AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 07 FEB 2000 00:15:25 GMT

    ťObnova i razvojŤ na srpski način

    POLITIČKA LIKVIDACIJA PRIVATNE SVOJINE

    Zabrana privatnim previznicima u Beogradu da podignu cenu karte i pekarima da poskupe hleb nema samo političku pozadinu ťkupovine socijalnog miraŤ pred predstojeće izbore. Iza ove dve odluke i otimanja privatne štamparije ťABC GrafikaŤ krije se strahoviti animozitet srpske vladajuće nomenklature prema privatnoj svojini, privatnom preduzetništvu i slobodnoj inicijativi

    AIM, PODGORICA, 6. 2. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Poslednjih nekoliko poteza srpskog vladajućeg socijalističko-radikalskog vrha ma koliko nosili poruke političkog udvaranja biračima pred neminovno odmeravanje izborne snage, kriju jednu dublju, takoreći stratešku, odluku o definitivnom obračunu sa neposlušnim privatnim sektorom. Privatna svojina i privatno preduzetništvo predstavljaju opasnu i zaraznu klicu ekonomske nezavisnosti i slobode u trenutku kada državno-politički establišment preuzima potpunu administrativnu kontrolu nad svim ekonomskim tokovima u zemlji. Zato se iza puste retorike ťo ubrzanoj privatizacijiŤ krije ambicija režima da i ono malo privatnog preduzetništva natera da poštuje državno-administrativna, a ne tržišna, pravila igre. Otuda, recimo, tako drastičan obračun srpske vlade (i njenog ministra trgovine, inače radikala, Zorana Krasića) sa tek stasalom ťklasomŤ beogradskih privatnih prevoznika koji moraju biti uništeni tako što će niskim cenama javnog gradskog prevoza čuvati socijalni radikalsko-socijalistički mir.

    Manje pametnom, a više iznudjenom politikom lokalnih beogradskih vlasti (koju čini Srpski pokret obnove) privatni javni gradski prevoz u Beogradu počeo je da stasava sredinom 1997. godine jer je nova SPO gradska vlast nasledila od stare SPS vlasti, državnog prevoznika u kolapsu. Da ne bi došlo do potpune atrofije tako važne komunalne ťfunkcijeŤ, novi upravljači Beogradom odlučili su se da uvedu privatne autobuse u javni prevoz. Možda je nekome u početku sve izgledalo jako trapavo, ali logika privatnog biznisa polako je ovladavala u beogradskom prevozu.

    Tako je od skromnih desetak autobusa, Beograd doživeo da njegovim ulicama svakodnevno šparta 300 do 350 privatnih (u najvećem broju) uvezenih autobusa. Iako je laiku izgledalo gotovo nemoguće da jedan privatnik drži centralnu i najprometniju liniju gradskog saobraćaja (liniju 31), privatni biznismen Petar Šarac je strpljivo šireći posao napravio veoma pristojan biznis, u kojim su (gle čuda) Beogradjani uživali pristojno se vozeći na posao i s posla. Šarac je počeo sa dva autobusa koji su (kako je pisalo na reklami) bili poklon Beogradjanima, a danas ima ťergeluŤ pristojnih, uvek čistih i što je najvažnije redovnih autobusa. Pri tome, Šarac je u svakom od svojih vozila zaposlio vozača i konduktera i time državi skinuo brigu sa vrata za nekoliko desetina do tada nezaposlenih ljudi. To isto uradili su i ostali privatnici zapošljavajući mlade ljude koji su do zapošljavanja svoju dosadu utapali besposličenjem i sedenjem po kafićima.

    Pored obezbedjenja posla za nezaposlene, privatni prevoznici obezbedjivali su državi i značajne budžetske prihode, plaćajući sve propisane dažbine. I ne samo to – svakodnevno su kupovali gorivo na crnom tržištu naftnih derivata za koje se (dabome) zna ko ga organizuje i kontroliše. I kad su gradjani i privatni prevoznici postali zadovoljni, pojavio se potpredsednik srpske Vlade Vojislav Šešelj i sa strahom izgovorio rečenicu ťPrivatni prevoznici postaju monopolistiŤ. Mentalni sklop ljudi iz vlasti nije mogao da shvati da je neko privatnik, pa još uspešan i sve to na opšte zadovoljstvo BeograDJana. Ta ťkapitalistička diverzijaŤ morala je biti sasečena u korenu, samo se tražila prilika. Srpska crveno-crna vladajuća koalicija dočekala je svojih pet minuta za obračun kad su beogradski privatni prevoznici zatražili poskupljenje karte.

    Kao najargumentovaniji razlog naveli su sledeću računicu : 1996/97. godine pojedinačna karta u gradskom prevozu u Beogradu koštala je 3 dinara – koliko i danas. Ali, tada je to bilo 0,85 nemačkih maraka i po toj logici karta za prevoz danas bi morala da košta 16-17 dinara. To je neumitna ekonomska logika profita koja privatnika vodi u njegovom poslu. Privatnika ne interesuje socijalni mir koji socijalisti/radikali moraju da čuvaju kako bi pobedili na sledećim izborima. Privatnik kaže ťvoziću i dalje, ali karta mora da košta 5 dinaraŤ. Beogradjani kažu ťO kej, niste loši prevoznici, prihvatamo vaše usloveŤ. Vlada Srbije na sve to kaže : ťNe dolazi u obzir jer smo mi država u kojoj je sve jeftino i tako će ostati do izbora jer mi moramo da pobedimoŤ.

    Vladina logika je – logika, samo što je naopaka. Ona funkcioniše već deset godina i iz godine u godinu uništava supstancu društvenog kapitala Srbije. Socijalisti, kojima su se poslednjih godina u vladajućoj koaliciji pridružili radikali ťposlujuŤ na jednostavnom principu – u Srbiji je sve jeftino, a sve što je jeftino – toga na legalnom tržištu nema. Tako je sa zejtinom, šećerom, hlebom, benzinom i beogradskim javnim prevozom. Pogledajmo zato državne firme koje proizvode te ťjeftineŤ robe. Sve posluju sa gubicima.

    Beogradski privatni prevoz samo je paradigma državnog obračuna sa privatnicima. Isti slučaj je i sa privatnim pekarima, ne samo u Beogradu, nego i celoj Srbiji. Čuvajući lažni socijalni mir vladajuća koalicija ne dozvoljava ni privatnim, ni državnim pekarama da opravdano podignu cenu osnovne vrste hleba. Državne pekare su zbog toga pred bankrotom, a kad su nedavno zatražile poskupljenje hleba u Vladi Srbije rečeno im je da će hleb ne sme da poskupi, a da će im gubitke pokrivati država i da će im država davati pšenicu i mazut po – beneficiranim (nižim) cenama. To je za državne pekare, a šta će raditi privatnici ? Pošto pšenice (i brašna) na slobodnom tržištu nema, privatni pekari mogu da ugase svoj biznis.

    Sada se, naravno postavlja pitanje odakle socijalističko-radikalskoj koaliciji pare da dotira državne pekare i gradjanima prodaje jeftini hleb ? Drugih para nema, osim iz budžeta, pa bi po toj logici trebalo osnovano sumnjati da država prvo gradjane ťodereŤ za porez, a onda te pare ustupi pekarima da prave jeftin hleb i na kraju se hvali da čuva socijalni mir. Računica je malo složenija, ali svako bi ujutru kad kupuje državni hleb mogao da izračuna da ga vekna ne košta 3,5 dinara, nego bar još toliko ako u cenu uračuna i deo poreza koji je platio državi a ona administrativno prosledila svojim pekarama. Moglo bi, dakle, i obrnuto – da država smanji porez jer bi onda gradjanima ostalo više para da plate i skuplji hleb. Ali... Šta bi onda radili socijalisti i radikali, ako ne preraspodeljuju sve manje dinara. Njihova vlast poslednjih godina uz pojačavanje represije, svela se samo na kontrolu novčanih tokova i presipanje iz šupljeg u prazno.

    Animozitet vladajuće nomenklature u Srbiji prema privatnoj svojini obeležen je još jednim drakonskim otimanjem, ovog puta Štamparije ťABC GrafikaŤ. Nema sumnje da je državni upad u privatnu štampariju motivisan i političkim razlozima gušenja nezavisnih medija, jer je ťABC GrafikaŤ štampala nevladin dnevni list ťGlas javnostiŤ. Ali, vremenska koincidencija je frapantna – na godišnjicu otimanja fabrike lekova ťICN JugoslavijaŤ od američkog biznismena srpskog porekla Milana Panića, srpske vlasti su posegnule i za privatnom tamparijom ťABC GrafikaŤ. Metodologija državne otimačine je identična u oba slučaja – Privredi sud u Beogradu poništio je privatizaciju obe firme koja se dogodila pre osam godina. Navodno novi vlasnici – privatnici – kupili su fabriku lekova, odnosno štampariju za malo para. Socijalisti, kojima nikad nije dosta tudjih para, pri tome zaboravljaju da je pre osam godina to bila zvanična cena i da nikakve naknadne revizije nisu prihvatljive.

    Crveno-crni komesari upravljaju danas Srbijom kao svojim ličnim posedom i mogu da urade šta god im se prohte. I samo neukima mogu da prodaju fraze o Srbiji kao raju za strane investicije i koji će da se slegnu milioni rubalja, juana ili rupija. Znaju oni dobro, ali ne smeju glasno da kažu, da je u poslovnom svetu (kome, njima na žalost, pripadaju i Rusija, i Kina i Indija) svetogrdje poništavati već sklopljene ugovore o vlasničko-finansijskim odnosima.

    Miša Brkić (AIM)