AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 12 JAN 2000 18:52:17 GMT

    Intervju: Rasim Ljajić, predsednik Koalicije ŤSandžakŤ

    PLAN ZA MANJINE

    AIM, PODGORICA, 12. 1. 2000. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Rasim Ljajić je ’90. u svojoj 27 godini ušao u politiku kao generalni sekretar SDA. Na tom mestu bio je sve do ’95 kada je Sulejman Ugljanin izbačen iz SDA a Ljajić je tada postao predsjednik pomenute partije. Od kako je na čelu SDA - Kolacija’’Sandžak”dva puta je odbio da učestvuje na izborima iz, kako kaže, “prinipijelnosti i neuvažavanja izbornih jedinica koje nameće Miloševićev režim”.Na poslednjim višetranačkim izborima u Srbiji Ljajić je najžešće apelovao da Bošnjaci ne izadju na glasačka mesta i da time ne daju legitimitet izborima. Rezultat: 53% Bošnjaka u Sandžaku nije izašlona izbore. Ovih dana je najavio novi plan sa Sandžak. Jedan je od potpisnika dokumenta o zajedničkom delovanju opozicije u Srbiji.

    AIM: Gospodine Ljajiću, kako gledate na sandžačku političku scenu u svetlu ovog poslednjeg sastanka 16 opozicionih stranaka?

    Ljajić: Sastanak je za nas utoliko značajniji što je koalicija Sandžak ušla medju 16 politički relevantnih stranaka u Srbiji. Mi stoga i gajimo odredjenu dozu optimizma da bi ovo okupljanje moglo doneti kvalitativno novi pomak u smislu udruživanja i objedinjavanja snaga opozicije u Srbiji. Naravno, to isključuje mogućnost da dodje do formiranja jedintvene liste opozicije i da u ovom trenutku to nije realno.S druge strane, čak i da je realno ono može biti i politički kontraproduktivno jer vi znate da je politička scena u Srbiji jako šarolika, da se u njoj nalaze stranke dijametralno različite političke provinijencije i da bi udruživanje za birače moglo postati neuverljivo. Uostalom, iskustvo iz Crne Gore ’96. godine kada je formirana “Narodna sloga” zatim iskustvo iz ’97. godine kada je formirana koalicija “Zajedno” kada su dobili manje glasova nego što iznosi prosti zbir njihovih glasova na prethodnim izborima, pokazuje da formiranje jedinstvene liste nosi izvesne rizike. Mi želimo da u Srbiji dodje do formiranja neko političkih blokova koji će saradjivati u vremenu prije izbora i obavezno uspostaviti saradnju nakon izbora. Mislim da Bošnjaci iz Sandžaka u svemu ovome mogu da vide perspektivu.

    AIM: Vi ste jedini predstavnik političkih partija iz Sandžaka kojega je Drašković pozvao na skup opozicije. Da li to može biti naznaka promenana bošnjačkoj političkoj sceni?

    Ljajić: Svakako da će nastupiti izvesne promene i na bošnjačkoj političkoj sceni, ali uslov da se do tih promena dodje jeste promena ukupnog ambijenta i raspoloženja koje postoji u Srbiji. Ako Šešelj dobija više od milion glasova vi ne možete očekivati normalizaciju prilika u Sandžaku i promenu raspoloženja sandžačkog biračkog tijela. To se naprosto neće dogoditi. Medjutim, ukoliko do|dj do ovih promena za koje se mi borimo nemovnovno je da će uslediti taj domino efekat i da će to imati značajnog uticaja na raspoloženje u bošnjačkom biračkom tijelu. Mi već sada imamo naznaka da recimo, u srpskom biračkom tijelu u Sandžaku dolazi do pomeranja, jer su do sada glasovi odlazi uglavnom radikalima I socijalistima. Svakako, po prvi put postoje naznake da se raspoloženje biračkog tijela pomera ka centru, odnosno, da opozicija po prvi put u ovih deset godina uspeva da se etablira i u srpskom biračkom tijelu ovdje u Sandžaku što je jako značajno sa stanovišta normalizacije ukupnih odnosa koji postoje u Sandžaku i posebno odnosa izmedju dvije etničke zajednice koje ovdje žive.

    AIM: Nenad Čanak je odmah nakon sastanka izjavio da “tu još ima kukolja”. Koliko je na sastanku opozicije bilo razmimoilaženja i netrpeljivosti?

    Ljajić: Činjenica da tamo sjede predstavnici 16 stranaka od levice do desnice, od monarhista do republikanaca, od onih koji zagovaraju gradjansku do onih koji zagovaraju čisto nacionalnu opciju, od onih koji predstavljaju manjinske zajednice do onih koji predstavljaju krajnju političku desnicu, govori u prilog tome da su tamošnja neslaganja neka vrsta neminovnosti. I kada smo išli na sastanak mi smo znali s kim idemo da razgovaramo i šta ćebiti predmet razgovora, pa i pretpostavljali šta će biti predmet neslaganja. Jasno je da ako idete sa dobrim namerama morate učiniti napor, morate biti spremni na kompromise koje ćete učiniti. Ono što je tamo usvojeno predstavlja u ovom trenutku najmanji zajednički sadržalac oko kojeg će se okupiti stranke opozicije. Mi naravno nismo u potpunosti zadovoljni dokumentima koji su usvojeni i da smo sami pravili te dokumente oni bi bili drugačiji. Medjutim, tamo je bilo 16 različitih političkih opcija i svako je morao odustati od nekih svojih zahtjeva da bi dokument na kraju bio i prihvaćen. Ono na čemu smo posebno insistirali i bez čega ne bi ni potpisali taj dokument jeste naše zalanje, naš zahtjev da u dokument udje element koji govori o obavezinovih vlasti da će poštovati nacionalna, etnička, kulturna i druga prava manjinskih zajednica i naš drugi zahtjev koji govori o potrebi decentralizacije vlasti i o potrebi lokalner i regionalne samouprave u skladu sa evropskim trendom.

    AIM: Predsjednik SPO, Vuk Drašković na konferenciji za štampu nije pominjao srpski narod već “gradjne Srbije”. Koliko je to bitno za Vaše pristalice?

    Ljajić: Mislim da je to više bitno sa stanovišta globalne političke klime, da je to i saznanje da u Srbiji trećina stanovništva nisu Srbi, da se ne može graditi demokrtija a zanemarivati ta činjenica. Dosad su opozicione stranke pominjale manjina samo uoči izbora posmatrajući ih kao puke brojke koje će dobiti ili neće dobiti. Prema tome, smatramo da dolazi do promjene u odnosu srpske opozicije prema manjinama. Mi se zalažemo za državu u kojoj će manjinama biti omogućeno da neguju svoje nacionalne, kulturne i svake druge posebnosti, kojima će biti omogućeno takodje da se integrišu u državnu zajednicu u kojoj žive. To je idealni sklad koji ne predstavlja nedostižan cilj. Opozicija treba da načini korak prema manjinama, to je onaj korak koji vlast nije učinila.

    AIM: Da li je osim udruživanja opozicije postojao neki drugi bolji, efikasniji način da se Milošević uzdrma, što je i osnovni cilj opozicije?

    Ljajić: Čini mi se da su svi drugi načini isprobani. Pokušalo se institucionalnim putem i to nije dalo nikakav rezultat. Tražila se Miloševićeva ostavka a njemu nije padalo na pamet da to učini. Pokušalo se protestima ali nije okupljena kritična masa, naprotiv, što je vreme više odmicalo ti protesti su jenjavali što je režimu davalo dodatnu snagu da konsoliduje svoje redove i da ne samo održi već u nekim segmentima i učvrsti svoju vlast. Očekivali su se i unutrašnji lomovi unutar SPS-a i vojske ali od toga nije bilo ništa. Jedino što je preostalo je udruživanje opozicije. Poslednja kampanja vlasti je najbolji dokaz panike u kojoj se režim našao.

    AIM: Da li se plašite reakcije bošnjačkog biračkog tijela zato što ste na sastanku opozicije sedeli sa pojedinim političarima koje Bošnjaci otvorenone simpatišu zbog njihovih nekadašnjih izjava i angažmana?

    Ljajić: To je stalna dilema koja postoji u uslovima kada imate jedan snažan nacionalni naboj koji postoji u cijeloj zemlji. Sandžak nije imun na to. Naravno, biće onih koji će zamerti i reči “šta će on tamo sa predstavnicima srpske opozicije kada je ona imala isti stav sa Miloševićem u mnogim pitanjima”, što nije daleko od istine. Ali opozicija nije krompir da je možete uvesti iz inostranstva, nije nikakva stvar koju možete preko noći promjeniti. Opozicija je naš fakat. Imate izbor izmedju vlasti i opozicije. Mi smo vidjeli šta vlast donosi i ne možemo govoriti da će opozicija biti ista kada dodje na vlast. Moramo se nadati da će doći do nekih promjena. Sigurno je jedno: bilo ko da dodje na vlast nakon Miloševića neće moći da uspostavi takav monopol nad policijom, vojskom, medijima i finansijama kao što je to činio Milošević, a to su ključni elementi njegove vladavine. Drugo, onaj ko dodje na vlast moraće da poštuje odredjena pravila političke igre koja je nametnula medjunarodna zajednica. Naše učešće nije odraz ljubavi prema opoziciji već odraz pragmatizma i konkretnog političkog interesa.”

    AIM: Radio Beograd je nakon sastanka opozicije već u ponoćnom dnevniku izneo mnoštvo oštrih komentara i nazvao vas NATO strankama.

    Ljajić: Ja očekujem i pojačanje medijske kampanje na sve one koji su učestvovali, odnosno na sam čin udruživanja opozicije i rekao sam već, to je još jedino srdestvo koje nije iskorišćeno u prijeko potrebnom svrgavanju Miloševića. Mi sada imamo jedan brisan prostor, praktično imamo otvorenu polarizaciju političke scene jasno postavljenu na poziciju i opoziciju. Njihova kampanja dokaz je da njima ulazi voda u uši, da se osećaju nesigurni, upravo zbog činjenice što će sada imati respektabilne protivnike naspram sebe.

    AIM: Nedavno ste izjavili da će koalicija Sandžak u februaru izneti Plan za Sandžak.

    Ljajić: Ovo o čemu sam dosad govorio je uslov da bi do svih budućih planova moglo da dodje. Dakle, promjena režima u Srbiji je najveći interes u ovom trenutku. Što se tiče Plana za Sandžak mi smo govorili o neophodnosti da se formuliše jedna politička strategija koalicije Sandžak vezana za budućnost ovog podneblja i status Bošnjaka u ovoj državi. Sandžak vidimo kao jedan multikulturni i multietnički region u jednoj demokratski uredjenoj Srbiji. Buduću demokratsku Srbiju vidimo kao decentralizovanu i regionalizovanu državu u kojoj bi jedan od regiona bio Sandžak sa izvjesnim pravnim i političkim nadležnostima, sa širokom lokalnom samoupravom za sve opštine. Prosto je neprihvatljivo da opštini ostaje svega 0,8 % prihoda koje ona ubira a do ’90. godine to je bilo 36%. Mi ćemo kroz ovaj program istaći i neophodnost da kroz formiranje nacionalnih saveta manjinama bude omogućeno da čuvaju, neguju i razvijaju svoj nacionalni, kulturni i svaki drugi identitet, a prije svega želimo da istaknemo da sandžački region bude uredjen tako da se veliki broj pitanja poveri gradjanima na odlučivanje, odnosno da vlast približimo gradjanima.

    Verujemo da se ovdje može pronaći čitav niz pitanja oko kojih i Srbi I Bošnjaci mogu postići puni konsenzus. I jednima i drugima je interes da imaju dobre puteve, da se ovdje formiraju visokoškolske ustanove. Neprirodno je da Blace sa 6000 stanovnika ima dva fakulteta, a Novi Pazar nema ništa, neprirodno je da se veliki medicinski centri formiraju u gradovima koji su deset puta manji od Novog Pazara. Moramo težiti onim pitanjima oko kojih ćemo prije postići konsenzus nego onim pitanjima za koja unaprijed znamo da se nećemo dogovoriti. Plan za Sandžak će biti program koji će biti prožet realnostima ali i zahtevima koji su u skladu sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN-a iz 1948.. To je jedino što vam u ovom trenutku o Planu za Sandžak mogu reći.

    AIM: Koliko se vaše vidjenje Sandžaka i sandžačke budućnosti razlikuje od onoga što je Sulejman Ugljanin ponudio u Memorandumu za autonomiju Sandžaka koji je donet jula meseca ove godine i koji će se bar prema obećanjima vlasti u Beogradu staviti u skupštinsku proceduru ?

    Ljajić: To nije Memorandum kojim se traži autonomija već federalna jedinica a politika nije spisak želja već realnost. Ugljaninov memorandum je u koliziji sa stvarnošću i realnošću. Taj dokument dovodi u pitanje princip nepovredivosti granica jer on briše granicuizmedju Srbije i Crne Gore i ne uvažava realnost da se Sandžak nalazi rasprostranjen u obe federalne jedinice. Mi ne vidimo unutrašnjih potencijala u Sandžaku koji bi mogli da realizuju jedan takav dokument, a s druge strane ne vidimo nikog u medjunarodnoj zajednici ko bi podržao i stao iza jednog ovakvog zahtjeva. Ako smo princip nepovredivosti granica poštovali u slučaju Bosne i zalagali se za njeno očuvanje moramo ga poštovati i sada. Mi verujemo da Plan za Sandžak može dobiti podršku demokratske javnosti u Srbiji i Crnoj Gori, a s druge strane osigurati podršku medjunarodne zajednice.

    Enes Halilović (AIM)