AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 11 MAR 2000 21:48:45 GMT

    Novo proleće straha u Srbiji

    AIM, Podgorica 11. 3. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Došao je mart, uskoro dolazi proleće, a to u Srbiji, posle svih godina, budi uspomene na reperesiju i rat, i strahove od novih. Neki se, ne bez nostalgije za "srećnim" vremenima prisećaju "plišane revolucije", drugi, opet, s gorčinom ponavljaju rečenicu koja je krasila bedževe na jednom od studentskih protesta ("Proleće je, a ja još živim u Srbiji"), dok je veoma malo onih koji, kao "pravi raj božiji" pamte ona vremna kad je vrhunac prolećnog uzbudjenja bilo iščekivanje festivala šlagera "Beogradsko proleće". Danas, mladići i devojke iz studentskog "Otpora" kažu da samo hoće "proleće bez olovnih kiša".

    U protekloj deceniji, ovdašnji gradjani, koji su preko glave preturili sve najgore što čoveku može da se desi, strepe da to nije kraj. Politička i socijalna stvarnost je takva da im se čini da propadanju nema kraja. Naime, u Srbiji danas, strahova od mogućih ratova, u zavisnosti od vlastite procene, ima na pretek: od gradjanskog rata u Srbiji, od sukoba sa Crnom Gorom, sukoba sa Albancima na jugu Srbije, do novog bombardovanja. Što se tiče represije - nje već ima na svakom koraku. Policija se rastrčala na sve strane: hapsi, privodi, tuži i svedoči protiv politički nepodobnih, od pobunjenih studenata i srednjoškolaca do opozicionih političara. Na ulicama je sve više "neidentifikovanih lica" (tačnije rečeno, siledžija) koji su medjusobne obračune zamenili novim ulogama: bez ikakvih posledica sačekuju i premlaćuju protivnike režima u, odnedavno aktuelnom, "ratu plakata" (protivnici i pristalice režima lepe ili cepaju plakate suprotne strane).

    Osim straha stanje duha u Srbiji danas, odlikuje sve veća nervoza i nestrpljenje. Sondaže javnog mnjenja, ukazuju da, osim dominantne želje većine ispitanika za mirnim promenama, u poslednje dve godine značajno raste broj onih ljudi koji hoće promene, makar, i silom (jedna trećina).

    Deset godina je, izgleda, i za trpeljive Srbe, koji vole da pominju 500 godina pod Turcima, i Njegoša "zlo se trpi zbog zla gorega" predugo vreme u kome su se redjali samo porazi... Političke tenzije rastu, vreme ističe, promene se ne vide, a ljudi shvataju da imaju samo jedan život. Svima se žuri da se ova situacija razreši što pre i po svaku cenu. Mada se, na jednoj strani, traže i očekuju izbori, na drugoj, u najširoj javnosti sve više jača uverenje da se mirnim putem (a to znači izborima), ne može izaći iz krize.

    Kako "stanje stvari" i rasplet jednodecenijske krize u Srbiji, koji, izvesno, ulazi u svoju završnicu, vide stručnjaci i analitičari različitih profila? Koliko dugo može da traje ovo stanje, u kome se gotovo svakodnevnim incidentima iskušava političko strpljenje i meri puls suprotstavljenih strana?

    Vlast i opozicija u Srbiji sve više postaju dva suprotstavljena bloka koja će se, kako procenjuje dr Vladimir Goati, "sudariti na sve druge načine pre nego glasačkim listicima". Istoričar dr Dušan Bataković smatra "da opasnost od gradjanskog rata nije u spremnosti naroda za takvu vrstu sukoba nego je izraz odsustva stabilnih državnih institucija i pravne države u kojoj funkcionišu zakoni, kako bi se kriza mogla rešavati na politički način":,,Ova vlast, ako do izbora i dodje, neće priznati poraz i da će sve učiniti da se odbrani. Neku vrstu gradjanskog rata može da izazove samo vladajuća oligarhija koja bi, u takvom sukobu, imala izgovor da zavede potpunu diktaturu. Pretnja Hagom srpskom režimu ne ostavlja alternativu, ostaje mu samo ideologija čadjave dvocevke".

    Iako već deset godina Srbija živi u permanentnom ratu koji menja oblik i formu, uvodjenje priče o gradjanskom ratu u središte političkog života, izaziva poprilične zebnje. Socijalni psiholog dr Bora Kuzmanovic, kaže da sva istraživanja pokazuju da se ljudi plaše rata, a tom stahu je sada pridodat i strah da epilog desetogodišnjeg ratovanja u okruženju možebiti gradjanski rat unutar Srbije. Po njegovom mišljenju, razlog za povlačenje gradjana sa protesta posle sukoba sa policijom prošle jeseni, jeste upravo strah da vlast može isprovocirati gradjanski rat: "Ljudi su osetili da je vlast spremna da ide do kraja. A većina gradjana misli da je to prevelika cena koju ne treba platiti, jer se režim ionako urušava".

    Sve što se poslednjih meseci dogadja u Srbiji pokazuje da režim, suočen sa dilemom izbori ili sukob, odgovor traži u daljoj radikalizaciji odnosa. Ipak, po oceni politikologa dr Zorana Stojilkovića, za sledeci turnus političkih bitaka u strategijama ove vlasti nema ničeg novog: "Ono što Milošević primenjuje od kada je na vlasti može se svesti na dva modela: jedan je, kad se nadje u krizi da proizvede nove podele i još veće krize, a drugi je - izmeštanja krivice. Ovog puta priteran uza zid, krivce traži u medjunarodnoj zajednici i izdajnicima iz redova demokratske opozicije ("janičari" i "strani plaćenici"). Režim praktično računa na proizvodnju straha i dubljih kriza jer mu izolacija zemlje odgovara, i eventualno novu podelu opozicije.,,

    Mada javnost strepi od oštre konfrontacije režima i opozicije koja bi mogla dovesti i do krvoprolića, analitičari smatraju da će režim, za sada, ići na na "proverene", ali nešto zaoštrenije metode koje praktikuje ovih dana: beskrupulozno korišćenje mehanizama zakonske prinude, bezobzirnije kompromitovanje oponenata, intenzivniju upotrebu policije i pravosudja..

    Šta može da učini opozicija i šira demokratska javnost? Hoće li opozicija konačno umeti da zaigra na "dobitnu kombinaciju" u desetogodišnjoj borbi sa režimom?

    Ovih dana demokratska opozicija (ujedinila se 10. januara, iako mnogi, i posle niza zajedničkih sastanaka i platforme za zajedničko delovanje,dovode njenu ujedinjenost u pitanje) ponovo se našla na meti kritika. Doduše, tome je i sama kumovala, najavljujući zimus, kada je mart bio još prilično daleko, "prvi veliki zajednički miting podrške" zahtevu za vanrednim fer izborima na svim nivoima koji će "biti održan u martu". Značajan datum srpske opozicije - 9. mart prošao je bez mitinga, a još se ne zna termin njegovog održavanja.

    Mada se ovdašnjoj opoziciji može štošta prigovoriti: ujedinjavanje - razjedinjavanje, liderstvo, gubljenje osvojenog, do toga da nikada nije išla do kraja svojih zahteva u trenucima kada je imala masovnu podršku gradjana (protesti '96/97), a režim bio opasno poljuljan, analitičari upozoravaju da treba imati u vidu spoljnopolitičku situaciju i ratno okruženje koji opoziciji nikada (pa ni danas) nisu išli naruku nego upravo režimu. Uvek je opozicija popuštala pod pritiskom "većeg zla",uvek je postojao "veliki državni razlog". Iako ne poriču slabosti taktike i strategije opozicije, većina analiticara, ključ neuspeha opozicije u Srbiji vidi u prirodi prirodi ovog režima koji je spreman na sve. Otuda im se i sadašnje oklevanje i uzdržanost opozicije (kritičari kažu, "pranje ruku od mitinga" zbog nespremnosti da prihvate odgovornost) da organizuju novi miting - cini razumnim, kako zbog incidenata i provokacija, tako i zbog nesigurnosti da će on doneti rezultate. Jer, valjada je svima jasno da više nije dovoljno sa protesta samo poslati poruku režimu.

    Opozicija u ovom trenutku od inicijalnog dobrog početka ujedinjavanja, mora da reši problem celovite strategije, a to podrazumeva i pitanje šta ako izbora uopšte ne bude, ili ako bude samo lokalnih, a ne saveznih i republičkih, da li ići na kompromis, i, najvažnije, da li su promene stvar samo političkih partija ili čitave društvene opozicije (sindikata, nevladinih organizacija, profesionalnih udruženja, autonomnih medija...)

    Na ovdašnjoj društvenoj sceni dešava se paradoks. Težina situacije u kojoj se nalazi država i gradjani, obrnuto je proporcionalna spremnosti gradjana da se anagažuju u akcijama i protestima. Marta '91. i tokom protesta '96/97 gradjani su bili spremniji na proteste i uvereniji da do promena može doći. Danas je nezadovoljstvo neuporedivo veće, ali su ljudi posustali. Dr Stjepan Gredelj razloge ovoga vidi u činjenici da je "Srbija je tipičan primer 'demosklerotičnog' sistema u kome je došlo je do namerne paralize svih institucija (sve se svelo na vladu koja funkcioniše kao zakonodavac i kao izvršilac). To za posledicu ima više nego 'relativno zatvoreni politički sistem', sa odgovarajućim posledicama po političko delovanje gradjana".

    Rezultati većine dosadašnjih istraživanja javnog mnjenja pokazli su, ističe Gredelj, da uprkos visoko iskazanom nezadovoljstvu funkcionisanjem i rezultatima delovanja političkog sistema (2/3 gradjana je njime 'nezadovoljno', a praktično polovina 'potpuno nezadovoljna') postoji očigledan nesklad izmedju tog nezadovoljstva i (ne)spremnosti da se nešto učini na menjanju stanja.

    Gotovo polovina svih nezadovoljnika smatra da malo, ili nimalo može da doprinese promenama. Nalaz istraživanja upućuje na raširenost pojave fenomena free-riders, tj, pojavom 'švercovanja'. "Šverceri' su oni koji nisu spremni da se izlože rizicima, ili zato što očekuju da neko drugi to obavi za njih. Više od dve trećine ispitanika nije spremno da se izloži riziku, još gotovo četvrtina je neodlučna, dok je samo svaki deseti spreman na lični rizik.

    Osim što je došlo do značajnog pada motivacije, još više je reč o spuštanju nivoa konfliktnog rizika zbog strepnji od medjuljudskih konflikata u porodičnom okruženju ili bliskim socijalnim mrežama. "Kada se većina stanovništva dovede do donje granice egzistencije, svi viši socijalni motivi prestaju da budu relevantni. Ako neko zbog učešca na demonstracijama može da izubi posao i da mu porodica ostane gladna, onda će debelo da razmisli da li će u njima učestvovati", kaže Gredelj i upozorava da se beleži i porast 'jurišnika na vetrenjače' (rough riders): jaka trećina ispitanika založila se za radikalne rezove:"Režim je uglavnom proćerdao nikada previše respektabilne osnove svoje legitimacije, a puka verbalna (samo)uverenost u snagu svojih 'raspoloživih sredstava pravne države' (pod čime se isključivo podrazumevaju raspoloživi instrumenti institucionalnog nasilja) pre je izraz nemoći suočavanja sa problemima, nego realno utemeljene moći. Puko mahanje pendrecima i bajonetima samo indukuje sklonost ka istom takvom odgovoru na ponavljane 'izazove', koja raste sa sve raširenijim očajanjem, besperspektivnošcu i egzistencijalnom dramom većine ljudi. Oni koji nemaju više šta da izgube su opasni gubitnici, koji ne zaziru od 'rešenja' tipa ili-ili."

    Ovo proleće, izvesno je, neće ostati u pamćenju ni kao "raspevano beogradsko" ni kao "plišano praško", već kao balkansko...

    Vesna Bjekić (AIM)