AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 28 JAN 2000 16:08:05 GMT

    Radikalski put u budućnost

    SAN O VELIKOJ SRBIJI

    AIM, PODGORICA, 28. 1. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Ako bi se sasvim ozbiljno uzelo sve ono što je prošle nedelje 23. januara, izgovoreno za govornicom u Centru Sava za vreme održavanja Petog otadžbinskog kongresa Srpske radikalne stranke, u ne tako dalekoj budućnosti ("za godinu, nekoliko godina, ili nekoliko decenija") stvari će stojati otprilike ovako: sadašnja Savezna Republika Jugoslavija zvaće se Velika Srbija i daleko se prelivati preko postojećih granica; nekadašnja Republika Srpska Krajina biće ponovo uspostavljena i oivičena linijom Karlobag - Karlovac - Ogulin - Virovitica; srpske snage i stanovništvo masovno će se vratiti na Kosovo i sve druge trenutno, po radikalima, okupirane srpske teritorije; Srbija će veoma brzo postati punopravni član Saveza država Rusija - Belorusija, a ovaj Savez će odmah zatim izrasti u najčvršći bedem i prepreku širenja Novog svetskog poretka... Uz sve to, radikali će sačekati normalizaciju političkih prilika u SRJ kada će ponovo postati aktuelna podela na levicu i desnicu. Do tada, živeće i dalje u "neprirodnom savezu sa levicom" i na srpskoj političkoj sceni važiće isključivo aktuelna podela na "patriotske snage" i "izdajnike", s tendencijom da "izdajnici" vremenom budu istrebljeni.

    To, da sledi "novo oslobođanje porobljenih srpskih zemalja," i otvaranje novih frontova, prema Hrvatskoj, Kosovu, i ako zatreba prema Crnoj Gori, u nedelju popodne s oduševljenjem je odobrilo oko 4.000 delegata i gostiju Petog otadžbinskog kongresa radikala. Sutradan uveče, u svom udarnom terminu, i državna televizija je rešila je da upozna šire građanstvo sa neposrednim političkim ciljevima srpskih radikala zasnovanim pre svega na staroj teoriji kako je u politici sve moguće, pogotovo ako se stvarnost ne uzme u obzir. Specijalni program o kongresu radikala počeo je inače poznatom četničkom pesmom "Sprem`te se, sprem`te, četnici", da bi se kasnije prešlo na izvode iz govora delegata i gostiju ovog skupa, jednočasovno patriotsko nadimanje i toliko poznato radikalsko paradno rodoljublje. Neka ravnoteža pronađena je tek sutradan kada je u istom udarnom terminu pušten stari igrani film "Igmanski marš", kako bi se valjda pokazalo da su i "partizani", a ne samo "četnici" jošte živi. Dan kasnije i predsednica Direkcije JUL-a dr Mira Marković, ujedno i koalicioni partner Šešeljevih radikala, razgovarala je sa učesnicima Igmanskog marša iz Prve proleterske brigade i podsetila kako je i danas aktuelna borba za slobodu i nezavisnost zemlje.

    Prilikom izveštavanja sa kongresa radikala kamera RTS nije beležila deo atmosfere koja je među delegatima vladala pre početka ovog skupa. Tako je široj javnosti bilo uskraćeno da čuje poznati radikalski hit koji se preko zvučnika orio Centrom Sava - "Oj Srbijo majko, ote mi se krik, Vojo će ti Šešelj biti predsednik". Neposredno posle kongresa, u salonima beogradskog Hotela "Interkontinetal" radikali su održali i prijem na kome su se pojavili mnogi ugledni gosti. Kraj Vojislava Šešelja (ogrnutog crvenom lentom poput nekog otpravnika vozova na železničkim stanicima u češkim filmovima), najčešće su slikani savezni premijer Momir Bulatović i predsednik Vlade Srbije Mirko Marjanović. Bio je tu i gotovo čitav vrh Socijalističke partije Srbije čiji predstavnici nisu viđeni u sali za vreme trajanja otadžbinskog kongresa radikala. Na samom prijemu u "Interkontinentalu" rešene su sve nedoumice: ona crvena lenta na Šešeljevim prsima značila je da ga je Nikola Poplašen, smenjeni predsednik Republike Srpske, odlikovao Karađorđevom zvezdom; socijalisti i ostali koalicioni partneri radikala pozvani su samo na prijem, a ne i na sam kongres, najverovatnije iz straha da sa govornice prema njima ne bi krenula i po koja nekontrolisana kritika.

    Takvih pokušaja je doduše, bilo. Miladin Simić, predsednik SO Bratunac primetio je za govornicom da "radikali u koaliciji sa komunistima ne mogu ništa da urade", i optužio ljude iz SPS-a i JUL-a da "najviše oštećuju državu u materijalnom i ekonomskom smislu". Simić je pokušao da kaže ponešto i na račun predsednika SRJ Slobodana Miloševića, ali je posle razmene pogleda sa predsednikom svoje stranke koji je sedeo u radnom predsedništvu kongresa, ubrzo promenio temu i počeo da kritikuje Živka Radišića. Simić i nekoliko ostalih delegata koji su manje direktno načinjali istu temu dobili su najjače aplauze među učesnicima kongresa. Sam Vojislav Šešelj, političar koji je svojevremeno Miloševića nazivao "neokomunističkim tiraninom sa Dedinja", ili tvrdio kako "mislima Mire Marković najviše odgovara toaletni papir", objasnio je kasnije onaj pogled upućen Simiću pre svega kao nastojanje da se ne remeti korektna atmosfera u međupartijskim odnosima sa koalicionim partnerima.

    Većina onoga što se čulo za vreme kongresnog sastajanja radikala iz svih srpskih zemalja karakterisalo je politiku ove stranke i u predhodnom periodu i spada u tipično šešeljevsko nuđenje lakih, naglih i brzih rešenja. U nemogućnosti da ponude nešto zaista opipljivo, radikali, kao uostalom i njihovi koalicioni partneri, radije govore o Srbiji koja postoji u bajkama nego o onoj koja bi se dala opisati prilično sumornim brojkama. Umesto o krahu jedne nacionalne politike, oni radije govore o povrataku privremeno izgubljenih teritorija i otvaranju novih frontova, u spoljnoj politici nude neostvariv savez sa Rusijom i Belorusijom (pre svega veruju u "obnovu besmrtne Rusije, njene sile i moći"), i upiru oči prema Kini, a u suštini ne znaju da pronađu izlaz iz sadašnje izolacije SRJ. Na ekonomskom planu (neuporedivo manje pominjanom) pričaju o privatizaciji i liberalizaciji privrede koja se nikako ne rimuje sa životom pod sankcijama i uz to obično pominju socijalne programe i podelu siromaštva. Sve ostalo je priča o "patriotizmu i izdajnicima", odnosno politika "dva reza, tri parčeta". Osim ovih dobro poznatih stavova i kadrovskog kontinuiteta (barem na najvišem nivou), kongres radikala doneo je i jednu jedinu novinu - sasvim direktnu najavu lokalnih izbora već ovog proleća. Za dvadesetak dana, socijalisti bi na svom kongresu mogli samo da potvrde ono što je dr Šešelj najavio kao najverovatniju izbornu varijantu.

    Na poslednjim izborima za republički parlament, održanim septembra 1997. godine, SRS je, na primer, osvojila 1.162.216 glasova. Kao i na svim predhodnim izborima obraćali su se pre svega nižim slojevima stanovništva, kolebljivim i nestrpljivim biračima, frustriranim ratnim porazima, onima koji su voleli da slušaju o novim i brzim akcijama i povratku teritorija. Poslednja istraživanja javnog mnenja daju im između šest i devet odsto glasova, uz obaveznu napomenu da su radikali uoči svih dosada održanih izbora "leteli ispod radara" i da su im istraživači i prognoze uvek davali manje nego što su na kraju dobijali. Minuli kongres ove stranke pokazao je veoma jasno da se u strategiji radikala ne menja gotovo ništa. U post ratnoj situaciji oni generalno ostaju stranka "nezadovoljnih revanšista", ali ne toliko nezadovoljnih da bi se tako brzo i lako odlučili na avanturističko samostalno preuzimanje celokupne vlasti bez socijalista i julovaca. To što mnogi radikali ne vole SPS i JUL ni učinke njihove politike, nikako ne znači da su kao stranka spremni za tzv. "treći put" i pokušaj samostalnog osvajanja vlasti mimo vladajuće crveno-crne kolaicije. Na jednoj strani oni nastavljaju sa maglovitom pričom o povratku izgubljenih srpskih zemalja, na drugoj krajnje pragmatično grabe svaku priliku da se utvrde na vlasti. Istovremeno, pričajući kako sve patriotske snage moraju da ostanu u ovom trenutku zajedno, vešto izbegavaju bilo kakve sukobe sa koalicionim partnerima. Tobože ne prihvataju kumanovski sporazum kojim se krši njihove najupornije ponavljano obećanje da na Kosovo nikada neće kročiti nijedan strani vojnik, a zatim skrušeno ostaju u vladi kada na Kosovo stigne 50 hiljada stranih vojnika. Uz sve to, veoma vešto zaposedaju čitav desni politički prostor i ne dozvoljavuju da im se na tom delu političkog terena pojavi bilo kakav oponent.

    U istoj nedelji kada je ponovo izabran za neprikosnovenog lidera radikala, i kada se po Centru Sava orilo " Oj Srbijo majko, ote mi se krik...", dr Vojislav Šešelj se sasvim približio i tituli redovnog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu. Njegovi budući studenti su ga doduše izviždali kada je svratio na Pravni da prisustvuje Svetosavskoj akademiji, ali Šešelja to sigurno neće odvratiti od namere da nastavi sa osvajanjem jedne po jedne pozicije na Univerzitetu, kad god mu se za tako nešto ukaže prilika. Na fakultetu će navodno predavati nešto o političkim sistemima iako mu neuporedivo bolje leže teme kao što su - paradno rodoljublje, leva pseudodesnica, ili "nije mala, nije mala, tri put ratovala", sa posebnim naglaskom na stih "da je sreće, i opet će".

    Nenad.Lj.Stefanović (AIM)