AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 10 FEB 2000 21:07:02 GMT

    Ogoljene pretnje Vojislava Šešelja

    Rubikon je pregažen

    AIM, PODGORICA, 10. 2. 2000. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Saučesnici u ubistvu jugoslovenskog ministra odbrane Pavla Bulatovića, su - nezavisni srpski novinari. Ovo je, sasvim ozbiljan i od besa drhturavog glasa na današnjoj redovnoj stranačkoj press-konferenciji izjavio Vojislav Šešelj, potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Srpske radikalne stranke, ekstremno desničarske organizacije koja je deo vladajuće koalicije u Srbiji. Prisutnim novinarima koji su bili radoznali da saznaju u čemu je to njihov zločin, i kakva bi im kazna mogla biti odmerena, Šešelj je rekao da ``više nema ništa u rukavicama``i poručio da ``oni koje plaćaju Amerikanci (apostrofirao B2 92, Večernje novosti, Glas javnosti, Danas, Blic) ne misle valjda da ćemo dozvoliti da nas ubijate kao zečeve, a da mi vas tetošimo i uzgajamo u saksijama``, da ``se ne mogu ovde ubijati državnici, a vi kao strani plaćenici i izdajnici budete bezbedni`` i da se nikako ``ne nadate da ćete preživeti naše eventualne likvidacije``. Na pitanje šta bi to moglo da im se desi, Šešelj je gorljivo uzvratio ``to ćete videti``.

    U svom soli lokviju koji je daleko premašio sve po čemu je ovaj političar i do sada bio ozloglašen, i koji je na srpskoj političkoj sceni inaugurisao vokabular kakav na njoj nije bio prisutan ni u najmračnijim vremenima bilo desnih ili levih diktatura tokom dvadesetog veka, Šešelj je izrekao još mnogo toga što je ličilo na najdirektniju, potpuno nedvosmislenu pretnju novinarima i medijima, ne skrivajući čak ni pretnje fizičkim likvidacijama. Ovo pokazuje koliko je režimska struktura uzdrmana brutalnim zločinom izvršenim nad Pavlom Bulatovićem, ali sam Bog zna šta je navelo potpredsednika srpske Vlade da nadje krivce upravo u novinarima, da se oseti toliko ugroženim baš od njih i da baš njima objavi rat. Ciničniji deo beogradskog novinarskog miljea već priča da to verovatno ima neke veze i s činjenicom da je uvek najlakše ratovati protiv nenaoružanih, bespomoćnih gradjana.

    U tom kontekstu nije ništa neobično ni što je Šešelj na pitanje novinarke Radija B2-92 da li se kao istaknuti političar boji, s obzirom na ono što se u Beogradu u poslednje vreme dešava, odgovorio: ``Ne, ja se ničega ne bojim. Trebali bi vi da se plašite. A i radite za izdajničko glasilo``.

    Možda bi se sve ovo i moglo protumačiti - uz gigantsku količinu dobre volje - kao agresivna emotivna reakcija političara koji oduvek svoj rejting gradi na galami i pretnjama i na podršci onih slojeva koje takvo nešto impresionira, reakcija dezorijentisano i bezglavo usmerena na potpuno pogrešnu adresu, da nije još prošle subote, dakle dva dana pre mučkog atentata na Bulatovića, srpski ministar za informisanje i potpredsednik Šešeljeve stranke Aleksandar Vučić na takodje do sada nezabeležen način napao i prozvao gotovo sve značajnije nezavisne medije u zemlji, ali takodje i novinarske institucije i nevladine organizacije. Vučić je optužio Sjedinjene Američke Države da ``preko svojih poslušnika u Srbiji i preko medija koje finansiraju i kontrolišu`` ukidaju elementarna ljudska prava i slobode (?!), te sprovode ``intenzivnu medijsku torturu, hajku i harangu protiv svih onih koji se ne slažu sa politikom SAD i Novog svetskog poretka``.

    Ministar je na svoj ``crni spisak`` medijskih i ostalih ``petokolonaša``, ``finansiranih iz inostranstva`` (pri tome se, naravno, nije mislilo na Belorusiju) stavio Medija centar, studentski pokret u Srbiji, Helsinški komitet, razne feminističke organizacije, nezavisne studentske političke klubove, Evropski pokret u Srbiji, Srpsko filozofsko društvo, gotovo sve TV stanice Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), agenciju Beta, Vreme , Danas, Radio Bajinu Baštu, Radio Bum 93 iz Požarevca, TV mrežu, kosovske listove na albanskom jeziku Bujku, Zeri, Koha i Kosova sot, kao i mnoge druge (spisak po izveštaju ``Danasa``).

    Napominjući da to što govori ``nije nikakva hajka`` nego samo ``želja da narodu kaže i da narod zna ko ih finansira i kakve promene želi u Srbiji``, Vučić je ipak izbegao da odgovori na pitanja o finansiranju Radio televizije Srbije, iako je sasvim nejasno koliko se novca skupi od gradjana kroz obavezan harač za RTS kao deo računa za struju, i ko, kako i pod čijom kontrolom raspolaže tim novcem. Ono što je ipak mnogo znakovitije je to što je ministar informisanja rekao da ``zaista ne zna ništa`` o slučaju oduzimanja televizijske opreme ANEM-a ili o sprovodjenju iznudjenog stečajnog postupka u štampariji ``ABC grafika``, jedinoj većoj roto-štampariji u Srbiji koja je u privatnom vlasništvu, i koja štampa mnoge nezavisne listove, a deo je poslovnog sistema u kojem se nalazi i tiražni nezavisni dnevnik ``Glas javnosti``. Ako ova štamparija definitivno ode ``pod ključ``, Srbija će ostati bez oz biljnije roto-štamparije koja nije pod direktnom kontrolom režima.

    Neće biti da je paranoično pomisliti da je upravo to i namera onih koji - dakako, mimo ``neupućenog`` Vučića - ovih dana preuzimaju prnudnu upravu nad ``ABC Grafikom``. Ova hronična ``neobaveštenost`` je klasična, odavno dobro uvežbana metodologija ministra Aleksandra Vučića: kad god ga neko pita za konkretne slučajeve nezakonite represije nad medijima, on se pravi nevešt i o tome ``ništa ne zna``, ali zato veoma dobro zna kako su svi ti mediji u službi ``specijalnog rata`` protiv Srbije. To je srpski info-ministar u svom tipičnom izdanju: ne reaguje na ono što se jako dobro može videti i što mu je ``pred nosom``, ali je zato vanredno pronicljiv i opservativan za sve ono što je drugima savršeno nevidljivo. Toliko nevidljivo da podozrevaju da se radi tek o nečijoj ideološkoj konstrukciji smišljenoj iz ``niskih i koristoljubivih pobuda``.

    Asocijacija nezavisnih elektronskih medija odmah je reagovala na Vučićeve po stilu ``hladnoratovske`` invektive , proročanski konstatujući da one najavljuju ``još oštriju represiju režima nad nezavisnim medijima``; Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) nazvalo je Vučićev istup ``govorom punim mržnje i huškanja javnosti na nerežimske medije``; i drugi ``prozvani`` su reagovali slično. To, medjutim, režimsku mašineriju sigurno neće obeshrabriti. Primena po zlu čuvenog, skandaloznog Zakona o informisanju se nastavlja, a 10. 2. o. g. po prvi put je kažnjen i ugledni beogradski nedeljnik NIN, koji je dužan da plati ukupno 150.000 dinara, na osnovu tužbe Dragana Milkova, bivšeg dekana novosadskog Pravnog fakulteta, koji se osetio silno uvredjenim zbog tvrdnje njegovog vrlo uglednog beogradskog kolege Gaše Kneževića da je on, Milkov, krivac za svojevremeni odlazak medjunarodno priznatog stručnjaka dr Tibora Varadija sa ovog fakulteta, a još pride i time da Knežević tvrdi da je g. Milkov ``u nauci nepoznato i nepriznato ime``... S obzirom da je ovakva tužba ``prošla`` na prekršajnom sudu, možemo ubuduće očekivati, recimo, i tužbe zbog negativne književne ili pozorišne kritike, u kojima će se povredjeni umetnik žaliti - i dobijati sudsku satisfakciju - zato što je kritičar napisao da ovaj nema pojma o pisanju ili o glumi! Sve bi to bilo monumentalna lakrdija da nije u službi gušenja svake slobodne reči u jednom prelomnom i vrlo opasnom trenutku za devastirano srpsko društvo.

    Iako su gradjani ove zemlje već oguglali na svakakve, za ``regularne`` kriterijume zaista frapantne javne istupe ovdašnjih političara na vlasti, neuvijene pretnje gradjanima (u ovom slučaju - novinarima) Vojislava Šešelja, državnog funkcionera koji (i) od tih gradjana prima platu, toliko su pomerile stvari još bliže potpunoj društvenoj katastrofi i slomu svakog civilizovanog poretka da je sada - a ovaj tekst nastaje na dan njegovog istupa - najvažnije videti kakve će reakcije uslediti. Bilo bi sasvim normalno očekivati da će nakon ovog skandala dr Vojislav Šešelj biti naglavačke najuren iz srpske vlade, pre nego što bude predat javnom tužiocu, na razmatranje da li u njegovim pretnjama ima elemenata krivičnog dela.

    Naravno, u Miloševićevoj Srbiji se veoma retko dešavaju stvari koje bi bilo ``normalno očekivati``. Radio B2-92 je uspeo da dobije izjavu od ministra i visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije dr Branislava Ivkovića koji je rekao da još ``nije upoznat`` sa Šešeljevim istupom, ali da je to, u svakom slučaju, Šešeljev ``lični stav``, i da ništa slično nije razmatrano na nivou Vlade. Ova lagodna formulacija o ``ličnom stavu`` g. Šešelja, ili o tome da je Šešelj nešto izjavio ``u svojstvu stranačkog, a ne državnog funkcionera``, omiljene su floskule socijalista i JUL-ovaca kad god treba zataškati neki Šešeljev isuviše iskreni nastup. Oni s boljim pamćenjem će se setiti da su te formulacije korištene i kada je, pred prošlogodišnju NATO-intervenciju, Šešelj pred hiljadama ljudi u jednoj sportskoj dvorani rekao da će u slučaju rata ``Srbi ginuti, ali Albanaca na Kosovu više neće biti``. Bila je to nesumnjivo proročanska izjava, mada prilično kratkog daha. Za to mnogi sada upozoravaju na ovaj ``proročanski`` talenat Vojislava šešelja, koji uvek misteriozno ``najavljuje`` neke velike nesreće. Bilo kako bilo, Vojislav šešelj je ovim istupom uputio svojevrstan izazov srpskom društvu (koje se, doduše, često doima klinički mrtvim); ako nakon njega sve bude ``po starom``, tj. ako on ostane to što je bio do sada - a teško da će biti nekako drugačije - onda će to značiti da je Rubikon nehajno pregažen, i da se Srbija možda uteturava u neku veliku tragediju. Nema sumnje ko bi iz tog meteža izašao kao gubitnik, ali bi do tada mnogo zla moglo biti naneto nedužnim gradjanima jedne ponižene zemlje.

    Teofil Pančić (AIM)   =' W' ˇ

     u     #  $  8  9  -  .  K  L  "  #  )' =' ˇ  ö