pouzdani dokumenti koji su počeli da bombarduju javnost, nekako u isto vreme sa pomenutim konferencijama za štampu. Tu je, izmedju ostalog, poseban, strogo poverljiv izveštaj o trgovini oružjem u Sloveniji, koji je 14. juna 1996. godine pripremio ondašnji ministar unutrašnjih poslova Andrej Šter. Iz dokumenata kriminalista može se zaključiti da su se trgovinom oružjem 1991. godine u Sloveniji bavili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (Franc Kosi) i Ministarstva odbrane (Ludvik Zvonar i Andrej Lovšin), a ponekad je u toj raboti učestvovalo i preduzeće Orbis iz Velenja, koje uopšte nije bilo registrovano za trgovinu oružjem na veliko. Najvažniji igrač u svemu tome je svakako bilo Janšino Ministarstvo odbrane, smatra kriminalistička služba.

    "Iz prikupljenih informacija zaključujemo da je u nekim poslovima saradjivao i ministar odbrane Janez Janša, koji je odlučivao o tome da li će i koja sredstva iz kontigenata bivše JNA biti prodana, dok je operativne poslove vodila VI uprava Ministarstva odbrane (dakle - vojna obaveštajna služba)," zaključili su kriminalisti. Pripadnici tajnih službi su obavljali i druge, "sporedne" poslove, poput neuspelog kidnapovanja dvojice grčkih trgovaca oružjem u Klagenfurtu, Austrija.

    Što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova Slovenije, tu se trgovinom oružjem bavio sekretar Bogo Brvar i savetnik vlade Franc Kosi. Brvar je prodavao staro oružje iz rezervi Ministarstva (ostvaren je promet od oko 10.000,00 DEM), dok je Kosi preprodavao oružje koje je u Sloveniju stizalo iz inostranstva. "Iz prikupljenog dokaznog materijala proizlazi da je u tim poslovima saradjivao i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Igor Bavčar," beleži u svom izveštaju nekadašnji ministar policije Šter. Finansijsku dokumentaciju o toj "privrednoj grani" Ministarstva policije kriminalisti nisu nikada pronašli, a deo oružja spremljenog za trgovinu otkriven je na aerodromu Brnik. To je bilo oružje koje je Sloveniji doturio Nicholas Oman, australijski državljanin slovenačkog porekla, inače vlasnik firme Orbal Marketing Services Ltd.

    Na osnovu računa koji je dostavio slovenačkom MUP-u 25. januara 1992. godine proizilazi da je zvaničnoj Ljubljani uputio pošiljku od 13.000 automatskih pušaka marke kalašnjikov sa 13 miliona zrna municije, 9.300 pištolja tipa makarov sa pet miliona metaka, 2.000 zimskih uniformi i trinaest minobacača od 120 milimetara. Oman je za sve to Bavčaru uzeo/naplatio 8.354.100,00 američkih dolara.

    Zanimljiv je i put materijala sa ovog popisa - Oman je oružje kupio u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Isto oružje je kasnije prosledjeno u Hrvatsku, a zimske uniforme su otišle u Bosnu i Hercegovinu. Bavčar je za to oružje znao i ovlastio je svoje saradnike da vode pojedine faze posla. Operacija je bila izvedena bez formalne saglasnosti Janeza Janše kao tadašnjeg ministra odbrane, (koji je u "sopstvenoj režiji" radio isto), i drugih nadležnih državnih organa, da ne pominjemo koliziju sa važećim rezolucijama SB OUN. Za Igora Bavčara, koji sada obavlja funkciju ministra za evropske poslove, neprijatna je i činjenica da nema ni traga o pratećoj dokumentaciji za posao koji je vredeo više od osam miliona američkih dolara!

    Bavčar danas tvrdi da njegova policija nikada nije učestvovala u preprodaji tog oružja, iako ga obelodanjeni dokumenti demantuju i potvrdjuju da je policija prodala mušterijama iz Hrvatske i Bosne oružje u vrednosti 5,7 miliona američkih dolara. "Od Omana smo za potrebe policije naručili samo automate hekler, ali je Oman uz njih dovezao i drugo oružje," tvrdi Bavčar. Bavčar ne ume da objasni kako je to oružje iz luke Kopar prebačeno na aerodrom Brnik, a "ne seća" se više ni pojedinosti u vezi tog posla, na žalost.

    Iz jednog drugog dokumenta, koga je slovenačkoj policiji prosledio C. Dafermios iz preduzeća Scorpion International Services iz Paname, vidi se da je policija platila pobrojano oružje - prvo 2,5 miliona dolara, a potom i ostatak, pošto u protivnom Oman nije hteo da slovenačkom ministarstvu odbrane isporuči već naručene protiv-avionske rakete. Upravo su te medjusobne razmirice izmedju ljutih političkih protivnika (Igora Bavčara i Milana Kučana, s jedne strane, i Janeza Janše te njemu lojalne "opozicije" desničarske provinijencije, s druge strane) učinile da pojedinosti o trgovini oružjem u Sloveniji procure u javnost.

    Prve informacije o toj trgovini objavila je slovenačka Mladina. Afera je "pukla" usred leta 1993. godine, kada je tadašnji ministar odbrane Janez Janša izveo spektakularno otkriće na mariborskom aerodromu, lično pronašavši čak 20 kontejnera sa oko 120 tona oružja. Janša je odmah potom sazvao novinarsku konferenciju i za tobože privatan šverc oružjem optužio nekoliko radnika tadašnje slovenačke obaveštajne službe i direktora aerodroma. Medjutim, mediji su ubrzo otkrili da su za ovu veliku količinu oružja znali svi ključni ljudi u Sloveniji, kao i da je neočekivano otkrivanje 20 kontejnera oružja, zaglavljenih na mariborskom aerodromu zahvaljujući aktuelnom hrvatsko-muslimanskom konfliktu bio samo novi Janšin način za diskreditaciju političkih protivnika, a pre svega predsednika Kučana.

    Tek dve godine kasnije postalo je jasno u čemu je štos mariborske švercerske veze. Tada je pred slovenačkom parlamentarnom komisijom saslušan bosanski diplomata Hasan Čengić, predstavnik bosanskog ministarstva odbrane. Hasan Čengić je već na početku parlamentarnog saslušanja potvrdio da je otkriveno oružje vlasništvo bosanske vlade, plaćeno tvrdom valutom moćnicima u slovenačkoj politici. Prema njegovim rečima, usred embarga na uvoz oružja za sve bivše jugo-republike, uključujući i Sloveniju, švercerski kanal preko Maribora omogućila je slovenačka vlada, naravno, na zahtev bosanske vlade u Sarajevu.

    Čengić je dodao da su o transportu kontejnera bili obavešteni svi ključni ljudi: "Pošto sam ja još tada imao veoma dobre kontakte sa ministrom unutrašnjih poslova i sa civilnom obaveštajnom službom Slovenije, došao sam sa tom idejom kod direktora slovenačke tajne službe i predložio da se transfer obavi na najpovoljniji način, kako za nas, tako i za Sloveniju. U svim institucijama su apsolutno znali da ćemo uz humanitarnu pomoć transportovati i oružje." Toliko od Čengića.

    Konačna istina o celom "slučaju" je više nego providna; transporti švercovanog oružja, koji su išli preko Janše i slovenačkog ministarstva odbrane još od početka 1991. godine, tokom narednih nekoliko godina postali su preskupi zbog visokih provizija, tako da je ovaj vid "humanitarne pomoći" polako preuzela konkurencija u vidu Bavčarevog ministarstva unutrašnjih poslova. Zbog eskalacije sukoba i rata izmedju bosanskih Hrvata i Muslimana deo pošiljki, namenjen muslimanskoj strani zaglibio se 1993. godine na mariborskom aerodromu, jer je hrvatska strana odbila da omogući koridor preko svoje teritorije kako bi Slovenija naoružavala "neprijatelje". Janša je posle nekoliko meseci, kada su počeli da "cure" prvi podaci o švercu oružja, požurio da obezbedi alibi i "otkrio" oružje konkurencije, optužujući "Kučanove ljude". Bosanska vlada je u svim transakcijama sa službenom Ljubljanom posrednicima platila više od 36 miliona maraka, što je samo jedna desetina vrednosti celokupnog slovenačkog posla stoleća, jer je mnogo više oružja na isti način prodato Hrvatskoj.

    Gde je nestao taj novac, koga sasvim sigurno nema u slovenačkom državnom budžetu i kakve su provizije uzeli državni funkcioneri koji su trgovali za svoj račun, sve su to još uvek otvorena pitanja. Slovenački sudovi nikada nisu otkrili i osudili u te poslove umešane funkcionere. Nije na odmet dodati da su mnogi Janšini prijatelji, saradnici i rodjaci u medjuvremenu podigli lepe kuće ili bajne kafane. To je pravi epilog priče o "nesebičnoj" pomoći Slovenije napaćenoj braći u bosanskoj tragediji.

    Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)