AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 10 MAR 2000 23:24:08 GMT

    Šta se krije iza zatvaranja srpsko-crnogorske granice

    Prazni magacini države Srbije

    Nije se Miloševićev režim odlučio da kažnjava Crnu Goru samo zbog politike Mila Djukanovića, već zato što u Srbiji nema hrane da se prehrani i njeno stanovništvo do nove žetve pa je tako proizvodnja hrane postala prvorazredni nacionalni zadatak u Beogradu

    AIM, Podgorica, 10. 3. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    - Šta imate u koferu ?

    - Garderobu.

    - I šta još ?

    - Dva pileta.

    - Je l’ živa ?

    - Ne, ispečeni su.

    - A što ih nosite ?

    - Pa da ih pojedem.

    - Imate li još hrane ?

    - More, čoveče mani me se, nemam više a i šta te briga ako imam.

    Razgovor je vodjen ovih dana izmedju srpskog policajca i Beogradjanke srednjih godina, u poslovnom vozu Beograd – Bar na izlasku iz Prijepolja. Povod za prinudni razgovor je zabrana izvoza hrane iz Srbije u Crnu Goru, a slike poput ove i još drastičnije, vidljive su svaki dan, na graničnim prelazima izmedju dve federalne jedinice.

    Medjunarodno nepriznata avnojevska granica izmedju Srbije i Crne Gore postala je poslednjih meseci najčuvanija i najneprobojnija evropska granica. Nema u Evropi dve države koje su tako omedjene, kao što su danas Srbija i Crna Gora koje (uzgred) postoje u okviru Savezne Republike Jugoslavije. Srbija je svojevrsni evropski “Kineski zid” podigla prema bratskoj republici navodno da bi kaznila Podgoricu zbog nepočinstva zvanog dvovalutni sistem. Tako da danas Crnogorci imaju kao valutu i nemačku marku, ali nemaju srpsku hranu. Zapravo u Crnoj Gori se mogu naći prehrambeni proizvodi iz Srbije ali samo kao dokaz da danas u Evropi nije moguće podići novi Berlinski zid i hermetički zatvoriti nepostojeću granicu. Zasluga za bušenje svojevrsnog srpskog “Berlinskog zida” pripada neuništivoj privatnoj inicijativi, što je zapravo eufemizam za šverc koji fantastično cveta na svim mogućim i nemogućim graničnim prelazima. Nema Srbija toliko policajaca i carinika koliko po bespućima Sandžaka ima staza i bogaza kojima samo konji sa samarima mogu da prodju – ko ne veruje neka krene u Novi Pazar ili Rožaje pa će se sam, na licu mesta uveriti.

    Granični prelaz Kolovrat, izmedju Prijepolja i Bijelog Polja podseća na okupacionu zonu u kojoj nedeljama čame kamiondžije i šleperi natovareni robom. U Crnu Goru iz Srbije od pre neki dan više ne mogu ni lekovi i sanitetski materjal, napolitanke, čokolade i krekeri... Pre toga obustavljene su isporuke mleka, brašna, jestivog ulja, šećera, mesa... Sve što vide vozači kamiona, gradjani, putnici-namernici i mediji van čeličnog zagrljaja srpskog režima – odbija da vidi vlast u Beogradu ili se pravi da ne vidi. Srpski ministar poljoprivrede Jovan Babović proslavio se pre skoro mesec dana “demantijem” podgoričke “Pobjede” koja je objavila faksimil odluke srpske vlade koju je potpisao baš Babović o zabrani izvoza robe u Crnu Goru, Makedoniju i Republiku Srpsku. Kako su se dokazi o blokadi gomilali iz dana u dan i kako više nije bilo moguće sakriti federalnu sramotu, isti ministar Babović je pred novinarima odvalio da srpska vlada zapravo nije uvela embargo na hranu prema Crnoj Gori, nego je samo uvela – kontrolu. To je čuveni specijalitet vlasti u Beogradu– lažeš dok možeš i dok te ne uhvate radiš šta hoćeš, a posle kažeš da to što si uradio “nije šija nego vrat”.

    Blokada nepostojeće državne granice izmedju dve federalne jedinice najčešće se tumači kao odgovor beogradske vladajuće koalicije neposlušnom crnogorskom predsedniku Milu Djukanoviću i onom delu Crnogoraca koji ga podržavaju. Argumenata za tu tezu, na prvi pogled ima veoma mnogo jer Djukanović i njegova reformska orijentacija predstavljaju trn u peti dogmatski rigidnom beogradskom režimu.

    Čini se, medjutim, da je problem koji ima Beograd mnogo veći od pukog političkog kažnjavanja Crne Gore. Na to ukazuje odluka srpske vlade da uvede embargo na izvoz hrane u Makedoniju i Republiku Srpsku, prva dva od pet najvećih spoljnotrgovinskih partnera Jugoslavije. Inače, prema zvaničnim podacima Jugoslavija je prošle godine u Makedoniju izvezla (pretežno najviše hrane) u vrednosti od 175 miliona dolara, a u Republiku Srpsku (koja je statistički posmatrana kao Bosna i Hercegovina) čak – 303 miliona dolara.

    Šta je srpsku vladu nateralo da izgladnjuje Crnogorce i seče svoja dva najveća izvozna kanala ? Odgovor bi (opet) mogao da ponudi već spominjani srpski ministar poljoprivrede koji je pre neki dan pred novinarima izjavio da je proizvodnja hrane – prvorazredni NACIONALNI zadatak. Prevedeno na običan jezik to znači da u Srbiji nema dovoljno hrane i da bi uskoro mogla da je zadesi glad. To što su režimski mediji u Beogradu kao udarnu vest u svojim izveštajima sa konferencije za štampu u vladi Srbije stavili da će ”ove godine biti dovoljno hrane za domaće potrebe”, isto je kao i kad objave da je Srbija sačuvala suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu.

    Razloga za paniku kad je hrana u pitanju medju birokratama u aministraciji srpskog premijera Mirka Marjanovića ima na pretek. Ambicija režima da administrativnim merama kontroliše sve ekonomske tokove sad im se obija o glavu i direktno pokazuje koliko su (ne)sposobni da obezbede dovoljno hrane za ishranu stanovništva. Dugogodišnje uništavanje poljoprivredne proizvodnje kroz stalno držanje depresiranih cena (zarad čuvanja socijalnog mira) sada se može vratiti kao bumerang. Deset godina vladanja bilo je Miloševićevim socijalistima sasvim dovoljno da unište stočni fond u Srbiji tako da nestašice mesa neće biti sporadična već konstanta pojava. Slično je sa mlekom i mlečnim proizvodima, šećerom i jestivim uljem.

    Iz godine u godinu u Srbiji se seje sve manje šećerne repe i suncokreta, sorte su sve slabije, uništena je ekonomska motivacija seljaka a često i vremenske (ne)prilike odnesu i ono malo očekivane letine. Seljacima je država oduzela svaku mogućnost tržišnog poslovanja i oni se već godinama zadovoljavaju proizvodnjom hrane samo za potrebe vlastitog domaćinstva. Poljoprivredni kombinati su administrativnim uplitanjem države dovedeni na ivicu propasti. Protiv pogubne državne politike u poljoprivredi svoj glas podigao je i generalni direktor Poljoprivrednog kombinata “Beograd” Vojislav Simanović, inače visoki funkcioner Jugoslovenske levice (predsednik Komiteta za poljoprivredu JUL).

    Posebna priča je pšenica, odnosno hleb kao tradicionalni barometar nacionalne sitosti ili gladi. Prošle godine proizvedeno je samo 2,1 milion tona što je taman da se stanovništvo prehrani do naredne žetve (godišnje potrebe stanovništva su negde oko 2,2 miliona tona). Deo proizvedene pšenice ostao je kod seljaka u ambarima jer otkupna cena koju je ponudila država nije bila stimulativna, a po sadašnjoj paničnoj reakciji srpske vlade čini se da je “neko” u medjuvremenu nešto hlebnog žita u inostranstvu (Rusija ?) zamenio za toliku neophodnu naftu. Sve u svemu, pšenice, brašna i hleba može biti do sledeće žetve, al’ ne mora da znači. I šta će biti i posle žetve ako se zna da prošle jeseni pšenicom nije zasejano dovoljno površina, a i ono što je posejano – delimično je uništeno poplavama i podzemnim vodama koje su potopile vojvodjanske oranice.

    Ispražnjene državne rezerve hrane u Srbiji lede krv u žilama socijalista pred buduće lokalne i savezne izbore i zato su mnogo jači argument za zabranu izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u Crnu Goru, Makedoniju i Republiku Srpsku, od političkog kažnjavanja nepoćudnog Mila Djukanovića.

    Miša Brkić (AIM Beograd)