AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 19 FEB 2000 21:34:20 GMT

    KONGRES SOCIJALISTA: STO AUDIJA ZA 21. VEK

    AIM, PODGORICA, 20. 2. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    U osnivačkom dokumentu Socijalističke partije Srbije, usvojenom još u julu 1990., zapisano je da društvo koje gradi SPS "ne bi smelo da dopusti trajnu nezaposlenost, hronično gladovanje i odsustvo bilo kakve zdravstvene zaštite, što neka veoma razvijena društva još tolerišu". U trenutku kada je SPS nastajao nacionalni dohodak po stanovniku u Srbiji bio je oko 2700 dolara. Tačno deset godina kasnije socijalisti su na istom mestu (beogradski Centar Sava), sa istim predsednikom stranke (Slobodanom Miloševićem), i u prilično sličnom sastavu, održali svoj četvrti kongres. Od osnivačkog do poslednjeg kongresa ove stranke, dakle za samo deset godina, nacionalni dohodak po stanovniku pao je na 900 dolara, zvanično nezaposlenih je tek nešto manje od milion, statistika kaže da oko 60 odsto stanovništva živi ispod ili na granici siromaštva, državna teritorija je bitno smanjena... Sve ovo nije nimalo smetalo novom predsedniku beogradskih socijalista Ivici Dačiću da u trenutku kada je predsednik SPS-a Slobodan Milošević prošlog četvrtka ulazio u kongresni hol, poruči kako živimo u "maloj država sa velikim predsednikom."

    Po svom besmislu i odsustvu bilo kakve mere za realnost, ova Dačićeva izjava izgovorena pre zvaničnog početka kongresa, savršeno se uklapala u ono što se u nekoliko narednih sati moglo čuti za govornicom Centra Sava. Nešto kasnije srpski premijer Mirko Marjanović je sa istog mesta, ne trepnuvši, obećao da će Srbija 2005. imati 3.000 dolara, 2010. - 5.000 dolara, a 2020. - 10.000 dolara po glavi stanovnika "što je svrstava u red najperspektivnijih evropskih zemalja". Pri tom ni Marjanović, niti bilo ko od oko 2.300 učesnika ovog skupa, nije postavio sasvim logično pitanje - zašto bi Srbija sa tako "velikim predsednikom" i posle 15 godina vladavine SPS-a trebalo da stigne tamo gde je već bila 1990. kada je ova stranka i osnovana.

    Na sam dan kongresa ispostavilo se inače da socijalisti u potpunosti podržavaju ono što je nedelju dana ranije na svojoj redovnoj konfrenciji za štampu izrekao lider radikala Vojislav Šešelj, optužujući nezavisne medije za saučesništvo u ubistvu ministra vojnog Pavla Bulatovića i preteći im likvidacijom. Novinarima iz medija koje je Šešelj pomenuo nije bilo dozvoljeno da izveštavaju sa ovog kongresa. Tako su Rojtres, Asošjeted pres, i CNN, na primer, mogli da prate ovaj skup, dok Beti, Fonetu i Studiju B, tako nešto nije bilo omogućeno. I pored ove selekcije na podobne i nepodobne medije, rezultat je na kraju ispao prilično loš po socijaliste. Većina prisutnih medija (izuzimajući naravno one režimske) ocenila ja kako je po atmosferi i porukama ovaj skup imao ponešto od davno prevaziđene atmosfere nekadašnjih komunističkih svetkovina, da su mu kao gosti uglavnom prisustvovali predstavnici neuticajnih (u nekim slučajevima čak infantilnih partija), da su pristalice Miloševića dovezene autobusima da ispred kongresnog centra tobože oduševljeno pozdrave svog vođu... I dok su oni stajali na kiši, kraj njih su se zaustavljali uglavnom automobili marke "audi" (izbrojano ih je oko stotinu) u kojima su pristizali "važni" socijalisti i njihovi koalicioni partneri. Neko je primetio da je ovo bio kongres jednog čoveka i skup "pun zlobe i zaborava" - zlobe prema političkim protivnicima, i zaborava ne samo onoga od pre nekoliko godina već i od pre nekoliko dana. Prilično upadljivo na kongresu se niko nije setio da pomene da je samo desetak dana ranije u sred Beograda ubijen ministar odbrane.

    Uprkos mnoštvu velikih obećanja i najava lepše budućnosti, prošlonedeljni kongres SPS-a najmanje će se pamtiti po dokumentima koji su tamo usvojeni i u kojima se govori o obnovi zemlje, ubrzanom razvoju, reformama i projektima za 21. vek. Na kraju je od svega ostao da se pamti samo završni govor Slobodana Miloševića koji je po četvrti put izabran za predsednika stranke. U tom govoru Milošević je, između ostalog, pokazao planetarnu ambiciju da se (doduše zajedno sa celom Srbijom) stavi na čelo svetskog otpora "novom fašizmu", kako je nazvao novi svetski poredak. Od međunarodne zajednice je zahtevao da što pre okonča svoju sramotnu misiju na Kosovu, a od domaćih političkih snaga da zaborave programske i druge razlike dok traje produžena agresija na našu zemlju. Za razliku od nedavnog kongresa radikala na kome se najavljivao "povratak na liniju Karlobag-Karlovac-Virovitica", a time i proširivanje postojeće države u perspektivi, socijalisti su se, sudeći bar po govoru svog predsednika, okrenuli u drugom pravcu. Milošević je naime u jednom trenutku, doduše pomalo ironično, pomenuo Srbiju od Timoka do Drine, što su neke opozicione partije (SPO) iskoristile da ga podsete kako je nekada Srbiju merio od Dragaša do Horgoša i kako je izgleda iznenada zaboravio na Crnu Goru i Vojvodinu.

    Po ko zna koji put predsednik SRJ, ovoga puta u ulozi predsednika SPS-a, svojim govorom je nedvosmileno pokazao da je Srbija jedina zemlja u okruženju u kojoj opozicija i posle deset godina od uvođenja višepartijskog sistema i dalje ima stauts državnog neprijatelja, umesto političkog protivnika vladajuće stranke. Pokazao je takođe da se na ovim prostorima i dalje uporno nameće onaj najgori vid politike koji ljudima dozvoljava samo jedan izbor - da budu tzv. "patriote" ili "izdajnici". Najveći deo svog polučasovnog obraćanja učesnicima kongresa Milošević je posvetio srpskoj opoziciji za koju je rekao da uopšte i ne postoji. To što po njegovom mišljenju pokušava da "glumi" opoziciju su zapravo neke grupacije "moralnih ništavila", beznačajnih ljudi, "prodanih duša" i "savremenih janičara", koji i ne govore svojim maternjim jezikom, već jezikom onih koji su do juče bombardovali ovu zemlju. Kao i u govoru Mirka Marjanovića, ni u Miloševićevom slučaju niko od prisutnih nije izgleda primetio jednu tako upadljivu nelogičnost - zašto je predsednik ove stranke potrošio gotovo punih deset minuta da opiše i najoštrije napadne nešto što u stvari i "ne postoji".

    Uprkos nekim najvama, 4. kongres socijalista nije doneo neka bitnija kadrovska pomeranja u vrhu ove stranke. Gorica Gajević je ostala na mestu generalnog sekretara partije, dok je za potpredsednika izabran srpski premijer Mirko Marjanović. Do ovog kongresa SPS je imao čak četiri potpredsednika (Nikola Šainović, Živadin Jovanović, Dušan Matković, Zoran Lilić). Izbor Marjanovića na ovu funkciju mogao bi da znači da se posle gotovo punih sedam godina aktuelni srpski premijer sprema da svoje mesto na čelu vlade ustupi nekom drugom. Glavni odbor stranke proširen je za oko 60 novih članova, a za desetak članova uvećan je i Izvršni odbor SPS-a, najviši operativni organ stranke. Od nekada viđenijih socijalista iz GO ispali su potpredsednik srpske vlade Ratko Marković, narodni poslanik Dobrivoje Budimirović Bidža i bivši šef policije Radmilo Bogdanović. U Izvršnom odboru stranke mesta više nije bilo za Nedeljka Šipovca, Radovana Pankova, Branislava Ivkovića i nekadašnjeg predsednika kosovskih socijalista Vojislava Živkovića. Svakako najznačajnije kadrovske promene odigrale su se još pre kongresa mahom po opštinskim organizacijama ove stranke gde je malo ko ostao na svojim pređašnjim pozicijama. U Beogradu Ivica Dačić je zamenio predsednika srpske skupštine Dragana Tomića na čelu beogradske organizacije socijalista, dok su mnogi najistaknutiji članovi ove stranke postali predsednici SPS-a po beogradskim opštinama. Tako je, na primer, Branislav Ivković nekada prvi socijalista Beograda sada čelni čovek ove stranke na opštini Vračar, Goran Perčević na opštini Stari grad, dok je glumac Bata Živojinović poslat da predvodi socijaliste u Mladenovcu.

    Sve ove kadrovske promene, a i čitav tok minulog kongresa, pokazuju da se vladajuća stranka sasvim ozbiljno priprema za naredne lokalne izbore. Na osnovu Miloševićevog govora na kongresu mnogi su ovih dana izvlačili zaključak kako bi ti izbori mogli biti raspisani veoma brzo. Tako snažna kampanja protiv opštinskih vlada u svim gradovima gde je na vlasti opozicija ne može trajati sve do jeseni kada je inače redovan termin za održavanje izbora na lokalnom nivou. Iz sadašnje grmljavine po opoziciji mogli bi da slede ili izbori, ili uvođenje privremene uprave i neke vrste vanrednog stanja po većim gradovima u Srbiji. Računice iz samog SPS-a kažu kako bi u tom slučaju opoziciji bio ostavljen prilično kratak rok da se ujedini i najzad pojavi sa samo jednom listom. Istovremeno, u javnosti se može čuti i obrnuta procena da Milošević nikako ne želi da žuri sa izborima, odnosno da je jedini način da sačuva vlast da izbore uopšte i ne održi. Isti izvori navode kako u SPS-u navodno ne žure jer ne znaju "šta da rade sa radikalima". Neka interna istraživanja javniog mnenja pokazuju da je po njih izgleda veća šteta ako se na izborima pojave na istoj listi sa radikalima, nego bez njih.

    Mnogi su posle kongresa čak tvrdili da je za Miloševićev ljutit govor u dobroj meri bio zaslužan i sam Vojislav Šešelj koji je socijalistima uoči njihovog važnog skupa oteo inicijativu i prvi napao opoziciju na način na koji su to planirali u SPS-u. Nešto slično kao i 1993. godine kada su radikali prvi napali neke generale VJ, da bi im se socijalisti kasnije pridružili. U javnosti je tada ostao utisak kako su generale otpustili Šešelj i radikali, a ne socijalisti. Kongresna priča o opoziciji mogla bi ponajpre da znači kako su u vladajućoj koaliciji svesni da uoči narednih izbora nemaju temu na koju bi mogli da zaigraju. O ekonomiji naravno, ne smeju, ratova više nema, i ostala je još samo "izdajnička opozicija" pred izbore koji bi mogli da budu sudbonsni.

    Nenad. LJ. Stefanović (AIM)