AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 15 JAN 2000 17:03:12 GMT

    Slovenija i Austrija

    Nova manjina

    Slovenačkom ministru inostranih poslova Borisu Frlecu je na početku 2000-te godine ozbiljno uzdrmana fotelja.

    Ljubljana, 13.01.2000.

    U javnost je procurela vest da predsednik vlade Janez Drnovšek ozbiljno razmišlja o smeni ministra inostranih poslova Borisa Frleca; ima više razloga za rečeni potez. Formalan uzrok ima veze sa izborima u Hrvatskoj - tokom nedavne posete diplomatske delegacije Finskoj sagovornici su, izmedju ostalog, upitali slovenačkog ministra inostranih poslova šta predvidja, kako će proći izbori u Hrvatskoj. Na šta je Boris Frlec kao iz topa odgovorio da će ťizbori u Hrvatskoj biti 3. januaraŤ. I ništa više. Njegov šef i predsednik slovenačke vlade Drnovšek nije bio naročito sretan zbog ovakve blamaže svog ministra. Finska epizoda, medjutim, nije usamljen slučaj u karijeri B. Frleca kao slovenačkog ministra spoljnih poslova.

    Drnovšek zamera vodji diplomatije i brojne druge propuste; Frlec je, na primer, suviše dugo - gotovo šest nedelja, odsustvovao iz države radi diplomatskih poseta Kini i Japanu. Da sve bude gore, Frlec i slovenačka diplomatija pohvaljeni su u Kini zbog navodno suzdržanog stava po pitanju Tibeta. Vest je posle povratka u zemlju demantovana, a za dezinformaciju je optužen nepoznati ćata. Slično se desilo i prilikom potpisivanja Rezolucije o svetu bez nuklearnog oružja. Slovenija je prvo učestvovala u donošenju rezolucije, a onda je usledila kritika iz Vašingtona i zvanična Ljubljana je glatko odustala od nacrta. Čime je slovenačka diplomatija stekla ni malo laskav epitet mlitave i neodlučne.

    Sve to se moglo naslutiti već iz prvih izjava novopečenog ministra Frleca, koga je na početku mandata sačekalo otvoreno pitanje staroaustrijske manjine, koje je, svi su izgledi, najveći slovenački spoljnopolitički problem, iako se od osamostaljenja naovamo činilo da nema prepreka nanovo skovanom slovenačko-austrijskom prijateljstvu. Prve nedoumice pojavile su se u javnosti tek posle odluke pokrajinske koruške vlade, sa sedištem u Klagenfurtu (Celovac), da od Beča zahteva tvrdji i odlučniji stav prema Ljubljani zbog ignorisanja problema staroaustrijske manjine. I vreme za ovakvo stezanje službene Ljubljanje bilo je odlično izabrano, pošto se Slovenija našla u užem krugu kandidata za prošireno članstvo u Evropskoj Uniji i nije smela da dozvoli nikakve komplikacije u odnosima sa susedima. Drnovšek je pokušao da umiri domaću javnost marginalizacijom navedenih zahteva, dok je njegov (tek ustoličen na funkciji) ministar spoljnih poslova Frlec javno tvrdio da su medju-komšijski odnosi nikad bolji! Nije se dugo čekalo na novi demanti.

    Na jednoj od tajnih sednica (kojoj su prisustvovali prvaci svih parlamentarnih stranaka) ministar Frlec je izložio jednu sasvim drugu priču. Izmedju ostalog, iskazalo se da austrijsko-slovenačke nesuglasice imaju tako dug istorijat koliko i slovenačko-italijanska trvenja oko statusa optanata, Italijana koji su nastankom Jugoslavije posle Drugog svetskog rata napustili teritoriju Slovenije i svu svoju imovinu. Nije ništa novo da se isto dogodilo i Nemcima. Prema zaključcima postdamske konferencije a uz zdušnu logističnu pomoć saveznika, po završetku Drugog svetskog rata je sprovedeno organizovano preseljenje Nemaca iz Poljske, Slovačke, Češke, Jugoslavije i drugih država. Na teritoriju Nemačke i Austrije iseljeno je oko jedanaest miliona Nemaca, koji su vekovima predstavljali bogatu i naprednu manjinu u drugim državama. Takav eksodus se tada nikome nije činio čudnim, već istorijski nužnim. Danas Austrija, posle više od pola veka, pokušava da revalorizuje tadašnje političke poteze i umanji kaznu sprovedenu nad celokupnim nemačkim življem.

    Istorijat zakulisnih radnji oko priznanja statusa nacionalne manjine proteranim Nemcima, odnosno, staroaustrijancima, teče još od 28. avgusta 1991. godine. Tada je Osvald Verter, predsednik udruženja prognanih Nemaca iz Gornje Štajerske uputio pismo predsedniku slovenačke skupštine Francu Bučaru sa zahtevom da se u okviru zakona o denacionalizaciji reši i pitanje nepravdi koja je učinjena prognanim Nemcima. Tokom proteklih godina nizali su se i drugi, slični zahtevi predstavnika bivše nemačke manjine u Sloveniji. Da je vrag odneo šalu postalo je jasno 5. februara 1992. godine kada je tadašnji austrijski ministar spoljnih poslova Alojz Mok izjavio da Austrija ima pravo da se bori za interese nemačke manjine, koja bi tek trebalo da se prebroji i u Sloveniji ponovo konstituiše. Procenjeno je da bi takva manjina mogla imati od pet do 15.000 duša. Time je austrijska strana prvi put zvanično postavila u istu ravan slovenačku manjinu u austrijskoj Koruškoj i nemačku manjinu u Sloveniji, koja je, doduše, tada još uvek bila u egzilu.

    Da Austrija ne namerava da odustane, uprkos upornom slovenačkom zataškavanju problema, pokazalo se već pola godine kasnije, kada je austrijska odpravnica poslova slovenačkoj strani i formalno uručila Memorandum o nemačkoj manjini. Od tada Austrija više nije propuštala priliku da na svim diplomatskim susretima podgreje pitanje svoje manjine. Slučaj je konačno internacionalizovan i zvaničnom notom Austrije, upućenom 1993. godine Konferenciji za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama. Iste godine je Mok u nekom govoru istakao da se Staroaustrijcima po završetku Drugog svetskog rata desila jedna od najvećih političkih nepravdi u dvadesetom veku, izrazivši nadu da će reformirani, bivši komunistički režimi uključiti izgnanike u obnovu svoje privrede.

    Godine su prolazile, Mok je otišao sa funkcije, ali pritisci Austrije nisu jenjavali. Otpravnik poslova austrijske ambasade u Ljubljani je kolegama iz slovenačkog ministarstva spoljnih poslova čak uručio obaveštenje da će njegovi šefovi u Beču morati da popuste pred pritiscima domaćeg javnog mnenja te da će od Slovenije energično zatražiti priznanje nemačke narodne manjine uz povratak imovine, oduzete posle rata svim Nemcima, odnosno staroaustrijancima.

    Frlecova diplomatija je na austrijske pritiske odgovarala kilavo, a onda izbezumljeno menjala kurs; i baš to je najveći gr eh koji se pripisuje sadašnjem ministru spoljnih poslova. Boris Frlec je 1997. godine brzopleto izjavio da ťne poznaje nemačku, odnosno austrijsku manjinu u SlovenijiŤ. Kada je postalo jasno da brojčano stanje nije presudno za priznanje neke manjine, staroaustrijska manjina je iznenada ťpriznataŤ. Ne samo da status naprasne manjine nije uredjen potpisivanjem potrebnih (evropskih) konvencija, već je Austriji priznato pravo da u ime te manjine pregovara sa Slovenijom. I to uspešno - za svega tri meseca je austrijskoj diplomatiji uspelo da od Frlecove izjave o ťnepostojećojŤ manjini stigne do dogovora o kulturnom sporazumu i konkretnim pravima navedene manjine u Sloveniji! Na takvo uredjenje statusa nemačke manjine je na kraju – iako je isprva zahtevao da se staroaustrijci kao manjina navedu i u slovenačkom Ustavu – pristao čak i predsednik austrijskih desničara (FPO) Jerg Hajder. Natezanja su potom navela Sloveniju da toliko popusti zahtevima Austrije (koja je tražila da se u sporazum unese izraz ťnarodna manjinaŤ, dok je Ljubljana pristajala na ťpripadnike narodnostiŤ) da se u završnoj fazi pregovaralo o sporazumu koji bi imao dva različita teksta. A onda se već gotov sporazum zaglavio u slovenačkoj parlamentarnoj proceduri. Razlog više za ljutnju austrijskih partnera, koji su se osećali izigranima.

    Za uzvrat, Beč Sloveniji još uvek ne priznaje status naslednice Austrijskog državnog ugovora, koji je svojevremeno potpisala Jugoslavija štiteći slovenačku manjinu u Koruškoj, a uz sve to Austrija ne pokazuje nameru ni da Ljubljanu smatra naslednicom Žermenskog ugovora kojim je odredjena granica izmedju ove dve države. Sva ta pitanja ponovo stižu na diplomatski sto posle konstituisanja nove austrijske vlade, iako je već sada jasno da će se zbog sve većeg uticaja Hajdera u političkom životu Austrije, ali i neodlučnih poteza slovenačkih diplomata mnogi problemi sa Austrijom ubuduće samo još više zaoštravati. Ova priča će teško stići do hepienda, posebno ukoliko Sloveniji ne uspe da stekne punopravno članstvo u EU do kraja 2004. godine, kada se očekuje novi Hajderov juriš na vlast.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)