AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 30 JAN 2000 20:22:54 GMT

    JUNIOR: ''DIREKTOR'' SA MEDOM U RUKAMA

    Radnici Centra za rehabilitaciju ratom traumatizovane dece i dece koja su ostala bez jednog ili oba roditelja, podelio je pre nekoliko dana simboličku pomoć u selu Ajvalija - koje se nalazi desetak kilometara od Prištine. Usled nemogućnosti da se ova deca dovedu u Centar, gde se odvijaju razne aktivnosti za ublažavanje njihog psihološkog stanja, oni su zadovoljni i ovim poklonima. ''Kada deci ostalih bez rodtelja tokom rata na Kosovu neko donese neki poklon ona su radosna i osećaju toplinu'', kaže Avdija meštanin ovog sela, otac dvoje dece kojem su srpske snage ubile suprugu i koji se danas sam stara o njima.

    Na Kosovu ima mnogo dece koja su ostala bez jednog ili oba roditelja, ali njihov broj još uvek nije ustanovljen. U adminsitraciji OUN na Kosovu takođe nemaju njihov precizan broj, kao što takvih podataka nema ni u Međunarodnom Crvenom krstu. Ovde međutim pretpostavljaju da se radi o broju koji bi mogao biti u srazmeri od deset hiljada ubijenih, koliko se pretpostavlja da ih ima. Ove prepostavke se u Međunarodnom Crvenom krstu zasnivaju na činjenici da je u slučaju ubijenih roditelja bez oba ili jednog ostajalo i po troje - četvoro dece, pa i više.

    Za ublažavanje njihovih posleratnih posedica, u raznim gradovima Kosova bilo je pokušaja stvaranja rehabilitacionih centara, ali usled nedostatka finansijskih sredstava oni nisu odgovorili ciljevima. Centar za rehabiliraciju žene i deteta, koji je osnovala albanska humanistkinja Flora Brovina, koja je osuđena na 12 godina zatvora od strane srpskog suda, zbog navodnog terorizma, odnosno pomaganja albanskim gerilcima, nešto je što se svakodnevnih aktivnosti tiče organizovaniji, a uzgred se bavi I slučejevima istraumatizovanih žena. Samo u ovom Centru je registrovano 280 siročadi. U njemu sa ovom decom svakodnevno rade vaspitači, psihijatari i socijalni radnici sa Kosova, ali i dobrovoljci iz Velike Britanije i humanitarne organizacije ''MDM'' iz Francuske. ''Deca izgledaju srećna, ali ona ne zaboravljaju svoje doživljaje kao što se misli i veoma često znaju da budu prosetljiva i neraspoložena'', kaže Zehide Zeqiri, koordinator ovog Centra, pokazujući u pravcu jedanaestogodišnje Sarande Dobrune koja će se teško osloboditi svojih zadobijenih trauma.

    Ova devojčica je napisla pesmicu o ubijenim roditeljima u njenom prisustvu, od strane srpskih vojnika. Dva meseca je pripremala tu pesmicu kako bi je pročitala pred drugom decom na priredbi organizovanoj povodom Nove godine. Ali, posle samo dva odrecitovana stiha , pala je na zemlju. Kasnije je objašnjavala da je pred njenim očima bio prizor roditelja dok su ih vojnici mučili na smrt. Saranda živi kod svojih rođaka, ali najveći deo dana provodi u ovom Centru sa četvorogodišnjim bratom Drinijem. Malog Drinija poznaju I sva ga deca zovu ''direktore''. On ''komanduje'' prilikom istovara pomoći, kada treba da se zatvore vrata kada je hladno, beleži koja su deca toga dana bila u Centru, a koja ne I svkakve druge ''poslove''. On je svima simpatičan sa malim medom kojeg ne ispušta iz ruku.

    Aktivnosti sa decom bez roditelja u ovom se Centru ovijau preko celoga dana, a kada neka od humanitarnih organizacija pošalje pomoć, onda njeni radnici bivaju više po terenu, kako bi poklone podelili deci u nekom drugom gradu ili selima. Centar raspolaže malim prostorom i ima mali broj prostorija, ali izgleda da je to pravo ''čudo u poređenju sa uslovima u kojima provode dane ostala usamljena deca, kojoj je ovaj Centar veoma daleko, a transport nije organizovan.

    Desetogodišnja Vjolca I njena braća, sedmogodišnji Arsim i petogodišnji Genti, po ceo dan su sami. Oni žive u jednoj kući na periferiji Prištine, gde su ih u kolektivnom smeštaju smestile humanitarne organizacije, pošto su im srpske snage zapalile kuću. Njihov otac radi kao nosač, od jutra do mraka, a majka im je poginula od eksplozije granate. Njihova komšinica Servete priča kako se mala Vjolca po ceo dan stara o braći, hrani ih, oblači, obuva i čisti. Ova deca su veoma osetljiva i plašljiva I ne prihvataju lako pomoć. Njiov otac kaže da strah nose još od vremena rata i trenutka kada su nakon snažne eksplozioje granate ugledali njhovu raznetu majku. U ovoj zgradi žive I druga deca bez jednog roditelja, dok su dve porodice prihvatile decu rođaka koji su izgubili živote.

    Humanitarne organizacije su za takve slučajeve preporučivali da je najbolje rešenje za decu bez roditelja da ih usvajaju porodice, ali domaće organizacije - nakon razgovora i konsultacija sa rođacima dece bez roditelja konstatovale su da je to nemoguće. Kod Albanaca postoji tradicija da rođaci ili bližnji, pa bili i veoma siromašni, ne dozvoljavaju usvajanje dece rodbine od strane neke nepoznate porodice. U svakom slučaju, ovoj deci je svakako potrebna posebna pažnja. Ona je, međutim, nemaju. Jedan od razloga je i nedostatak finansijskih sredstava koja bi pokrila terapeutske aktivnosti traumatizovane dece, ali se razlozi tome mogu naći I u neorganizovanosti i nespretrnosti domaćih subjekata da se ozbiljnije pozabave brigom prema ovim mališanima. Oni još uvek crtaju zapaljene kuće, ubijene ljude, tenkove i ptice slobode.

    AIM Priština

    Qefsere JASHARI