AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 15 APR 2000 22:37:16 GMT

    **Opozicija u Srbiji

    Padaj silo i nepravdo...

    Kako su revnosni poslušnici Slobodana Miloševića pomogli miting svojih protivnika i šta je 150.000 građana poručilo stranačkim liderima

    AIM, Podgorica, 15. 4. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Tri dana pred miting 14. aprila, zakazan posle višemesečnih pregovora onoga što bi da se zove udružena srpska opozicija, Radio-televizija Srbije (RTS) pozvala je Zorana Đinđića (Demokratska stranka, DS) i Vuka Draškovića (Srpski pokret obnove, SPO) da učestvuju u emisiji prigodno nazvanoj "Peta kolona". Vuk Drašković je taj poziv odbio, uz poruku da on na državnoj televiziji nije za jednokratnu upotrebu. Zoran Đinđić je – ispostaviće se: promišljenije – ne samo prihvatio poziv, nego i najavio da će iz studija pozvati gledaoce RTS da dođu na miting opozicije. Usput je napomenuo kako nema ništa protiv ni ako nasuprot njemu bude sedelo i više od najavljene udarne trojke režima.

    Na dan emisije, u zgradi RTS sastala su se trojica predstavnika vladajuće crveno-crne koalicije: Nikola Šainović, Miloševićev čovek od poverenja, Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke (SRS) i Milovan Bojić u ime Jugoslavenske levice (JUL). Nije poznato ko je inicirao taj sastanak iza zatvorenih vrata kancelarije generalnog direktora RTS Dragoljuba Milanovića. U svakom slučaju, posle njega je urednik informativno-političke redakcije obavešten da se emisija otkazuje. Ko je, kome i kada tokom istog popodneva naredio da emisija – bez Đinđića – ipak "ide" može se samo nagađati. Kako bilo da bilo, večernji tv-nastup trojice predstavnika vlasti – koji su se, opušteno i bez dlaka na jeziku, međusobno nadmetali u pljuvanju (otsutne) "pete kolone" mora da je broj građana koji su na miting uprkos pretnjama izašli – povećao za bar nekoliko hiljada.

    Režimska propaganda nije pokazala mnogo smisla za inovacije. Kao i pred prošlogodišnji avgustovski miting, emitovane su vesti o hapšenju terorista (onda "albanskih", sada "zapadnih"), pucale su "eksplozivne naprave" (onda ispred sedišta JUL-a, sada ispred opštinskog odbora SPS na Vračaru), a "mladi" su masovno učlanjivani u "levičarske" i "patriotske" stranke. Režimski listovi danima su objavljivali saopštenja lokalnih odbora stranaka vladajuće koalicije o predstojećem mitingu "NATO-petokolonaša". Oglasile su se čak i organizacije tipa "Patriotski savez", "Radikalna stranka levice ´Nikola Pašić´" i slične, što je do sada uvek bio pouzdan znak ozbiljnosti s kojom vlasti pristupaju opoziciji. Najdalje je, međutim, otišla TV "Politika", najavljujući – sloganom: "Ostanite uz nas, nećete se pokajati!" – celodnevni filmski program u kom su prikazani najnoviji Džejms Bond ("Svet nije dovoljan"), "Američka lepota", "Dobili ste poštu" i Širom zatvorenih očiju", hit-filmovi najnovije svetske produkcije čijim su piratskim prikazivanjem oštećeni distributeri koji su prava za Jugoslaviju uredno otkupili.

    Na dan mitinga, nezavisni elektronski mediji u Srbiji su još jednom pokazali da, koliko god bila krhka i ranjiva, alternativna mreža informisanja funkcioniše kako treba. Tokom celog prepodneva 14. aprila objavljivane su vesti na kojim je sve punktovima, koliko puta i sa kakvim posledicama policija zaustavljala "opozicione" autobuse iz unutrašnjosti. Neki od njih su na putu do Beograda zaustavljani desetak puta, svako drugo-treće vozilo policija je upućivala na vanredni tehnički pregled, isključivala ih je iz saobraćaja ili je vozačima oduzimala naknadno pribavljene potvrde o tehničkoj ispravnosti. Ovog puta je organizovanost i odlučnost opozicionara iz unutrašnjosti Srbije bila nadmoćnija od rešenosti policije da ih zaustavi. Autobusi su se kretali u kolonama, praćeni privatnim automobilima čiji su vozači bili spremni da putnike povezu a, ukoliko to nije bilo dovoljno, "mitingaši" su od kontrolnih punktova na prilazima Beogradu do Trga Republike pešačili.

    Studentski pokret "Otpor" unapred je odlučio da njegovi simpatizeri na beogradski skup iz Novog Sada dođu pešice. Pod sloganom "80 km kvalitetnog Otpora", posle 16 sati pešačenja i samo jednim usputnim incidentom, ušli su u Beograd kao junaci dana.

    Već godinama, najpouzdanija prognoza veličine nekog mitinga u Beogradu je mesto na kom učesnici, do tada obični pešaci, prelaze u fazu demonstranata, kad sa trototara silaze na kolovoz. Sat pred početak mitinga, ta tačka bila je kod "Londona", što je obećavalo (ne)očekivano veliki skup. Novinarske procene broja ljudi na Trgu Republike pred početak mitinga kretale su se od skeptičnih 30 do 50.000, preko – zavisno od položaja posmatrača – sagledivih 50-70.000, do prvih agencijskih izveštaja o 150-200.000 učesnika.

    A da ih je bilo zaista mnogo, nehotice je denuncirala "Politika", objavljujući sutradan na prvim stranama da je predsednik srpske vlade Mirko Marjanović otvorio jedan od obnovljenih mostova na "veličanstvenom skupu" 20.000 građana Raške, dok je izdajnička opozicija – vest zaturena negde pozadi – usred Beograda sakupila "jedva tridesetak hiljada" petokolonaša. RTS je problemu broja prišao "naučno", objavljujući da na 31 hiljadu kvadratnih metara Trga Republike ne može da stane više od 30 hiljada izdajnika. Beogradska televizija Studio B – pod rukovodstvom Draškovićevog SPO – je, žestoko uzvraćajući, procenila da je na miting došlo "nekoliko stotina hiljada" građana. Policijska formula, međutim, računa sa dvoje do pet ljudi po kvadratnom metru, zavisno od gužve. Po toj računici, mitingu udružene opozicije prošlog petka prisustvovalo je oko 100 do 150 hiljada ljudi (31.000 mkv puta 2, plus okolni ulični prostor).

    Od najavljenih govornika nije nastupio episkop raško-prizrenski Artemije, čije se ime zahvalno poklopilo ne samo sa mučno postignutim dogovorom o redosledu istupanja lidera po azbučnom redu, nego i zbog činjenice da je svešteno lice i predstavnik Srba sa Kosova. Ostalih 14 stranačkih govornika su se naredna dva i po sata trudili da okupljenu masu ubede u stvarno postojanje sloge opozicionih partija i koalicija u pogledu cilja – smenjivanje režima Slobodana Miloševića; metoda – mirnim putem; i načina – slobodnim, fer i poštenim izborima od lokalnog, preko republičkog, do saveznog nivoa.

    Većina građana Srbije saglasna je sa pomenutim ciljem i načinom za njegovo postizanje. Nevolja je, kao i do sada, u tome što opozicioni lideri – naročito prepušteni govorničkom nadahnuću pri pogleda na okupljenu masu i stranačke zastave – nisu u stanju da prikriju stvarno nepostojanje dogovora o zajedničkom delovanju. Predstavljajući se kao "separatista, izdajnik i strani plaćenik" – i zbog toga dobivši aplauz, Nenad Čanak (Liga socijaldemokrata Vojvodine) je obećao Slobodanu Miloševiću ("đubretu od đubreta") ne samo suđenje, nego i da će "ovde visiti". S druge strane, doskorašnji načelnik Generalštaba Momčilo Perišić (Pokret za demokratsku Srbiju, PDS) ponovio je svoje uverenje da Miloševića prvo treba prisiliti da se povuče, pa onda ići na izbore. Od tog programa u međuvremenu je odustao i Savez za promene, dok mu se Draškovićev SPO od početka protivi, kao i svakoj pomisli na bilo kakvo rešenje politčke krize koje bi mogli voditi stručnjaci van kontrole "velikih" političkih stranaka. Uostalom, i Vuku Draškoviću se u govoru "omaklo" da, ističući jedinstven zahtev za prevremene izbore na svim nivoima, doda: "Naravno, predsednički su najvažniji".

    Dvojica generala, Vuk Obradović (Socijaldemokratija) i Momčilo Perišić (PDS), slažu se u oceni da je vojska uz narod, a da "samo neki od njih" (Obradović) tj. "šačica zavedenih i korumpiranih generala" (Perišić) krije zločince ili čini zločine, odnosno služi režimu zbog lične koristi.

    Jedini predstavnik kosovskih Srba na mitingu bio je Momčilo Trajković. Pozdravljen burnim odobravanjem, predstavio se kao "srpski izdajnik", željan da svoje izdajstvo ispovedi okupljenim građanima i srpskoj javnosti. Izdajnicima nas nazivaju oni koji su NATO doveli na Kosovo – rekao je Trajković, oni koji su pre toga šleperima odnosili svoju i opljačkanu, tuđu imovinu, oni koji su pokušali da sa Kosova isele sve preostale Srbe a sada rasprodaju preostala imanja. Ja sam izdajnik zato što sam spreman da i sa crnim đavolom razgovaram ako će to spasiti nečiji život, tako me naziva vlast koja istovremeno tvrdi da je sačuvala Kosovo i da će se vratiti sa tenkovima, ponovo žrtvujući tuđu decu...

    Ostajući dosledan odbijanju i Miloševićeve vlasti i spoljne intervencije, Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije) je potsetio da osim nasilja Miloševićevog režima, Srbiju već godinama unazađuju dugotrajne višegodišnje sankcije, prošlogodišnje NATO bombe i inostrana podrška albanskim teroristima na Kosovu, što je oblik nasilja koje nije i ne može biti manje zato što se primenjuje iz "humanitarnih" razloga.

    Događaj dana bio je, svakako, nastup dvojice vodećih opozicionih lidera, naročito zato što ih je "azbučni" red postavio da govore jedan iza drugoga. "Epski" Drašković govorio je dvadesetak minuta, više nego dvostruko duže od ostalih. "Ovde smo zato što život koji živimo nije više život, jer nas ubijaju, prebijaju, hapse, optužuju, iz ove zemlje svaki dan proteriju, jer živimo u bedi, poniženju i jadu, jer je polovina građana Srbije bez posla, a polovina tobože zaposlenih ne zarađuje ni za hleb, jer nam se Srbija ubija, jer imamo milion izbeglica, beskućnika, jer smo izolovani, izopšteni, kao neka zemlja kuge..." I u ostatku govora Drašković je akcenat stavljao na katastrofalno stanje države, preteći dalji raspad definitivnim gubitkom Kosova i odvajanjem Crne Gore, zaključujući da dok vlast ne ode "sastajaćemo se i ovde i širom Srbije, dok je ne oslobodimo".

    Zoran Đinđić je, izgleda, još u zimu 1996/97 savladao "urbani" jezik Beograđana. Govor je sveo na sedam minuta, utrošenih na dve efektne poruke. "Ovaj sistem počiva na vama i zavisi od vas, običnih ljudi. Možete da ga promenite, i promenite ga na izborima" poručio je okupljenima. "Odlučimo ove godine da će Srbija 21. veka biti država na koju ćemo biti ponosni". Druga poruka bila je upućena članovima i simpatizerima Socijalističke partije Srbije, onima koji "sebe smatraju sledbenicima Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića... Ovoj levici s Dedinja i njihovim desnim prirepcima kažemo – ne trebate nam".

    Đinđić je miting nazvao i ocenio kao "radni sastanak", najavljujući već od narednog dana "terensku kampanju" Saveza za promene po selima i gradovima Srbije, pozivajući sve stranke da se toj akciji pridruže. Sa desetogodišnjim iskustvom kakvo građani imaju uz "svoju" opoziciju, nema mnogo mesta za optimizam. Masovni odziv na skup te i takve opozicije pre je bila demonstracija građanskog prkosa i dokazivanje da režim mnoge nije uspeo da zastraši, uprkos medijskom i – sve češće – fizičkom teroru koji primenjuje, nego pokazivanje oduševljenja ovim najnovijim ujedinjavanjem srpske opozicije.

    Tu poruku najjasnije je demonstrirao i – ako je suditi po reakciji mase – isporučio liderima opozicije aktivista Studentskog pokreta "Otpor" iz Novog Sada, Vladimir Pavlov. Poručujući "narodu" da je đavo odneo šalu, da je vreme za akciju – "Ili pobeda, ili srednji vek, ili izbori ili diktatura, ili Milošević ili Srbija" – okrenuo se vođama opozicije na bini. Na njegov poziv, prišli su mikrofonu, prihvatili zastavu "Otpora" i podigli stisnute pesnice, obećavajući da će jedinstveno odlučiti o nastupu na izborima i da će protiv režima nastupati kao "jedna stisnuta pesnica". I, još dok su se skeptici u masi prisećali koliko su puta u protekloj deceniji viđali te slike opozicionog "bratstva i jedinstva", zatečenim liderima Pavlov je u ime "Otpora" – oduševljeno podržan od publike – obećao: "Iz sto gradova krenuće marš nas deset hiljada pod prozor onome od vas ko izda ovu zakletvu". Poruke su, dakle, razmenjene.

    Beograđani su se bez incidenata, vidljivog policijskog prisustva, bez tuče i nemira, rasteretili višemesečnog naboja straha i neizvesnosti. Opozicionim liderima nije uručeno ništa više od skandiranja stranačkih aktivista opremljenih zastavama i bakljama za podršku "svome šefu". Valja se nadati da su shvatili poruku građana, vidljivu i iz najnovijih anketa odnosa vlast-opozicija, po kojoj (samo ujedinjena) opozija vodi sa 46:23. Čak i u tako povoljnom odnosu snaga, preostala trećina neodlučnih može prevagnuti. Na bilo koju stranu.

    Aleksandar Ćirić (AIM)