AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 24 MAR 2000 01:02:28 GMT

    Godišnjica NATO intervencije

    Proslava rušenja zemlje

    AIM, Podogorica, 24. 3. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    U režimskoj organizaciji, gradjani Srbije će godišnjicu padanja NATO bombi po sopstvenim glavama, proslaviti svečano, uz pesmu i igru na trgovima širom Srbije. Preko sindikalnih podružnica i svojih lokalnih partijskih ogranaka vladajuće partije su za danas a i naredne dane, organizovale mnoštvo priredbi i protestnih mitinga sa kulturno-umetničkim programom po selima, gorama i varošicama. Centralnu beogradsku proslavu posvećenu ,,veličanstvenoj odbrani zemlje,, najavljenu za danas na Trgu Nikole Pašića pripremilo je rukovodstvo Sindikata Srbije geslom "ne za NATO, za slobodu, mir, pravo na rad i ukidanje sankcija". Uz predvidjen estradni program na drugom prestoničkom Trgu, Trgu republike odakle se pre godinu dana svetu, igrom i pesmom prkosilo za vreme vazdušnih uzbuna, na dane bombardovanja podsetiće i učesnici "Trke mira", obilazeći sva beogradska mesta oštećena ili porušena u prošlogodišnjem bombardovanju...

    Dan uoči godišnjice, na ratne dane iz kojih su ,,Srbija i Jugoslavija izašle nepobedjena,, kako tvrdi vladajući trijumvirat SPS-JUL-SRS a veruju njihovi verni sledbenici i simpatizeri- već se krenulo sa evociranjem uspomena kroz naučne simpozijume, tribine i susrete, ne samo u zemlji, već i u inostranstvu. Zaslužnim civilima i vojsci su podeljena i brojna odličja. Objavljena je i Spomen knjiga "Junaci otadžbine" u kojoj je predsednik SRJ Slobodan Milošević napisao predgovor u kome je još jednom podsetio na ,,našu nepobedivost zasnovanu na hrabrosti vojske, policije i naroda Srbije,,. Ta poruka o pobedi i nepobedivosti pročitana je čak tri puta u prvom dnevniku državne televizije- sa jasnom namerom da te reči svakako dopru do mozga patriota, ukoliko, ne daj Bože, neko pod teretom stvarnosti, počne da sumnja u ono što nam se svakodnevno servira sa lica režimskog TV ekrana. U slavljeničkom zanosu Kosovo i sve što se dogadjalo u Pokrajini, što je i dovelo do bombardovanja jedva da se i pominje.

    O tome šta se sve dogadjalo od 24. marta do 9. juna 1999. na tlu Srbije, činjenice neumoljivo "govore"- tokom bombardovanja vojnih, ali i civilnih ciljeva izbačeno je 23.000 bombi i krstarećih raketa. Na disciplinovanje režima u Srbiji, preko grbače naroda, potrošeno je za 78 dana, koliko je granatiranje trajalo, više od sedam milijardi dolara. Prema zvaničnim, ovdašnjim statistikama u ratu je ubijeno 1.000 vojnika i policajaca, poginulo oko 2.000 civila, 6.000 je ranjeno, na hiljade kuća je porušeno. Kosovska zemlja je trajno, kako tvrde stručnjaci ekološki uništena bombama sa osiromašenim uranijumom.

    Nerežimski eksperti okupljeni u Grupu 17 izračunali su da je bombardovanje JU privredi nanelo štetu "tešku" više od 30 milijardi dolara. Ukoliko ne budemo imali pomoć sveta, a nećemo je dobiti sve dok je aktuelni režim na vlasti, sopstvenim snagama dostići ćemo standard iz 1989. tek za nekih 40 godina! Doduše, premijer Srbije Mirko Marjanović nam je nedavno, sa Kongresa SPS, poručio da imamo razloga za optimizam, jer ćemo 2010. postati srednje razvijena zemlja, naravno, ukoliko nastavimo da se obnavljamo ovim fantastičnim tempom. Iz svih cifara isključeni su, medjutim, podaci koji se odnose na to koliko je prošlogodiše bombardovanje oštetilo naše emocije i "male, sive ćelije". Posledice te vrste ne pominju oni koji ovih dana slave, i ponose se svojim uspesima u obnovi i izgradnju zemlje. Slične, pogubne ,, uspehe,, ovdašnjeg režima već deset godina fizički i metalno plaćaju gradjani Srbije: od ,,ratova u kojima nisu učestovali,, do ovog poslednjeg protiv celog sveta iz koga su kako im se ovih dana poručuje sa državne TV izašli,, uzdignuta čela,,.

    Nema nikakve sumnje, prošlogodišnje bombardovanje bilo je "kap više" u prepunoj čaši žuči koji gradjani Srbije ispijaju već 10 godina. Neistomišljenici sa režimom i oni koji nisu njihovi glasači ( na poslednjem glasanju utvrdjeno je da je svega 24 odsto biračkog tela dalo svoj glas vladajućem režimu), zatim mala deca i tinejdžeri... 24. marta 1999. postali su dvostruki zatvorenici u zemlji u kojoj žive: spoljnu ogradu podigle su najmoćnije zemlje sveta, a unutrašnju vlastodršci, spremni da se bore do poslednje kapi tudje krvi samo da bi odbranili privilegije koje imaju i sačuvali moć što im daje snagu i neograničena ovlašćenja.

    Prošlogodišnje istraživanje uradjeno tri meseca posle bombardovanja pokazalo je da neočekivano veliki broj ljudi priznaje da ima značajne simptome depresije ili anksioznosti koji se javljaju često ili svaki dan. ,,Polovina anketiranih ljudi se žalila da je hronično umorna i nezadovoljna vlastitim životom, a svaki peti je rekao da ga muče crne misli. Čovek koji bi se tako osećao u neko normalno vreme, sigurno da bi trebalo da potraži pomoć psihologa, ali u ovoj situaciji je takav savet teško dati, jer se radi o masovnoj dijagnozi,, upozorava psiholog Dragan Popadić.

    Da sve više ljudi u Srbiji ima psihičkih problema, potvrdjuje i psihijatar Oliver Vidojević, koji kaže da je u beogradskom Institutu za mentalno zdrave, u kome je zaposlen, u ratnom periodu i posle toga evidentirano 25 odsto više intervencija iz oblasti rada sa traumatizovanom decom i porodicama.

    Od decembra prošle godine i u "Psihološkim krugovima", gde rade najpoznatiji beogradski psihoterapeuti, uočeno je, takodje, da se mnogo veći broj gradjana javlja nego ranije. Oni se, po rečima dr Jelene Vlajković, najčešće žale na različite psiho-somatske smetnje i kod većine se primećuje strepnja o tome šta nas još sve čeka?

    Na beogradskim ulicama već poduže nema mnogo smeha i bezbrižnih lica sugradjana. Na svakom koraku susreću se zabrinuti pogledi, uočavaju nervozni pokreti i ljudi koji bi odmah da se verbalno i fizički razračunavaju sa drugima i oko najmanje sitnice. O ubistvima, i kriminalu da se i ne govori, to je ikonografija poznata još iz vremena "pre poslednjeg" rata.

    Nekako uoči godišnjice NATO intervencije počele su prestonicom da kruže glasine o novom bombarodvanju koje nam preti. Te izjave podudarale su se sa nagoveštajima o novom sukobu na domaćem tlu i izazvale novi stres kod stanovnika. Mnogi su u poverenju svojim prijateljima objašnjavali da ih uzruja kad čuju i zvuk sirene koji potiče iz TV prijemnika i da bi potpuno "odlepili" i "prolupali" kad bi ponovo doživeli reprizu bombardovanja u stvarnom životu.

    ,, Ljudi su sada zabrinutiji za prostu egzistenciju. Brine ih i mogućnost izbijanja gradjanskog rata koji prosto "lebdi" u vazduhu i mogućeg sukoba sa Crnom Gorom, ovo što se zbiva oko medija, sa štrajkovima... Sve to stvara nenormalnu situaciju u kojoj ništa ne funkcioniše. Ljudi osećaju da su ovo najgori trzaji vlasti. I u strepnji od nadolazeće nesreće stvara se pogodno tle za nastanak glasina. A vrlo je moguće da vlast sa svoje strane takve glasine i podstiče, jer im to odgovara, preusmerava strah ljudi na "spoljnjeg krivca i neprijatelja"- objašnjava dr Žarko Trebješanin, profesor Beogradskog univerziteta.

    Oni koji na godišnjicu NATO bombardovanja podsećaju gradjane i seljane na dane herojskog otpora, ne propuštaju da spomenu kako je zbog bezdušnog granatiranja na stotine hiljada ljudi ostalo bez posla i parčeta hleba. U javnosti se za sve što ne valja i ne funkcioniše okrivljuje Klinton, Amerika i članice NATO i opozicija, strani plaćenici, izdajnici, nepatriote i petokolonaši. Ali šta sa činjenicom da privreda nije funkcionisala i pre 24. marta 1999. - da je stopa nezaposlenih rasla poslednjih godina vrtoglavom brzinom, a ljudi masovno odlazili na prinudne odmore... Stopa mortaliteta bila je veća od nataliteta već od 1997. godine.. Ko nam je kriv za sve ovo što nam se dogadjalo poslednje decenije? Teško da je za sve odgovoran uvek neko drugi, a nimalo vlast koja je zadužena za nacionalnu i spoljnu politiku zemlje na čijem je čelu.

    Olga Nikolić (AIM)