AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 01 MAR 2000 16:44:44 GMT

    Protest kao poslednja opomena

    AIM Skopje, 01.03.2000

    Radničko nezadovoljstvo u Makedoniji kumulirano unazad nekoliko godina, pretvorilo se zadnjeg dana februara u veliki socijalni protest upozorenja Vladi i političkom državnom vrhu da je strpljenje ljudi na izmaku. Održan je pod motom “Zajedno smo jači”, a organizovalo ga je Veće Saveza Sindikata Makedonije. Na centralnom gradskom trgu u Skoplju okupilo se oko 25.000 građana – radnika, penzionera, studenata koji su izašli da bi digli glas u odbranu osnovnog prava na rad i ljudsko dostojanstvo. Izrazili su želju da ušestvuju u donošenju odluka koje se tiču njihovih vitalnih intresa, razvoja i boljeg života. Rekli su “stop” potezima Vlade “Koalicije za promene” kojima se teret ekonomskih i političkih reformi uglavnom tovari na njihova ledja. Odlučno su se suprotstavili, kako rekoše, “gramzivosti vlastodržaca, rasprodaji društvene imovine za male pare, a u interesu pojedinih vladinih ministara, rastučem kriminalu, korupciji, nepotizmu, od MMF-a i Svetske Banke nametnutim reformama penziskog sistema i radnog zakonodavstva, uvođenju poreza na dodatnu vrednost bez potrebnih priprema, povečanju cena struje i benzina, padu životnog standarda”. Šta ih najviše boli, od mnoštva problema sa kojima se zemlja suočava, moglo se pročitati sa brojnih parola i transparenata kojima su bili preplavljeni i trg “Makedonija” gde se protest održavao i okolne ulice u centralnom gradskom području. Na njima je između ostalog pisalo: “Hočemo posao”, “Nema demokratije bez kolektivnog dogovaranja”, “Reforma DA, Anarhija NE”, “Hočemo radom u Evropu”, “Dosta nam drugi kroje sudbinu”, “Za vas balovi, za nas otkazi”, “Danas – protest, sutra – generalni štrajk” i sl.

    Okupljenima se obratio predsednik Veća Saveza Sindikata, Živko Tolevski koji je zatražio postizanje socijalnog konsenzusa za sve reforme pre nego što stignu u Parlament na usvajanje. Optužio je vladu za netransparentnost, da je neozbiljno shvatila prelazak iz jednog sistema u drugi i da se neodgovorno ponaša. Sama je sebi dala, podvukao je, pravo da “krćmi” nezaštičenu imovinu radnika, da masovno otpusta ljude s posla i da ih ostavlja bez osnovnih uslova za životnu egzistenciju, da zatvara fabrike po diktatu MMF-a i Svetske Banke, što je više prevršilo meru i postaje preopasno. Kao demagozi i politikanti obečali su nam, rekao je u svom govoru na protestu prvi makedonski sindikalac, svetlu budućnost, a od nje ni zračka. Naprotiv, Makedonija se nalazi u dubokom i mračnom tunelu iz kojeg je neizvesno dali će, kada i kako izaći. Tolevski je porekao da iza organizatora protesta stoje partije opozicije, kako smatra aktuelna Vlada.

    Nikada u Makedoniji nije bilo gore nego što je sada, ubeđeni su građani koji su se odazvali pozivu sindikalnog rukovodstva i izašli na ovaj protest. Prvi, zaista socijalno-ekonomski održan u ovoj zemlji od sticanja njene nezavisnosti. Tako misle i mnogi od onih koji ovoga puta nisu bili na ulicama. Protest je protekao burno, ali dostojanstveno i bez incidenata.

    Brojke, goli statistički podaci možda najbolje mogu poslužiti za sticanje prave slike o nezavidnom položaju tih običnih smrtnika koje niko ni za šta ne pita, željnih da rade i obezbeđuju egzistenciju sebi i svojim porodicama, a to im je iz raznih razloga onemogućeno. Sve što se u državi preduzima unazad deset godina, ubđeni su, ide u korist njihove štete. Negativnosti su uzele maha, osobito od dolaska na vlast sadašnje koalicije VMRO-DPMNE lidera Ljubča Georgievskog, Demokratske Alternative Vasila Tupurkovskog i Demokratske Partije Albanaca Arbena Džaferija. Makedonija danas je neslavni evropski rekorder u mnogim ekonomsko-socijalnim kategorijama. Ubedljivo je prva po stopi rasta nezaposlenosti koja se kreće od 36 do 48 posto. U zemlji je krajem januara bilo 357.426 nezaposlenih. Samo od juna prošle godine do danas, bez posla je ostalo 16.000 ljudi. Ista sudbina očekuje ovih dana novih 10 hiljada radnika iz fabrika koje će biti likvidirane, jer godinama nerentabilno posluju. Celokupno stanje dobija dramatične dimenzije ako se zna da je na spiskovima zavoda za zapošljavanje, krajem 1998 godine na primer bilo oko 258.000 nezapolsenih. To znači da je za godinu dana broj onih koji traže posao porastao za novih, skoro 100.000. Podsetimo, sadašnja vlast je pre izbora 1998 obečavala narodu da će toliko zaposliti za godinu dana. U zemlji danas radi 320.000 građana što je manje od onih bez posla i po tome je Makedonija “rekorder” među evropskim zemljama. Uz to, jedna trećina zaposlenih neredovno prima plate. Prosečne zarade se kreću jedva oko 300 DM. Najveći broj radnika mesečno dobija od 100 do 200 DM. Radi neplačenih doprinosa u fondovima oko 10.000 radnika ne može da ostvari svoje pravo na penziju, a broj onih koji ne mogu da ostvare osnovno pravo na zdravstvenu zaštitu je varijabilan iz meseca u mesec i iznosi pribižno isto toliko. Armija od 230.000 penzionera od kojih ćak 94.000 prima minimalac od 100 DM mesečno, samo nadopunjava lošu socjalnu kartu Makedonije. U zemlji danas ima 70.000 socijalno ugroženih porodica koje primaju minimalnu mesečnu socijalnu pomoć od 50 do 150 DM, zavisno od broja članova. Kada se ova brojka pomnoži sa 4, koliko u proseku iznosi broj članova ovdašnjih porodica, proizilazi podatak da od socijalne pomoći egzistira 280.000 ljudi. Poređenja radi, pre godinu dana, socijalno ugroženih porodica je bilo 64 hiljade, ili 6.000 manje.

    Radnici u Makedonij ne mogu da se pomire sa stalnim restrikcjama njihovih prava koje su započele još 1993. godine kada je donet novi Zakon o Radnim Odnosima. Tada je poslodavcima dato pravo da dele otkaze i sami odlučuju koga će proglasiti tehnološkim viškom. Otkazi su postali bauk, pa su radnici primorani, od straha da ne budu otpušteni, da rade bez plata mesecima. Otkada je 1994. godine donet Opšti Kolektivni Dogor u praksi, ni do dana današnjeg, nisu zaživele njegove osnovne odredbe. Još nije određena najniža plata, niti je ona kategorija koju poslodavac redovno mora isplačivati. Tako je mnogo primera gde radnici žive sa platama ispod ljudskog dostojanstva od 100 do 200 DM koje dobijaju, kako rekoše, na 40 i više dana. Zakon o Radnim Odnosima je doživeo četri izmene i sa svakom je uvedena neka nova restrikcija. Prvo su poslodavci dobili pravo da otpuštaju radnike ili bez otkaznog roka ili sa skraćenim rokom od šest na tri meseca. Zatim im je data potpuna sloboda da zapošljavaju koga hoće, te da otpremninu za odlazak u penziju svedu samo na osnovu rada kod poslednjeg poslodavca. Usledilo je i uskračivanje porodiljskog otsustva sa dvanaest na devet meseci, te dozvola poslodavcima da prilikom zapošljavanja radnika mogu, međusobnim sporazumom, određivati manja prava od propisanih Opštim Kolektivnim Dogovorom. Poslodavac je dobio i pravo da dvadeset procenta radnika može bez ikakvih kriteja proglasiti tehnološkim viškom što je bilo suprotno međunarodnim konvencijama. Sudskim organima je zabranjeno da ocenjuju dali je neko proglašavanje tehnološkog viška bilo opravdano ili ne. Sve to, ističu u Veću Saveza Sindikata, navodno po diktatu MMF-a i Svetske Banke. Promene su obavljanje netransparentno, Sindikat je o njima doznavao nakon nihovog usvanja u Parlamentu, pa je bio primoran da ih osporava pred ustavnim sudom. Iako je spor dobijen, sudska odluka se joč uvek ne sprovodi. Izmenama ovog zakona u 2000-toj koje se nalaze u proceduri se još više pojednostavljuje potupak odpuštanja radnika s posla bez vođenja računa o njihovoj zaštiti.

    Glavni razlog za masovni javni izliv nezadovoljstva radnika bile su najnovije izmene u Zakonu o Penziskom Sistemu kojima se predviđa zaoštravanje uslova odlaska u mirovinu, smanjenje penziske osnovice i formiranje privatnih penziskih fondova, uz državne. Do sada je od radničkih plata, za penziski fond izdvajano 20%. Sada se planira da taj procenat bude smanjen za 7 % koji će biti uplaćivani u privatne penziske fondove. To će automatski smanjiti priliv sredstava od kojih se sada isplačuju penzije, a zakonom nije utvrđeno ko će nadoknaditi manjak. Programom razvoja države do 2003 godine je izričito zabranjeno da se iz budžeta pokriva taj deficit. Povečana je starosna granica za odlazak u penziju sa 60 na 64 godine za muškarce, t.j sa 55 na 63 za žene. Da bi se dobila puna penzija potrebno je imati 40 godina radnog stazha, ili najmanje 15 godina. U suprotnom za svaku godinu manjka sleduje i manji procenat penziske osnovice. Ona će se obračunavati na bazi celokupnog staža, a ne kako je ranije bilo, na bazi najpovoljnijih deset godina. Osnovica za izračunavanje penzija sa sadašnjih 80, biče svedena, doduše postepeno, na 70 procenata. Plate u Makedoniji su “na ledu” šest godina i tom merom se smatraju najpogođenijim zaposleni u državnoj administraciji. Njihova lojalnost je “nagrađena” i smanjenjem dodataka za prevoz te za ishranu, a regres za godišnji odmor se isplačuje samo pred neke izbore. Zbog drastičnog povećanja isplata zarada radnika “na crno”, znači bez uplata doprinosa za penzisko i zdravstveno osiguranje, država je donela zakon kojim je naredila da se prvo isplate doprinosi, pa ako ostane para, plate. I da ne nabrajamo dalje.

    Sva upozorenja sindikata o štetnosti ovakvih zakonskih odredaba i mera ostala su bez efekata. Dali će tako biti i sa njihovim zahtevima preciziranim u memorandumu sa ovog javnog sindikalnog protesta, koji je uručen vladi, ostaje da se sačeka i vidi. U tom dokumentu se, između ostalog, traži stabilan državni penziski sistem, da se ne uvodi privatan penziski fond, da se pod hitno utvrdi najniža garantovana plata, da se obezbedi besplatna zdravstvena zaštita svim građanima, da se zaustave stečaji i otpustanje radnika s posla bez prethodnog obezbeđenja egzistencijalnog minimuma, da se obezbedi ušešće zaposlenih iz javnog sektora u privatizaciji društvenog kapitala. Posebno se traži da se povede energična borba protiv kriminala i korupcije, zaustavi pad životnog standarda i započne dijalog između Vlade, Sindikata i Privredne Komore kako bi se rešili svi problemi vezani socijalno-ekonomski i radno-pravni položaj građana Makedonije, uz poštovanje Ustava i međunarodnih konvencija.

    Predstavnici Vlade koji su memorandum primili, obečali su da će sve zahteve razmotriti i zatim odrediti datum kada će početi pregovore. Rokovi nisu određeni. Ukoliko od toga odustanu, sindikalci najavljuju generalni štrajk.

    AIM Skopje

    BRANKA NANEVSKA