AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 15 APR 2000 12:03:46 GMT

    Kaznama, represijom i - filmovima protiv opozicije i medija

    Odbijanje plaćanja Ťreketať

    AIM, Podgorica, 15. 4. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Režim Slobodana Miloševića, opozicija i mediji nalaze se u sve bizarnijem međuodnosu u kojem je sve teže razabrati ko je ko, i kakav će biti sledeći (anti)medijski potez vlasti. Osim već ustaljenih tehnika represije nad nezavisnim medijima – putem drakonskih novčanih kazni za novine i uskraćivanja frekvencija radio i TV stanicama – i bezobzirnog manipulativnog korišćenja Ťsvojihť - dakle, (para)državnih – medija, vlast sada poseže i za do sada neisprobanim manipulativnim tehnikama. Najbolji primer ove prakse je najava, plasirana nekoliko dana pred zakazani veliki miting udružene opozicije u Beogradu 14. 4.: Televizija Politika – u vlasništvu istoimene novinske kuće, pouzdanog oslonca vlasti – najavljuje da će na dan mitinga emitovati celodnevni filmski maraton, sa neviđeno atraktivnim programom sastavljenim od najsvežijih filmskih megahitova, kakav se u ovom trenutku ne može videti nigde u svetu, jer televizijska prava za prikazivanje uvek dolaze na kraju, kada film Ťizigrať u bioskopima i po videotekama. Tako su Beograđani tog dana mogli videti megahit ŤTalentovani gospodin Ripliť, novog Jamesa Bonda ili višestrukog Oskarovca ŤAmerican Beautyť; Ťštosť je, naravno, sasvim političke prirode: ovakva filmska ekskluziva trebala je građane da natera da ostanu kod kuće i uživaju u besplatnim megapremijerama, umesto da idu na opozicioni miting.

    Naravno, ova unekoliko Ťsofisticiranať manipulacija, kakva bi bila sasvim nezamisliva u zemlji u kojoj postoji princip zaštite intelektualne svojine, nije dokinula onu Ťklasičnuť manipulaciju, kakva je u Srbiji devedesetih postala svakodnevna pojava. Dve večeri pre sveopozicionog hepeninga, pompezno je najavljeno da će na državnoj televiziji, u emisiji znakovitog naslova ŤPeta kolonať na prvom programu državne televizije RTS gostovati vodeći opozicioni čelnici Vuk Drašković i Zoran Đinđić, u dijalogu s predstavnicima Ťtroglaveť režimske koalicije Vojislavom Šešeljem, Milovanom Bojićem i Nikolom Šainovićem; Drašković je, međutim , iz svojih razloga ovu ponudu odbio, dok je Đinđić prihvatio da se suoči sa svojim političkim protivnicima, izjavljujući da će iskoristiti priliku da se prvi put posle pet godina pojavi uživo na državnoj televiziji da postavi svojim sagovornicima neka vrlo neugodna pitanja, i da pozove gledaoce RTS-a na opozicioni miting. Onda je iz RTS-a saopšteno da se emisija otkazuje jer zbog Draškovićevog odustajanja ŤĐinđić ne bi bio ravnopravanť, da bi emisija ipak bila emitovana, ali bez Ťotkazanogť Đinđića! Trojica režimskih predstavnika, onako raskomoćena u studiju, iskoristila su priliku da se obruše na opoziciju bujicom najtežih diskvalifikacija, uvreda i ničim potkrepljenih insinuacija, u čemu je – što baš nikoga nije iznenadilo – prednjačio notorni dr Šešelj. Sve je to, dakako, u osnovi već mnogo puta viđeno, ali je rečnik koji je tom prilikom korišćen bio brutalan čak i za njihove pojmove, i nije se prezalo od vrlo otvorenih pretnji političkim protivnicima, uz preventivno pranje ruku po sistemu Ťako im se nešto desi, mi nismo kriviť.

    Ako je, dakle, piratski filmski maraton trebao da Ťpotkupiť gledaoce i ostavi ih kod kuće, vešto izreklamirana ŤPeta kolonať je trebala da ih zaplaši. Ali, sudeći po prilično masovnom odzivu Beograđana, biće da je ova medijska manipulacija proizvela spektakularni kontraefekat: mnogi ljudi su izašli na miting baš uinat ovako grubom manipulisanju njihovim građanskim pravima, iako su prethodno bili prilično rezignirani zbog nepotrebnih svađa i rivalstva u opoziciji. Nervoza je, dakle, naterala medijske stratege režima da odigraju brzopleto, da se Ťpredriblajuť i da postignu atraktivan Ťautogolť. Industrijska proizvodnja kleveta i raspirivanje straha jesu zastrašujuće efektna stredstva manipulacije i držanja građana u pokornosti, ali kada se predoziraju ili pogrešno Ťakcentujuť, postaju opasni za one koji se njima služe.

    Posle kraćeg relativnog zatišja, punom silinom je obnovljena kampanja šikaniranja i finansijskog iscrpljivanja nepoćudnih medija. Mesec mart je bio svojevrsni Ťmesec borbe protiv medijať, - sa ministrom telekomunikacija Ivanom Markovićem u ulozi ovlašćenog egzekutora – početak aprila je poslužio za predah, a s približavanjem opozicionog mitinga u glavnom gradu vlast je opet pokazala zube: gradska RTV kuća Studio B ponovo je drakonski kažnjena po neustavnom Zakonu o informisanju, takođe i dnevnik ŤNarodne novineťť iz Niša, inače pod upravom tamošnje lokalne vlasti (SPO i Demokratska stranka). Takođe, prvi put se na udaru ovog zakona našao i nedeljnik ŤVremeť, koji je osuđen da plati 350 000 dinara (cca 16 000 DM) na osnovu tužbe srpskog ministra kulture Željka Simića, kojem je ŤVremeť nanelo silnu duševnu bol tvrdnjom da je on – a ne Vlada, kako on uporno ponavlja – smenio dotadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta (centralnog nacionalnog teatra) i postavio na to mesto baš njega – Željka Simića! Simić, inače, nema nikakve profesionalne veze s teatarskom umetnošću.

    Bio je to svakako jedan od Ťnajmaštovitijihť procesa na osnovu jednog nakaznog zakona koji vam omogućava da tužite bilo koga iz medija za bilo šta što vam se ne dopada i da dobijete spor, samo ako to vlastima ide u prilog. Kao da sama parada oko smene u Narodnom pozorištu nije bila već dovoljno neukusna i kompromitujuća – jer, kako jedan ministar kulture misli da ubedi bilo koga da nije on taj koji presudno utiče na kadrovska pitanja u državnim kulturnim institucijama?! Valjda neće ministar policije da brine o tome?!- Željko Simić, koji o svojim intelektualnim i moralnim kvalitetima ima najbolje moguće mišljenje, ali je u tome prilično usamljen, u jednoj izjavi povodom tužbe otkriva pravi razlog svoje ljutnje: povređenu sujetu. On prebacuje novinarima zato što ga nazivaju Ťmalimť, što je nadimak koji je još pre sedam ili osam godina zaradio upravo u ŤVremenuť, u satiričnoj kolumni Petra Lukovića. Ova razoružavajuće iskrena izjava mu se vratila kao bumerang, pa je odioznost koju je izazvao u javnosti svojim tužakanjem još više narasla, a nadimak mu je već Ťtransformisanť u Željko Veliki Simić...

    Situacija, nažalost, nije baš tako karnevalska kako bi se iz ovoga nekome moglo učiniti. Mediji su iscrpljeni drastičnim kaznama, i sve više preovladava stav da taj harač (ili Ťreketť) režimu više ne treba plaćati. Studio B je saopštio da neće platiti kaznu, a takođe i niške ŤNarodne novineť. Za ovo su dobili podršku ne samo od opozicije nego i od profesionalnog novinskog udruženja NUNS. Zakon predviđa da se, u slučaju neplaćanja kazne u roku, odmah blokira račun preduzeća i da se sa njega Ťskidať novac do visine izrečene kazne, a ako se kazna ne može tako naplatiti onda sledi zaplena imovine kažnjene medijske kuće (ali i privatne imovine odgovornih lica) i njena rasprodaja na licitaciji... Niški list je pozvao sugrađane da Ťsvojim telimať spreče sudske izvršitelje da zaplene njegovu imovinu i zapečate prostorije, i redakcija je (za sada) uspešno odbranjena. Ipak, nema sumnje da će sledeći pokušaj plenidbe biti izveden uz značajnu policijsku asistenciju, i tada će se pokazati granice ovakve samoodbrambene Ťstrategijeť.

    Režim je Zakonom o informisanju nesumnjivo postavio medijima zamku, svojevrsnu ŤCatch 22ť: ako plate kaznu može da usledi nova, pa još jedna, pa sve ispočetka... do potpunog iscrpljivanja lista ili RTV stanice i ugrožavanja samog opstanka dotičnog medija; ako ne plate kaznu, imovina im može otići Ťna dobošť, što ponovo dovodi u pitanje njihov opstanak. Jedino pravo rešenje je, dakako, ukidanje Zakona o informisanju, ali ono neće biti moguće bez generalne promene društvenog stanja, koja, pak, nije moguća bez smene režima, a režim iskazuje spremnost da opstane po svaku cenu... Što će reći da trenutno svi u Srbiji imaju jedan veliki problem, a iživljavanje nad medijima je samo jedna od njegovih najvidljivijih manifestacija.

    Problem se može formulisati i ovako: Slobodan Milošević je sve skloniji padu, ali, izgleda, još nema ko da ga gurne – prava poluga se još uvek traži, mada se čini da više ne može biti daleko. Pošto bi njegov pad povukao za sobom celu jednu kleptokratsku nomenklaturu i političko-ekonomski sistem koji je stvorila radi što uspešnijeg parazitiranja, borba za opstanak će biti sve žešća i sredstva se definitivno neće birati. Ne treba, uostalom, zaboraviti da za mnoge vodeće igrače ulog u ovoj igri nije samo vlast, nego i o(p)stanak na slobodi. U ovom surovom odmeravanju mediji se nalaze Ťizmeđu dve vatreť, žestoko omraženi od jednih i sumnjičeni i instrumentalizovani od drugih, kao nezaštićene žrtve mogućeg dramatičnog razrešavanja protivurečnosti jedne Ťneuspele tranzicijeť. Raditi u takvim prilikama jednako je privlačno kao i zavirivati u čeljusti izgladnelog lava, ali ko je ikada rekao da je osvajanje slobode laka stvar?

    Teofil Pančić (AIM)