AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 14 FEB 2000 11:22:13 GMT

    Ljudska prava

    Pedofil pobedio državu

    Sporost u radu slovenačkim sudova koštaće Drnovšekovu vladu 3.000 nemačkih maraka, koliko je dužna da isplati oštećenom, na ime odštete za kršenje njegovih ljudskih prava.

    Ljubljana, 12.02.2000.

    Ono što su neki prognozirali da će se dogoditi (AIM je o tome pisao još pre dve godine) – zaista se ovih dana i desilo; Slovenija je izgubila svoj prvi proces na Evropskom sudu za ljudska prava. Prekoračena dužina trajanja sudskog postupka kriva je za odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kojom je Ljubi Majariču (48) dao za pravo i presudio da mu država duguje oko 300.000 tolara (3.000 nemačkih maraka).

    To je prva presuda takve vrste od kako je Slovenija potpisala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i od 28. juna 1994. godine priznala nadležnost suda u Strazburu. Slovenački ministar pravosudja Tomaž Marušič priznaje da je sličnu odluku očekivao i da je presuda na mestu, iako predstavlja "težak moralni udarac državi". Da sve bude bizarnije gospodin koji je na evropskom parketu pobedio Sloveniju nije nikakav svetac; Majarič je u periodu od 1991. pa do 1993. godine tri puta osudjivan zbog seksualnih napada na mladoletna lica, a zbog kidnapovanja maloletnika je osudjen na tri godine zatvora.

    Sudski mlin je mleo Majaričev postupak onako kako je više–manje žvakao procese u ex-jugoslovenskom pravosudju. Sporo. Sud je Majariča decembra 1991. godine prvo stavio u pritvor, da bi ga posle četiri meseca pustio na slobodu. Juna 1992. godine počinje sudjenje na (tadašnjem) osnovnom sudu. Ročišta su nekoliko puta odgadjana, ponekad i zbog bolesti optuženog. Konačno je juna 1997. godine sud doneo odluku kojom je Majarič osudjen na dve godine i osam meseci zatvora. Sledi žalba, aViši sud u Kopru kaznu povećava na tri godine zatvora. Majarič se marta 1998. godine žalio Vrhovnom sudu; ujedno je protiv svih presuda uložio žalbu i na Ustavnom sudu Slovenije. Svi sudovi su odbacili njegove žalbe, čime je Majarič iscrpeo sva pravna sredstva u Sloveniji. Podnosi žalbu Komisiji za ljudska prava zbog kršenja 5. člana (pritvor) i 6. člana (sudjenje u nerazumno dugom roku) evropske konvencije o ljudskim pravima.

    Oktobra 1998. godine Komisija usvaja ocenu da je Slovenija kršila 6. član konvencije. Sudija delegiran iz Slovenije Boštjan M. Zupančič tokom postupka koristi pravo da ne odlučuje o rečenom primeru. Sud odbacuje argumente Slovenije, izmedju ostalih i da je dužina procesa (koji je trajao četiri godine i pet meseci) posledica preopterećenosti mlade države zbog reformi. Evropski sud smatra da je država dužna da organizuje svoj sudski sistem tako da ne dolazi do neopravdano dugih postupaka.

    Do sada je praksa bila sasvim drugačija - zvaničnici su, uprkos izveštajima o kršenjima ljudskih prava u Sloveniji (potkrepljenih kritikama ombudsmana Ive Bizjaka, Helsinškog Monitora i drugih organizacija za ljudska prava) odbacivali svaku sumnju na tu temu. Medjutim, presudu koja je stigla iz Strazbura nije bilo moguče zataškati, posebno što su i najviši organi Evropske unije kritikovali nedopustive zaostatke u slovenačkom pravosudju i sve to u momentu kada je Slovenija u Briselu i formalno počela pregovore o punopravnom članstvu u Uniji.

    Istina, prvi poraz zvanične Ljubljane u procesu vodjenom pred Evropskom komisijom za ljudska prava još uvek ne znači da su ljudska prava u Sloveniji masovno ugrožena. Pre bi se reklo da je to posledica implementacije Evropske konvencije o ljudskim pravima, koju je Slovenija potpisala još 1994. godine a koja omogućava njenim državljanima da se po okončanju sudskih procesa na svim instancama, ukoliko su nezadovoljni ishodom - žale i evropskom pravosudju. Odluka Evropskog suda za ljudska prava - naravno, kada do takve dodje – obavezujuća je i konačna, što znači da je dotična država dužna da je poštuje, inače joj sleduju sankcije. I ne samo to; države potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima moraju (na osnovu nalaza navedenog Evropskog suda) da preduzmu sve potrebne korake kako bi ispravile pogrešnu sudsku praksu, platile odštetu, pa izmenile čak i zakonodavstvo, kako ubuduće ne bi dolazilo do sličnih propusta. Da bi se osiguralo sprovodjenje nabrojanih tih mera, po okončanju procesa Savet ministara javno objavljuje odluku suda.

    Što se konkretnog, slovenačkog slučaja tiče, pritužba se odnosila na sporost domaćih sudova u rešavanju kaznenih postupaka, a sve to u svetlu evropskog zakonodavstva, koje odreduje da svako lice ima pravo da u njegovom slučaju "pravedno, javno i u razumnom roku" odlučuje nepristrasan sud. Iako "razuman rok" nije jasno definisan, u skladu sa odlukama suda u Strazburu postupak ne bi smeo da se oduži više od dve, najviše tri godine. Ukoliko proces traje duže - kazna je neminovna. Ovo, naravno, važi za sve evropske zemlje; a apsolutni rekorderi u ovoj disciplini svakako su Italijani. U poredjenju sa nekim najdužim procesima kod komšija, "slučaj Majarič" čini se gotovo smešno kratkim. Tako je, na primer, u slučaju Pierazzini Sud u Strazburu odlučio da Italija mora da plati odštetu od jedanaest miliona lira (oko 11.000 nemačkih maraka). Drugi tužilac, Casciaroli, dobio je za proces dug 15 godina odštetu od 60 miliona lira, dok je Triggiani za 12 godina povlačenja po italijanskim sudovima, zahvaljujući sudu u Strasburu (i to posle svega četiri godine) dobio rekordnih 150 miliona lira na ime pretrpljenih muka.

    Sa aspekta slovenačkog državnog budžeta je i te kako onespokojavajuće da je mnogo aktuelnih procesa davno premašilo sve razumne rokove. Prema ocenama nevladinih organizacija, u dvomilionskoj Sloveniji trenutno tavori oko milion zaostalih procesa, dok prema procenama državnih organa ta brojka varira na oko pola miliona. Vrhovni sud sada tvrdi da zaostatak ne premašuje 300.000 slučajeva, mada neki stručnjaci osporavaju aritmetiku kojom se došlo do te cifre. Zna se kakvi su bili zaostaci na početku; juna 1998. godine su slovenački sudovi imali 577.008 nerešenih primera. Od toga se u osnovnim i sudovima za radne odnose zaglavilo 28.423 slučajeva, na višim 2.708, na upravnim 5.283, na mesnim 457.132 slučaja, na okružnim 77.351, a na višim 6.111 zaostalih primera.

    Za dobar deo zaostataka kojima su pretrpani slovenački sudovi kriva je sama država, pošto su loše formulisani zakoni o vlasničkoj transformaciji i denacionalizaciji dobili masovan epilog pred boginjom pravde. Tome treba dodati hiljade upravnih i sudskih postupaka zbog (ne)dodeljivanja državljanstva, brisanja iz registra stalnog prebivališta, uskraćivanja prava na "vojnu penziju" te sporova nastalih zbog pretnje deložacijama porodicama kojima su stanovi JNA dodeljeni 1991. godine, u vreme moratorijuma, što su slovenački organi kasnije - iako su stanarska prava dobijena u skladu sa tada važećim zakonodavstvom - proglasili ništavnim. Fale i sudije – od 1996. pa do 1997. godine je zaposleno svega šest novih sudija.

    Na tasu Evropskog suda na svoj red čeka još stotinjak (tačnije – 104) žalbi oštećnih lica, a njihov broj i dalje raste. Neke od njih imaju mnogo šansi da završe kao “slučaj Majarič”, što je ponukalo zvaničnike na češće susrete sa ministrom za pravosudje i sudijama najviših sudova. Žalbe se odnose na različite probleme - od već pomenutih problema sa denacionalizacijom do prekoračenja ovlašćenja. Pretnja sudom iz Strazbura sigurno neće sprečiti različite vidove kršenja ljudskih prava ubuduće. Uteha je da nasilje države nad pojedincem – pa makar taj bio i punovažno osudjen - više nije besplatn, što je odlična motivacija za efikasnije sredjivanje prilika u slovenačkom pravosudju.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)