AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 17 APR 2000 19:55:50 GMT

    Albanija i Pakt stabilnosti

    Tirana, 16.04.2000

    Pakt stabilnosti, koncipiran još pre kampanje bombardovanja na Jugoslaviju, od svih zemalja regiona se ocenjuje kao najveća šansa da se ovaj problematičan deo kontinenta približi, a kasnije i integriše u strukture naprednog Zapada. U okviru toga, Albanija kao najsiromašnija zemlja regiona, više nego bilo koja zemlja u uključivanje u Pakt stabilnosti vidi idealne mogućnosti za rešavanje teških problema koji su je pratili tokom teškog perioda tranzicije.

    Konkretno, osim ekonomskog aspekta i izgradnje infrastrukture, u sklopu Pakta stabilnosti figurira i izgradnja demokratskih institucija, borba protiv organizovanog kriminala, korupcije, definitivno rešenje problema etničkog karaktera i izgradnja odnosa na novim osnovama među različitim zemljama regiona. I zbog svega toga Albanija je bez sumnje jedna od najzainteresovanijih zemalja Jugoistočne Evrope. S druge strane, pošto u nekoliko susednih zemalja živi pozamašan broj Albanaca, a da se Kosovo i ne pominje, interes Albanije i njena uloga u implementaciji Pakta stabilnosti raste osetno imajući u vidu uticaj albanskog faktora na čitav region.

    Imajući u vidu sve ovo, može se reći da je Pakt stabilnosti na neki način karta koja favorizuje političku klasu koja se aktuelno nalazi na vlasti. To iz zbog činjenice što su kao interlokutori međunarodnih institucija koje se bave implementacijom Pakta stabilnosti i partnera angažovanih u njemu, uglavnom vladine strukture. Time se objašnjava i razlog zbog čega je Paktu dat veliki publicitet uglavnom od strane struktura vlasti i partija vladine koalicije. S ovog aspekta kulnimacija je dostignuta idejom socijalističkog lidera Nanoa za stvaranje Komisije Pakta stabilnosti, na čiji je predsednik postao upravo on.

    Međutim, iz poznatih razloga, zainteresovane strukture albanske države posvetile su pažnju samo ekonomskom delu Pakta stabilnosti. To je padalo u oči posebno u propagandističkom aspektu. Činjenica je da se zvanična propaganda u Tirani usredsređivala na to da će u sklopu ovog Pakta Albaniju preplaviti milioni ili milijarde dolara, da će se graditi ovaj ili onaj objekat i tako redom. Čak i politička borba u zemlji između vlasti i opozicije usredsredila se upravo na ovaj aspekt, reducirajući se na to koliko će albanska Vlada biti sposobna da apsorbira finansijske doprinose u okviru Pakta stabilnosti. Na ovaj način, najznačajniji deo onoga što se nudilo Albaniji od strane Pakta stabilnosti, a što se ticalo izgradnje demokratskih institucija, borbe protiv zločina, šverca i policije, a da se ne spominju druge druge oblasti kao što su regionalna saradnja, razvoj obrazovanja, kulture, medija, ostaće u drugom planu. Možda i zbog angažovanja samo na ekonomskim preimućstvima koja je nudio Pakt za Albaniju, albanski zvaničnici su prenebregnuli i poneke proceduralne korake kao što je dugo kašnjenje u slanju predstavnika u Hombahovu ekipu, a što su druge zemlje uradile na vreme.

    Ipak, Albanija je bila i ostala redovan i aktivan učesnik na svim okruglim stolovima i aktivnostima koje su vezane za Pakt stabilnosti. Iz toga se ne mogu isključiti ni trilateralni susreti premijera Ilira Mete, kao što je bio onaj u Ohridu između Mete, Vujanovića i Georgijevskog ili pnaj na Prespi između Mete, Georgijevskog i Simitisa, a da se ne pominje učešće albanskog premijera na susretima poput onih u Sofiji i Bukureštu, gde su se okupile zemlje susedi Jugoslavije.

    Isto tako, albanska Vlada u okviru Pakta je predložila da se u Tirani postavi jedan regionalni Ombudsman što bi olakšalo nastojanja pojedinih zemalja regiona u stvaranju institucije Ombudsmana na nacionalnom nivou. Ovaj ured regionalnog Ombudsmana imao bi za cilj da istražuje i izveštava o gaženjima ljudskih prava u zemljama regiona, da koordinira aktivnosti sa značajnim međunarodnim institucijama i što se tiče zaštite prava nacionalnih manjina u ovim zemljama.

    Iz Albanije bi takođe došao i predlog o osnivanju jedne balkanske televizije, prema modelu Euro news-a, što bi doprinelo u razmeni informacija i familijarizaciji stanovnika sa problemima čitavog regiona. Ali, dok se učešće u ovim aktivnostima može smatrati uspešnim, tamo gde su Albanci želeli postići najveći uspeh, dakle na okruglim stolovima ekonomskog karaktera i gde bi upijali sanjene sume, oni su doživeli razočarenje.

    Konkretno, u susretu u Skoplju, 10. i 11. februara, gde je ppodeljen deo fondova za zemlje regiona, Albanija je dobila samo sedam odsto od sume koja je podeljena celom regionu. Takvo razočarenje je postalo još veće imajući u vidu činjenicu da su zemlje kao što su Bosna i Makedonija dobile skoro četvorostruko više, u odnosu na ono što je dodeljeno Albaniji. Dodajući tome i činjenicu da se Albanija nalazi u mnogo nepovoljnijem položaju i zbog njene nepostojeće infrastrukture. Takav jedan deziluzirajući rezultat vezivao se za neposobnost predstavnika Albanije da svoje projekte predstave precizno, uverljivo i na interesantan način, kako bi donatore ubedili da '' odreše kesu ''.

    Nakon ovoga, reagovanje albanske opozicije bilo je više nego kritično. Na ovaj način, period od susreta u Skoplju, pa do onog u Briselu pre dve nedelje, gde se očekivala i raspodela još jedne sume, okarakterisan je veoma oštrom debatom između vlasti i opozicije. Na neki način, uspeh ili ponavljanje Skoplja bi uticao na položaj albanske Vlade unutar zemlje. Prema zvaničnoim ciframa od 2,4 milijarde dolara koliko je raspodeljeno zemljama uključenim u Pakt stabilnosti na sastanku u Briselu, Albanija je dobila 112 miliona dolara. Dakle, manje - više oko pet odsto. Međutim, od projekata odobrenih za finansiranje od ukupno 35, sedam je pripalo Albaniji, što predstavlja 20 odsto od ukupnog broja projekata. U ovim projektima '' lavovski deo '' zauzimaju oni koji su se ticali poboljšanja sistema vodovoda u Albaniji u vreme kada će crna Gora dobiti novac za putnu mrežu, a Bosna za energetski sistem.

    I albanska politička debata koja je usledila nakon susreta u Briselu imala je za arument sumu od pet odsto što je opozicija nazivala '' ponavljanjem Skoplja'' ili '' velikom kaznom Brisela za korumpirane albanske zvaničnike'' i relativno velikog broja odobrenih projekata koje je pominjala zvanična propaganda. Ako ćemo biti realisti, uzimajući u obzir potrebe Albanije i Albanaca kao najsiromašnijeg naroda i zemlje bez infrastrukture treba reći da ono što je dobijeno u Briselu ili Skoplju je veoma malo. Ali tu više nego parametri utiču i neki drugi aspekti. Ostavljajući na stranu nesposobnost oko podnošenja projekata, treba reći da se Albanija nalazi u zoni koja se karakteriše kao ''rizičnom''. Dovoljno je pomenuti razvoje u Crnoj Gori gde se ne isključuje mogućnost novog konflikta. Konkretno u Severnoj Albaniji se javlja o rehabilitaciji struktura za doček potencijalnih izbeglica u slučaju konflikta u Crnoj Gori. Osim toga, sama unutrašnja situacija u Albaniji, gde su razvijeni zločin i šverc, ne nudi dovoljno sigurnosti što se tiče razvoja raznih aktivnosti, a u prvom redu onih ekonomskog karaktera koji zahtevaju investicije. Treće, korupcija albanskih zvaničnika o kojoj se naširoko govori čak i u sedištima međunarodnih institucija, stvorila je strah da bi dodeljeni novac Albaniji mogao da završi u džepove korumpiranih zvaničnika. I na kraju, recidivi duge izolacije zemlje kao posledica nepoznavanja kapaciteta suseda, stvaraju teškoće i što se tiče uključivanja albanske ekonomije u zajedničke projekte regionalnog karaktera.

    Možda su albanski zvaničnici i političari osetili potrebu većeg angažovanja u drugim oblastima koje obuhvata Pakt stabilnosti, kao što su izgradnja institucija, borba protiv zločina i korupcije i tako dalje. Ali, bilo kako bilo, kaže se da je Pakt stabilnosti jedan maraton, a ne jedno takmičenje u brzini.

    AIM Tirana

    Gavrosh LEVONJA