AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 30 MAR 2000 18:22:38 GMT

    Vojvodjani o multietničkom životu

    Strah od indukovanja mržnje

    I pored svega što se u poslednjih deset godina događalo, u Vojvodini i dalje egzistira vrlo visok stepen i verske i nacionalne tolerancije.Prema istraživanjima agencije ,,SCAN,, 91,8 procenata nema ništa protiv verski mešovitih brakova, a čak 96 odsto Vojvođana smatra da, ako su komšije druge veroispovesti, treba poštovati njihove verske običaje.

    AIM, Podogorica 30. 3. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Objašnjavajući rezultate najnovijeg istraživanja javnog mnjenja Vojvodine posvećenog međunacionalnoj i verskoj toleranciji profesor Miloš Marijanović kaže da istraživanje pokazuje da “ne postoje interni izvori međunacionalnih sukoba u Vojvodini”. Ali to ne znači, upozorava on, da ne mogu biti indukovani. To je samo jedna od opaski posle “javnog čitanja” rezultata istraživanja “Multikulturnost i civilno društvo u Vojvodini” i, nešto ranije objavljenog, rezultata istraživanja javnog mnjenja Vojvodine o političkim temama, stranačkim preferencijama i dominanatnim strahovima.

    Za Vojvodinu je karakteristično da predstavlja - kao tradicionalno imigraciono područje - po nacionalnoj raznolikosti svog stanovništva svojevrstan etnički fenomen; ovde živi 29 nacija, ali nema nacionalnih enklava niti je stanovništvo izmešano samo u gradovima; 95 odsto naseljenih mesta su nacionalno mešovita. Veoma često se, kao kontrapunkt slici Bosne kao “leopardove kože” Vojvodina predstavlja kao akvarel u kojem se mnoštvo nacionalnih “boja” prelivaju jedna prekod druge i stapajući daju kompletnu sliku.

    Vojvođani smatraju da je među njima ključna podela na bogate i siromašne. Tako misli 81 odsto građana Vojvodine, a 45,2 odsto smatra tu podelu jako izraženom. Samo osam odsto misli da je diskriminisano zato što je druge nacionalnosti. Među njima, najviše je Hrvata i Mađara (svaki peti), potom slede Jugosloveni (11,5 odsto). I pet odsto Srba smatra da je diskriminisano zbog nacionalne pripadnosti. Među simptomatičnim je i podatak: svaki drugi Hrvat je izjavio da nacionalne manjine imaju manje šanse za zapošljavanje nego Srbi i Crnogorci.

    U ukupnoj populaciji devet odsto diskriminaciju osećaju zato što su mladi ili žene (10 procenata). Nacionalna pripadnost je svima veoma važna, ali su Srbi (34,8 odsto) na čelu onih koji su - birajući između porodice, radnog mesta, obrazovanja, fizičkog izgleda, zanimanja, položaja ili veroispovesti – najviše ponosni na pripadnost naciji. Skoro svaki četvrti Hrvat je, takođe, između tri osobine ili nečega što poseduje, kao najvažnije izabrao nacionalnost kao nešto na čega je osobito ponosan. Tako se opredelio svaki peti Mađar i Crnogorac, i nešto više Slovaka. Nacionalna pripadnost je najmanje bitan razlog za ponos Rusinima i Rumunima. Crnogorci su najviše ponosni na obrazovanje i položaj. Samo nešto više od petine Vojvođana složilo se sa stereotipom da su moralne vrline njihove nacionalnosti izraženije nego kod drugih naroda. Ovaj stav je odbacilo, uglavnom ili u potpunosti, dve trećine pitanih. Ako su komšije druge veroispovesti, 96 odsto Vojvođana smatra da treba poštovati njihove verske običaje; 91,8 odsto nema ništa protiv verski mešovitih brakova...

    “Zadovoljno zabrinuti” reč je kojom su analitičari definisali svoj odnos prema rezultatima istraživanja “Multikulturalnost i civilno društvo u Vojvodini”. Novosadska agencija “Scan” postavila je 252 pitanja reprezentativnom uzorku od 1.300 anketiranih u 21 vojvođanskoj opštini, tokom marta. Zadovoljni su zato što istraživanje pokazuje visok stepen etničke i verske tolerancije; zabrunti zato što istraživanje pokazuje nešto što, zapravo, i nije neočekivano: najmlađi stanovnici Vojvodine pokazuju najmanje tolerancije. Moralni stereotip nacije najviše je prihvaćen baš među mladima, a istraživači upozoravaju na negativne posledice dešavanja u poslednjih deset godina na stavove mladih i odgovornost, pre svega škole, ali i celine društva, prema “vaspitanju za toleranciju” tim pre što se današnjim mladim ljudima priznaje” da su krizna generacija i da nose neku vrstu generacijskog defekta za koji nisu krivi.

    Prof. Miloš Marijanović kaže da rezultati pokazuju “značajan potencijal” i multikulturalnosti i interkulturalnosti među stanovništvom Vojvodine. Kao pozitivn navodi i podatak da je vrlo visok stepen verske i nacionalne tolerancije i da istraživanje pokazuje da nema izraženog etnocentrizma koji bi mogao biti podloga nacinalizmima i šovinizmima kao njihovim najekstremnijim oblicima. Sklonost stanovništva interkulturalnosti i potencijalnu multikulturalnost profesor Marijanović čita iz slaganja (91,6 odsto ispitanika) s tvrdnjom da razvoj kulture svake nacionalnosti u Vojvodini nije smetnja za razvoj kultura drugih nacija, ili s ponuđenim odgovorom (90,7 odsto) da u mešovitim naseljima treba da bude što više zajedničkih kulturnih manifestacija. Ideju da jedna od ponuđenih tvrdji bude da “pripadnike nacionalnih manjina koji žive sa nama i među nama treba smatrati našim” (93,1 odsto slaganja), dobio je u gradskom autobusu kad je slučajno čuo razgovor o nekom tek sklopljenom braku i čuđenju što se to nije desilo ranije, a nije jer se otac, zbog različitih nacionalnih pripadnosti mladenaca, protivio rečima “samo preko mene mrtvog”, pa se čekalo na taj trenutak; autobuski komentar je bio: “zašto zaboga, pa oni su naši”.

    Zapažanja profesora Marijanovića su da je verska tolerancija još izraženija od nacionalne – što potvrđuju podaci o prihvatanju verski mešovitih brakova i poštovanju veroispovesti suseda - da na konkretna pitanja o nacionalnoj ravnopravnosti nisu tako visoki procenti slaganja kao na načelna, ali da prelaze polovinu. Sa načelom da se kultura nacionalne manjine ne može uspešno razvijati bez tesne saradnje sa kulturom zemlje matice slaže se 70,7 odsto Vojvođana. Konkretnije, da je nepoznavanje jezika skoro nepremostiva prepreka za učestvovanje u kulturnom životu neke druge nacije, priznaje 63,2 odsto. Manje od polovine (47,8 odsto) Vojvođana su spremni da prihvate pozitivnu diskriminaciju, ali je takvih više nego onih što se ne slažu (38,1 odsto) s idejom da u mešovitim sredinama prednost pri zapošljavanju imaju oni koji znaju i većinski i jezik nacionalne manjine.

    Istraživanje agencije “Scan” sadržavalo je i pitanja posvećeno pravima Roma, što je, na izvestan način bio test iskrenosti i provera stava prema ljudima za koje prof. Miloš Marijanović kaže da su “evropske parije”. On ističe da se “istočnoevropski rasizam ogleda u odnosu prema Romima”. Na pitanje “da li ste vi lično za školovanje romske dece na njihovom maternjem jeziku?” samo 13,3 odsto je odgovorilo negativno. Da na maternjem jeziku romska deca treba da uči sve predmete smatra 25,6 odsto, samo neke – istoriju, jezik, kulturu – 28,9, a 22,2 odsto misli da treba da pohađaju samo časove maternjeg jezika. Ove procente profesor Marijanović smatra pozitivnim rezultatom, pošto generalno, Vojvođani ne odbijaju mogućnost školovanja Roma.

    Ovo je, kako najavljuju, početni korak u opsežnom, složenom i, očito dugoročno zamišljenom, projektu praćenja multikulturalnosti i međuetničke tolerancije u Vojvodini. Pod rukovodstvom Milke Puzigaće, u istraživačkom timu od 38 saradnika (sociologa, politikologa, psihologa, pravnika, ekonomista statističara i matematičara) bili su i Srećko Mihajlović, Miloš Marijanović i Milica Andevska.

    Istraživanje je napravljeno u saradnji sa Centrom za multikulturalnost, “mladom nevladinom organizacijom, ali ipak ukorenjenom u Vojvodini” kako je definiše njen rukovodilac Alpar Lošonc dok opisuje šta je sve trenutni deficit kao posledica višegodišnje “situacije između rata i mira”: multikulturalnost je svetska “top tema”, a kod nas je nedovoljno teorijskog promišljanja jedna je do njegovih negativnih dijagnoza. Njome najavljuje časopis “Habitus” koji treba da doprinese boljem upoznavanju sa svetskim teorijskim saznanjima o multikulturalnosti. Druga “negativna dijagnoza” govori o umrtvljenoj međuetničkoj komunikaciji i pokušaju da se preko interneta popravi “deformisani oblik komunikacije” i predstave informacije o kulturnim zbivanjima svake pojedinačne kulture u Vojvodini, a kao jezik povezivanja ponudi jezik većinskog naroda.

    Veoma je slikovita ilustracija toga što govori Alpar Lošonc i jedan podatak iz istraživanja. Na pitanje da li ste u poslednjih godinu dana prisustvovali nekoj kulturnoj manifestaciji neke (druge) nacionalne manjine u Vojvodini 80 odsto je odgovorilo “ni jednom”. Samo devetoro od stotine je odgovrilo – jednom.

    Milena Putnik (AIM)

    Antrfile:

    ANGAŽMAN I STRAHOVI

    Većina Vojvođana (65,8 odsto) smatra da pripadnici nacionalnih manjina moraju u prvom redu biti lojalni građani zemlje u kojoj žive, a tek potom pripadnici matične nacije. Tako misli 77,1 odsto Crnogoraca, 72 odsto Hrvata i 58,5 odsto Mađara. Za suprotno se izjasnilo svega 3,4 odsto ispitanih. Svaki četvrti Vojvođanin misli da se istovremeno može biti i lojalni građanin države u kojoj se živi i pripadnik nacije. Istraživanje strahova među Vojvođanima pokazuje da se polovina plaši proterivanja i da je taj strah raspoređen na sve nacionalne zajednice u Vojvodini. Proterivanja se plaše i Srbi, mada čine većinu stanovništva.

    Više od polovine Vojvođana (51,3 odsto) smatra da će se, posle Kosova, otvoriti pitanje Vojvodine, Sandžaka i Crne Gore ili samo Vojvodine. Više od 80 odsto misli da je nezadovoljstvo u narodu veliko i da je situacija krajnje nezadovoljavajuća, a 54,9 odsto misli da se iz krize može izaći samo promenom vlasti, dok se svaki četvrti s tom dijagnozom ne slaže. Vojvođani su spremni da izađu na izbore 91,6 odsto to smatra svojim angažmanom na promeni situacije. Da ne želi da učestvuje na demonstacijama kaže 70,7 odsto, blokadama saobraćaja i drugim “sedećim” neposlušnostima 84,6 odsto, neće da štrajkuje 78,6 odsto koliko ih ne smatra da treba da se angažuje u političkoj stranci. Čak 85,7 odsto ne želi da učestvuje ni u aktivnostima nevladinih i društvenih organizacija.

    Vojvođani (81,5 odsto) se plaši građanskog rata, a 74,7 odsto međunacionalnih sukoba. Zanimljivo je da su dva najdominanatnija straha među Vojvođanima (po 91,8 odsto) sasvim ljudska: nemogućnost zapošljavanja i zagađenje okoline.

    M. P