AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 25 MAR 2000 00:49:13 GMT

    Još jedan protest gradjanina Arsenijevića

    AIM, Podgorica, 25. 3. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Bogoljub Arsenijević Maki, organizator velikog gradjanskog protesta prošlog leta u Valjevu, održao je uspavanim žiteljima zemlje Srbije još jednu lekciju o gradjanskoj hrabrosti. Nakon što je početkom nedelje otvorena izložba njegovih crteža u Paviljonu “Veljković” u gužvi koja je uobičajena u sličnim prigodama, neko od prisutnih izvadio je list papira i počeo da čita reči koje su ubrzo utišale masu: “Dragi prijatelji, oprostite mi što je povod ovoj izložbi lična drama. Nikad ne bih o njoj progovorio da nije postala javna kao i sav naš zajednički ljudski ponor u koji smo gurnuti bez naše volje...” Žamor publike koja se tiskala u nevelikoj sali Centra za kulturnu dekontaminaciju i senovitom dvorištu starog zdanja u Birčaninovoj ulici, pretvorio se u muklu tišinu punu napetog iščekivanja kada je postalo jasno da se o umetniku više ne govori u trećem licu, već da su to reči samog Bogoljuba Arsenijevića za koga ni sama porodica nije znala da li je – nakon bekstva iz Klinike za maksiofacijalnu hirurgiju u Beogradu – uopšte živ.

    Vodja Gradjanskog protesta Valjeva, čekao je u pritvoru odluku Vrhovnog suda i pravosnažnost presude kojom je osudjen na tri godine zatvora zbog uličnih nemira koji su izbili prošlog leta u Valjevu. Arsenijević je tih dana samostalno, bez učešća opozicionih stranaka koje nije štedeo manje od onih koji vladaju pokušao da izvede mini revoluciju, svrgne socijalističko-julovsku vlast u tom gradu i zauzme zgradu gradske opštine.

    Policija je sprečila upad, ali je režim dobio jasnu poruku o tome, gde za njega leži realna opasnost. Talas spontane pobune poniženog i osiromašenog naroda, bi bio neoporedivo opasniji od opozicionog nagvaždanja i sastanaka na kojima se iznova dogovaraju novi sastanci. Tu više ne bilo pregovora ni nagodbi, zbog čega je valjevska pobuna ugušena i prekinuta brutalnim hapšenjem Bogoljuba Arsenijevića u Beogradu. Polomljena vilica, iščašeno rame, nagnječen bubreg, prelom rebara, unutrašnje krvarenje i uobičajene diskvalifikacije iz režimskog vokabulara o “besposličaru” i “narkomanu”, bili su jasna poruka za one koji žive opijeni magičnim isijavanjem TV ekrana, ali i nedvosmislena manifestacija straha vlasti koja postaje svesna da sedi na buretu baruta. Čak je i onima koji su zemlju pretvorili u tamnu mrlju Evrope nazivajaći to “pobedom” i “uspehom” postalo jasno, da pobune u gradovima širom Srbije ne bi bile samo još jedna u nizu kriza u kojoj bi se nasilnička politika vladajućeg para prvo slomila na glavama drugih, da bi na kraju sopstveni narod izvlačili sa ruba provalije u koju su ga prethodno gurnuli, ali ne zato što ga vole, već što je to jedini način da sačuvaju vlast i sopstveni život.

    Spontani protesti u sbijanskimgradovima bili bi kraj te predvidive igre, jer ti “drugi” sada su ovde i sve što se dešavalo narodima u susedstvu, vratilo bi se na tlo Srbije. A, sa tog mesta nema povlačenja, bežanja i proglašavanja novih pobeda.

    Bogoljub Arsenijević Maki, samouki slikar, frontmen rok bend, autor nekoliko proznih i poetskih radova, ali i samostalni organizator gradjanskih protesta u Valjevu, neprijatno je podsećao na taj preteći scenario. Zato ga je trebalo skloniti dovoljno daleko od onih koji još uvek ne sede zatvoreni izmedju četiri zida svoje sobe i tupo zure u zid. Brzo se našlo rešenje: ćelija Istražnog zatvora u Valjevu, bez grejanja, vlažna,memljiva, sa vodom koja se slivala niz zidove.

    Na koricama knjiga, istrgnutih listova papira i stranicama beležnica, Arsenijević je u valjevskom zatvoru uradio seriju crteža običnom hemijskom olovkom. Kao podloga ciklusa crteža karakterističnih naslova – Valjevski zatvor, 17. feb, Soba gneva, Ćelija br. 7. 2000. – poslužiće prazne stranice Dijaloga u paklu izmedju Makijavelija i Monteskijea, Bolesti vladanja, Pitanja krivice Karla Jaspersa ili drugih knjiga koje je Arsenijević čitao tokom zatvoreničkih dana. Taj usamljenički ciklus, naslovljen kao “Crteži” izložen je u Paviljonu “Veljković”. Priredjivač izložbe koja narušava mrtvilo akademskih, visokoparnih i pretencioznih postavki galerija u centru Beograda Jovan Despotović kaže, da Arsenijevićeve “likovne metafore po žestini prizora čak prevazilaze životnu realnost, makoliko da je ona već sama po sebi dramatična, užasna, gotovo smrtonosna za samog autora”. Ovaj likovni kritičar objašnjava, da Arsenijevićev iscrtani dnevnik svedoči o veličini patnje jednog “slobodnog čoveka koji mirno čeka izbavljenje od učinjene nepravde”.

    S tim, što se Bogoljub Arsenijević nije hteo da čeka previše, niti da se prepusti laganom zamiranju u hladnoj zatvorskoj ćeliji i eskapističkom šaranju na papiru. Kada je prebačen u beogradsku Kliniku za maksiofacijalnu hirurgiju gde su tokom operacije skinute pločice kojima je bila imobilisana njegova vilica, Arsenijević se tokom noći pobegao kroz prozor, i definitivno uzeo sudbinu u svoje ruke.

    Senka neizvesnost i strepnje da je policija samo iscenirala čitavu priču da bi uklonila nekoga ko se ne uklapa u besprekorno odigrane uloge “vlasti” i “opozicije”, pritiskala je publiku koja se okupila u Paviljonu “Veljković”. “Bogoljube Arsenijeviću Maki, ma gde da ste sada, a mi se nadamo da ste u bekstvu, bežite što dalje i što bolje, jer ova zona sumraka postaje sve opasnija za ljude”, obratila se svom dalekom, nevidljivom sagovorniku Vida Ognjenović prilikom otvaranja izložbe, dodajući da ne “treba da ga podseća na reči onog Kišovog junaka koji je hrabrio Novskog, rekavši mu: ’Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima’. ”

    Nekoliko policajaca koji su povremeno zalazili u dvorište Paviljona “Veljković”, mnoštvo ljudi iz kulturnog i javnog života Beograda, pa čak ni poseta samog izvestioca UN za ljudska prava, Jirži Dinstbira nisu ukazivali da će Bogoljub Arsenijević pretvariti sam dogadjaj u artefakt. Direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević kaže tim povodom, da je u biti samog umetničkog dela težnja za izazivanjem incidenta. “U temelju stvaralčkog čina leži potreba da se izazove plemenita provokacija”, kaže ona.

    To je valjevskom ikonopiscu očito pošlo za rukom. “Ovom izložbom, bekstvom iz Miloševićevog zatvora i mučilista, želim da uverim našeg potlačenog čoveka da je borba za oslobadjanje neprestana, različita i da ima smisla - sloboda je u nama, izražavajmo je na svakom koraku, na svakom ćosku ove naše napaćene zemlje!”, stajalo je na kraju pisma Bogoljuba Arsenijevića koje su prisutni pozdravili talasom oduševljenja, odobravanja i olakšanja. Bogoljub Arsenijević je živ prihvatajući, kako Borka Pavićević kaže, “ogroman stepen rizika da ospori politiku i stvarnost zemlje u kojoj živi”.

    Ostalima preostaje još jedino da čuju poruku onog koji je za daleku i maglovitu ideju slobodne zemlje založio vlastiti život, braneći ono što većina uspavanog stanovništva Srbije već čitavu deceniju kukavički gura u stranu – pravo na pobunu.

    Slobodan Kostić (AIM)