AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 22 APR 2000 23:10:20 GMT

    Šta smera Milošević?

    Iza javne halabuke – u kojoj se prošle nedelje ponovo istakao predsednik Narodne skupštine Srbije Dragan Tomić, izjavom da je majka Zorana Đinđića Hrvatica, a da ga je vaspitavao ujak-ustaša – Slobodan Milošević obavlja mnogo temeljnije pripreme za neposrednu budućnost.

    AIM, Podgorica, 22. 4. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Masovnost prošlonedeljnog mitinga u Beogradu kao da je iznenadila sve: učesnike, lidere udružene opozicije i vlasti protiv kojih je skup sazvan. Već samo prisustvo više od 100 hiljada ljudi na Trgu Republike i okolnim ulicama jasno je demonstriralo građansku podršku zahtevu istaknutom u nazivu mitinga: ,,Stop teroru, za slobodne izbore!,, Olakšanje i radost zbog savladanog straha bili su gotovo opipljivi u vazduhu, a poruka prisutnih opozicionim liderima – evo nas, odazvali smo se, podržaćemo vas ako znate šta i kako ćete – mogla se osetiti i čuti od ljudi na trgu, dok su se na bini smenjivali govornici.

    Neskriveno olakšanje – i oduševljenje odzivom građana – još istog dana izrazili su svi lideri stranaka udružene opozicije. Režimski mediji su, uz uobičajeno minimiziranje skupa, u prvi plan izvukli vojvođanske ,,separatiste,, Dragana Veselinova, Mileta Isakova i Nenada Čanka. Potonji je, povodeći se za emocijama koje raspoloženje prisutnih nikako nije moglo da izazove niti rasplamsa, u jednom trenutku vođama režima ,,obećao,, vešanje o bandere. Državni mediji već danima ponavljaju i komentarišu tu pretnju kao "pravu" sliku demokratije za koju se ,,janičarska,, opozicija bori. Naknadna Čankova objašnjenja ("Ono što sam rekao na mitingu nije ništa u odnosu na ono što zaista mislim", kasnije relativiziranje isticanjem forme "Ako oni, onda...") pojačavaju utisak pojedinih analitičara da je šef Lige socijaldemokrata Vojvodine neka vrsta "demokratskog Šešelja" u opozicionim redovima.

    Sva istraživanja javnog mnjenja Srbije pokazuju istu sliku: većinsko raspoloženje birača protiv sadašnje vlasti. Opredeljenje javnosti nije toliko ,,za,, opoziciju, koliko ,,protiv,, vlasti, što je vidljivo po dominirajućem i rastućem segmentu neodlučnih birača. Taj trend potvrđuju i ove nedelje objavljeni rezultati uzastopnih istraživanja koja je obavila agencija ,,Strateški marketing,, u septembru i novembru prošle, odnosno martu ove godine. Pad podrške režimu (sa 24,3 na 21,8 odsto) išao je manje u korist opozicije (rast od 27,9 na 28,2 odsto), više u grupu neodlučnih (sa 34,1 na 41 odsto). Analitičari to povećanje neodlučnosti – čak i iz grupe apstinenata, koja se u istom periodu smanjila sa 13,7 na 9 odsto – lako mogu objasniti ne samo dugotrajnim i mučnim pregovorima oko ujedinjavanja, nego i nesposobnošću opozicije u Srbiji da, uz loše prikrivene nesuglasice i netrpeljivosti lidera, jasno artikuliše načine na koji misli da obezbedi poštene izborne uslove, kako će preuzeti vlast i – šta s njom konkretno misli da učini. Izvesno je samo da će o budućnosti Srbije odlučivati – neodlučni. Ili, drugim rečima, stranke koje u opisanim okolnostima nađu načina da neodlučne u nužnost promena jasno uvere.

    Rastuće antirežimsko raspoloženje javnosti još je uočljivije kroz podršku pojedinim strankama i koalicijama. Socijalističkoj partiji Srbije (SPS) koja i dalje ima najveću podršku birača (16,5 odsto) najviše se približio Savez za promene (11,2), dok pad podrške – zbog stalnog ili povremenog paktiranja sa vlašću, po mišljenju analitičara – beleže Srpski pokret obnove (8,2) i Srpska radikalna stranka (4,3). Većina protivnika režima uopšte ne bi prešla granicu cenzusa u proporcionalnom izbornom sistemu, a rasutost birača po izbornim jedinicama umanjila bi rezultate čak i ono nekoliko jačih opozicionih stranaka. Tome u prilog svedoči biračko nepoznavanje čak i imena mnogih stranaka ili koalicija. Ni njihovi lideri ne uživaju značajno poverenje: gotovo polovina anketiranih ne bi podržala nijednog, dok među onima koji se odlučuju Slobodan Milošević i dalje ima više nego dvostruko veću podršku od Vuka Draškovića (17,2 prema 7 odsto) i još veću u odnosu na Dragoslava Avramovića (5,6), Vojislava Koštunicu (4,7) ili Vojislava Šešelja (3,8). Simpatizeri Saveza za promene (SZP) kao izrazito neliderske koalicije češće se opredeljuju za Dragoslava Avramovića kao nestranačku, nego za Zorana Đinđića, predsednika najjače stranke u SZP.

    Odvraćanje pažnje javnosti sa lidera u korist opozicije u celini je jedna od karakterističnih i, moglo bi se pokazati, važnih promena u biračkom telu. Srđan Bogosavljević, direktor agencije ,,Strateški marketing,,, ističe da su ,,savez,,, ,,udružena,,, ,,objedinjena,, i ,,jedinstvena,, magične reči opozicione scene, vidljive i iz činjenice da, na primer, Savez za promene ima dvostruko više simpatizera nego ukupno sve stranke koje ga čine. Ukratko, građani Srbije podržavaju protivnike režima samo ukoliko nastupaju zajednički. To je poruka za koju opozicioni lideri do sada nisu pokazali mnogo sluha, za razliku od Slobodana Miloševića. On je razjedinjenost svojih protivnika do sada više nego uspešno koristio, povremeno se čak poigravajući njihovom opčinjenošću čarima vlasti do mere zadovoljavanja mrvicama koje im dobaci.

    Od prošlogodišnjeg NATO bombardovanja Miloševićev režim se uspešnije stabilizuje propagandom obnove i izgradnje zemlje, nego demonizovanjem opozicije, kojoj je Slobodan Milošević na februarskom kongresu SPS hladno predvideo potpuni nestanak sa scene. Naravno, ona je i dalje ,,izdajnička,,, ,,peta kolona,, čiji je cilj ,,komadanje države,, i predaja ,,onima koji su nas bombardovali,,. Iza javne halabuke – u kojoj se prošle nedelje ponovo istakao predsednik Narodne skupštine Srbije Dragan Tomić, izjavom da je majka Zorana Đinđića Hrvatica, a da ga je vaspitavao ujak-ustaša – Slobodan Milošević obavlja mnogo temeljnije pripreme za neposrednu budućnost.

    Proteklih meseci, Milošević je svoje najjače kadrove, ne obazirući se na druge funkcije koje obavljaju, rasporedio na mesta predsednika opštinskih odbora SPS u najjačim opozicionim uporištima. Taj potez je već protumačen kao priprema za lokalne izbore, po svoj prilici prve na kojima će se režim i opozicija direktno sudariti u međusobnom odmeravanju snaga. Time što je izbornim zakonom praktično prisiljena da na lokalne izbore izađe sa jedinstvenom listom ako misli da pobedi, opozicija je u izvesnoj prednosti nad vladajućom koalicijom, kojoj veličina podrške u istraživanjima javnog mnjenja varira zavisno od toga da li će nastupiti kao ,,leva,, koalicija SPS-JUL, ili u sadašnjoj ,,crveno-crnoj,, varijanti, koju podržava manji procenat glasača. No, i pre izbora, režim – kupovinom poslanika i mahinacijama sa kvorumom lokalnih skupština – pokušava da "povrati" vlast: to je pre dve nedelje uspelo u Zrenjaninu, ali ne i u beogradskoj opštini Mladenovac.

    Što se u suštini najvažnijih, republičkih izbora tiče, nezavisni analitičari slažu se u proceni Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije da bolje izglede opoziciji – zbog ,,kroja,, izbornih jedinica, regionalne utemeljenosti određenog broja opozicionih stranaka i različitosti političkih programa koje zastupaju – nudi stvaranje nekoliko koalicija, nego rasipanje ili gubitak glasova zbog zajedničkog nastupa monarhista i republikanaca, regionalista i unitarista, ,,manjinskih,, i ,,većinskih,, stranaka čije se udruživanje može objasniti samo Marfijevim zakonom koji kaže da je velika nužda uzrok čudnom društvu u krevetu. S druge strane, "hrvatski recept" – nekoliko opozicionih blokova protiv vlasti – u Srbiji dokazano nosi mnogo više rizika od međusobnih sukoba i "otimanja" glasova, nego saradnje na pridobijanju podrške pojedinačno najjače, "stranke neodlučnih".

    Koristeći popularnost koju je Vojska Jugoslavije stekla tokom prošlogodišnjeg NATO bombardovanja i razmestivši nekoliko poslušnih generala na važne funkcije, Milošević se ustoličio na po ustavu nepostojeće mesto ,,vrhovnog komandanta,,. Dugo godina zapostavljana na račun policije, vojska se proteklih meseci našla zasuta hiljadama odlikovanja i još većim izlivima obećanja o boljem finansijskom položaju. Vlajko Stojiljković, šef srpske policije sa verovatno najvećim brojem nerešenih ubistava je – nekako baš pred miting opozicije – najavio čvršću vojno-policijsku saradnju, dogovorenu na sastanku sa načelnikom Generalštaba Nebojšom Pavkovićem, a u društvu sa načelnicima resora javne i državne bezbednosti Srbije. Poruka je jasna. Vojni analitičar Dragan Vukšić, nekadašnji vojni ataše SRJ u Bonu, taj potez ocenjuje kao nastavak Miloševićeve težnje ,,da se ta dva instrumenta sile na koje se on oslanja povežu što tešnje, da postanu jedna organizacija, da bi i na taj način sebi produžio opstanak na vlasti i uveo diktaturu ako bude trebalo,,.

    Vlast odbacuje svaku pomisao o bilo kakvom dogovoru sa opozicijom, posebno okrugli sto o izbornim uslovima, čije je odbijanje oktobra 1999. godine bilo povod udruživanju opozicije. Što se režima tiče, godina je i ovako i onako izborna; ničeg vanrednog – a naročito prevremenih izbora na svim nivoima od lokalnih do saveznih, što je osnovni zahtev ujedinjene opozicije – neće biti. Umesto toga, skupština Srbije, tj. samo poslanici vladajuće koalicije, donosi izmene zakona o lokalnoj samoupravi i izborima. Ne u korist opozicije, naravno. Do kraja oktobra, kada ističe rok za lokalne izbore, režim još ima vremena da smisli na koji će način sebi obezbediti vraćanje vlasti u četrdesetak gradova koje je izgubio 1996/97. godine. Neizvesnost i javna neslaganja opozicionih stranaka o izlasku na izbore i načinu za sastavljanje izbornih lista su jedna od tačaka na kojoj će režim svakako oprobati čvrstinu jedinstva svojih protivnika.

    Neposredno predstojeći lokalni izbori u Podgorici i Herceg-Novom su za Miloševića takođe prilika da bezbolno proceni raspoloženja biračkog tela u Crnoj Gori prema koaliciji ,,levih,, i ,,patriotskih,, snaga nalik na vladajuću u Srbiji. Nedavno objavljivanje izborne saradnje sa radikalima i JUL-om je Socijalističku narodnu partiju Momira Bulatovića dovelo na ivicu rascepa. Ta proba mogla bi biti i test ,,narodne,, podrške saveznim izborima – koje vlada Mila Đukanovića pod postojećim uslovima i bez rasprave o davno ponuđenom predlogu za redefinisanje odnosa u federaciji odbacuje. Odnose sa Crnom Gorom moraće da konkretno precizira i srpska opozicija. Dosadašnja ljubav sa Milom Đukanovićem nije proizvela mnogo više od obostranih verbalnih izjava. S druge strane, ne čini se da su Crnogorci baš zadovoljni glasnim ćutanjem srpske opozicije na sve češće podgoričke najave ,,razdruživanja,, i sve tvrđu granicu koju Srbija uspostavlja prema Crnoj Gori.

    Režim ima sve manje prostora za stvaranje kriznih žarišta i sukoba koji bi nasilno proizveli ,,jedinstvo naroda,,. Fizički, on je sveden na granično područje Srbije prema Kosovu, odnosno opštine Bujanovac, Medveđa i Preševo, gde su proteklih meseci učestali incidenti i sukobi policije sa albanskim naoružanim grupama koje upadaju sa Kosova. Novogodišnja Miloševićeva poruka Crnoj Gori da ,,može da ide,, nije olakšala Đukanovićev položaj ni prema građanima podeljenim u odnosu na ideju opstanka SR Jugoslavije, ni prema svetu koji se javno protivi formalizovanju crnogorske samostalnosti. Eventualni ,,odlazak,, Crne Gore i faktičko prepuštanje kosovskog problema međunarodnoj zajednici Miloševiću, štaviše, pruža mogućnost "stvaranja" neke još novije i još manje "Jugoslavije" kojom bi vladao i posle jula 2001. godine, kada mu ističe mandat predsednika SRJ.

    Najzad, poslednjih dana Grčka učestalo demantuje pružanje dobrih usluga navodnim kontaktima Sjedinjenih država sa Miloševićem. Špekulacije da se razgovara o ponudi/traženju garancija lične bezbednosti manje su verovatne od potvrđenih indformacija da su Amerikanci zainteresovani za obnavljanje diplomatskih odnosa sa SRJ. U takvom galimatijasu građani Srbije iz dana u dan sve više nada polažu u izbore koji niti su raspisani, niti se zna pod kojim će uslovima biti održani, ni kako će opozicija na njima nastupiti. Najzad, ni šta posle toga činiti.

    Aleksandar Ćirić (AIM)