AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 27 FEB 2000 02:02:19 GMT

    Tek početak ekonomske priče

    Priština, 26.02.2000

    U privrednom i finansijskom pogledu na Kosovu gotovo ničeg novog. Nema investicija, nema programa ekonomskog oporavka i, što je najgore, izgleda kao da nema ni vizija o tome. Međutim, učinjeni su prvi koraci u stvaranju pravne infrastrukture u oblasti finansija i bankarstva. Uspostavljeni su najviši kosovski bankarski i fiskalni autoriteti, nedavno je usvojen budžet za ovu godinu u visini od oko 562 miliona nemačkih maraka, obučavaju se novi kadrovi koji če raditi u monetarnom, bankarskom i fiskalnom sektoru, a nedavno je otvorena prva banka.

    Krajem prošle godine bila su objavljena dva međunarodna tendera iz oblasti investicija. Uprkos afere koju je oko toga izazvao UNMIK, tender o kosovskom telekomu je u fazi praktične realizacije. Tako bar kažu "pobednici" koji su sa svojim lobistima u UNMIK-u u fazi "nadmetanja", obećavali daleko kraće rokove. Drugi tender je objavljen o cementari kod Kačanika i on se nalazi u fazi ispitivanja 20-tak ponuda. UNMIK-ovi zvaničnici najavljuju objavljivanje novih tendera. Izgleda da će prvi na listi biti neki objekti metalne industrije. Neke procedure ili pak celi tok pripremanja i objavljivanja tendera UNMIK je do sada vodio nekako tajnovito iako se uvek izjašnjavao za saradnju sa lokalnim autoritetima i privrednicima. Delom i zbog toga je dolazilo do izvesni zatezanja i neprijatnosti. UNMIK-ovi zvaničnici izjavljuju da su zapazili ove probleme i da nema nikakvih prepreka za saradnju i punu transparentnost u svim fazama pripremanja i realizacije tendera.

    Mada veoma značajni za privatizaciju, odnosno ekonomski zaokret i za prikupljanje toliko potrebnih finansijskih sredstava, praktično ostvarivanje tendera je proces, za koji se, imajući u vidu iskustva iz nekih okolnih zemalja, samo nakon potpunog praktičnog ostvarenja dogovora može govoriti o tome šta je i koliko je svaki tender pojedinačno doneo privredi. Naime, bilo je slučajeva u zemljama u tranziciji kada su nakon dobijenog tendera pobednici jednostavno zatvarali objekte, posebno kada su oni davani pod krijom na određeno vreme. Zapravo, pobednici su zbog toga konkurisali i nudili bolje cene. Očigledno je da je reč o regulisanju konkurencije na tržištu, a ne o zainteresovanosti za investicije koje bi u siromašnim zemljama pokrenule proizvodnju i zapošljavanje. Jasno je da bez toga govori o normalizaciji na Kosovu predstavljaju golu demagogiju. UNMIK-ovi zvaničnici za privredu znaju za ovakve manipulacije i zbog toga izjavljuju da kada je reč o davanju objekata pod krijom, tendere neće dobiti oni koji ponude veće cene, nego oni koji će se dogovorima obavezati da će investirati najviše.

    Orijentacija međunarodne zajednice i ovdašnje međunarodne administracije bile su da druga polovina prošle godine i ova zima bude period preživljavanja zasnovan na masovnoj humanitarnoj pomoći. Početak privredne obnove planira se za proleće. Međutim, ništa se ne zna. Krajem prošle godine donatori su za ovu godinu obećali oko milijardu dolara, ali se programi privredne i društvene obnove ne mogu se praviti od danas do sutra. Ako je štampa prenela verno Kušnerove reči, veoma zabrinjavajuća trebalo bi da bude njegova ocena da je pravo herojstvo uspešno proći sve procedure da bi se iskamčili iznosi novca za najneophodnije kosovske potrebe. Osim toga primetan je izvestan pad interesovanja koji nije vezan samo za neopovoljnu političku i bezbednosnu situaciju. Jednostavno, kao da je prošao val opasnosti što, obzirom na ukupnu situaciju unutar i oko Kosova predstavlja veoma uprošćen pogled na celi balkanski lavirint spojenih sudova.

    Nema para, a i kada bi bilo ne zna se ko bi uložio u uslovima potpunog haosa oko vlasništva i ogromnih praznina u pravnoj regulaciji položaja privrednih subjekata i privrednih i finansijskih tokova. Ne može se reći da nema interesovanja. Čak neuobičajeno frekventne su posete stranih privrednika i nekadašnjih partnera. Ali, odlaze uz obećanje i nadu da će prilikom naredne posete naći jasnu situaciju u pogledu pravne sigurnosti uloženih sredstava i , uopšte, uslova privređivanja. Među njima bilo je i takozvanih privrednika-lešinara. Dolazili su da izvide mogućnosti ostvarivanja svojih prava svojine na osnovu ugovora koje su potpisivali sa srpskim vlastima. Ovde je širom poznato, a privrednici to mogu da dokumentuju činjenicama, da srpske vlasti na Kosovu nisu vršile nikakve investicione aktivnosti, barem u poslednjih 10 godina. Nisu ulagali ni u održavanje, ako je to zahtevalo veća sredstava. Šta više, odnosili su sa Kosova sve što im je moglo biti od koristi u Srbiji. Ulagalo se samo u slučajevima koji su omogućavali obezbeđivanje čvrste valute ili u objekte standarda korisnih za Srbe.

    Da bi bi privredno što više opustošili kosovsku privredu sve su proglasili javnim ili državnim vlasništvom, a same kosovske objekte pripojili privrednim organizacijama sa sedištem u Srbiji. Stranci koji su sarađivali sa Beogradom bilo preko manjih ulaganja u Srbiji ili preko fiktivnih, odnosno veoma sumnjivih finansijskih transakcija dolazili su do određenih prava vlasništva. Kako svoja prava ne mogu da ostvare u Srbiji, sada taj soj privrednika dolazi na Kosovu da izvidi mogućnosti ostvarivanja svojih prava kod kosovskih objekata koji su ranije nasilno bili pripojeni srpskim privrednim kapacitetima. Za sada je poznato da takvih pretenzija ima oko kombinata Trepča, kao I značajne poslovne prostore i neke objekte metalske industrije. Međutim, nešto je bilo privatizovano i dodeljivanjem akcija radnicima. U svakom slučaju niko o tome nema ni približnu predstavu. Sudovi još ne funkcionišu i, bar u pravnom pogledu, situacija oko vlasništva je haotična. Tu malo šta može da promeni odluka kosovskog administratora prema kojoj upravljanje svim javnim i državnim objektima prelazi na UNMIK. Još manje ta odluka može šta značiti za potencijalne investitore.

    Veliko je pitanje kako će se izvršiti privatizacija. A ona je neizbežna pored ostalog i zbog toga što na Kosovu nema drugog načina za prikapljanje značajnijih sredstva za privredni oporavak i razvoj. Davati pod kiriju na određeno vreme, prodati celi objekt ili samo određeni procenat ili privatizaciju sprovesti na neki drugi na način? Koji oblik privatizacije je najpogodniji i najkorisniji za određene privredne grane? Treba li uključiti radnike i šta sa njima u procesu neizbežne racionalizacije? Da li dozvoliti privrednim korporacijama da uskaču u proces privrednog oporavka preko sredstava obezbeđenih donacijama? Ovde se već govori o simptomima koji ukazuju da kod stranih firmi ima i tendencija za ostvarivanjem monopola što kasnije može dovesti do rvanja, pa i do tendencija podele interesa. Kosovo je u teškoj situaciji pa zašto ne pokušati za bagatelu postizanje monopola koji obezbeđuje uticaj na politiku? U ovom pogledu, albanska strana veoma podozrivo gleda na angažovanje firmi iz Grcka, Italije i Francuske, koje se smatraju srpskim savezničkim zemljama. Osim toga, prenose se informacije da su neke od firmi ovih zemalja na različite načine povezane sa srpskim firmama i interesima. Još se ne vidi da UNMIK ili albanska strana imaju programe i odgovore na većinu ovih pitanja.

    Kada je prošle jeseni proglašen Pravilnik o bankama i uspostavljen Autoritet za banke i plaćanja, gotovo da nije bilo javnih istupanja UNMIK-ovih zvaničnika za privredu u kojima se nije najavljivalo da će se naredne ili za dve nedelje otvoriti prva banka na Kosovu. Još bučniji su bili kandidati za otvaranje banke, pogotovo oni sa Kosova. Dogodilo se, međutim, da je prva banka otvorena u drugoj polovini januara, a bučni kandidati gotovo su zamrli. Novčani uslovi za dobijanje licence nisu tako oštri: od jedne do pet miliona maraka, zavisno od ugovorom zacrtanih funkcija banke. Međutim, uslovi održavanja finansijske stabilnosti banaka su veoma oštri, naravno i kazne. To je odvratilo mnoge kandidate. Smatra se da se samo tako oštrim uslovima poslovanja može povratiti poverenje građana u banke.

    Prva banka otvorena na Kosovu je Micro Enterprise Bank (MEB) sa kapitalom nekoliko zemalja. Ali to nema nikakav značaj, jer za sve banke i sa stranim i sa domaćim kapitalom, važi isti režim poslovanja. Kosovski MEB je ustvari filijala Komercijalne banke u Frankfurtu. Ona je u Prištini počela rad sa otvaranjem privatnih računa građana za transfer novca iz inostranstva. Naoko to izgleda beznačajno, ali to je u proteklih 20-tak godina bio egzistencijalan problem, gotovo nerešiv za stotine hiljada kosovara koji su živeli od doznaka iz inostranstva. Za nekoliko dana Meb planira otvaranje štednih uloga građana, što će takođe doneti značajna olakšanja građanima. Sa kapitalom od oko 4 i po miliona maraka ona će uskoro biti na usluzi svim fizičkim i pravnim licima za sve finansijske transakcije predviđenih njenom dozvolom za rad. U aprilu MEB treba da počne sa izdavanjem kredita malim i srednjim preduzećima. Projekte će pripremiti stručnjaci MEB-a, a uslovi kreditiranja biće isti kao i u drugim balkanskim zemljama gde deluje ova banka. Na osnovu dosadašnjih, njeni stručnjaci procenjuju da će oko 60 odsto kredita dobiti trgovina, ali izražavaju spremnost da podrže i sve ozbiljne proizvodne projekte. Jedan od uslova za dobijanje kredita je i to da preduzeće bude u perimetru od 10 kilometara od sedišta MEB-a.

    Sve ukazuje da priča o ekonomskom oporavku i kosovskim bankama tek treba da se ispriča.

    AIM Pristina

    Fehim REXHEPI