1999/12/20 03:31 Vojska bez stražara
AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 20 DEC 1999 03:31:30 GMT

    Slovenija i NATO

    Vojska bez stražara

    Ljubljana, 15.12.1999

    Iz Generalštaba Slovenačke vojske je ovih dana stiglo neobično saopštenje; saopštenje, ili, bolje rečeno, priznanje otkriva da su "nepoznati počinioci iz vojnog skladišta u Postojni ukrali veću količinu oružja". Slučaj su odmah preuzele vojna obaveštajna služba i kriminalisti, ali njihov napor, bar do sada, nije urodio plodom. Iako su informacije šture, prvo je procurela tvrdnja da je u pitanju svega "nekoliko desetina komada" različitog oružja, te da bi spisku nestalog možda trebalo dodati i "nekoliko automatskih pušaka" starije proizvodnje. Javnost je umirena izjavom da su ukradeni uglavnom pištolji. Radoznalost medija time ni izdaleka nije bila utoljena, i nije trebalo dugo pa da izbije šokantna činjenica da je iz kasarne u Postojni ukradeno više od 100 automatskih i poluautomatskih pušaka, 50 pištolja i oko 10.000 metaka!

    Još je zanimljiviji način na koji je kradja izvedena - lopovi su presekli žicu na ogradi, ušetali u skladište, dovezli poveći kamion, ubacili oružje i nestali u nepoznatom pravcu. Nema sumnje da su bili izvrsno obavešteni o prilikama u kasarni. Kriminalisti pokušavaju da umire domaću javnost tvrdnjama da plen "nije za kućnu upotrebu" i da je najverovatnije namenjen prodaji na tržišta Zapada, gde kalašnjikovi dostižu cenu od oko 1.500 nemačkih maraka, po komadu.

    Kradja nije podigla uzbunu samo na području bezbednosti (arsenal je, naime, dovoljan da se solidno opremi kakva omanja falanga) već je ponovo otvorila pitanja organizacije Slovenačke vojske i Ministarstva odbrane. Problem loše bezbednosti kasarni i arsenala municije datira od trenutka kada je JNA napustila Sloveniju - poslednji vojnik jugoslovenske vojske otišao je 8. oktobra 1991. godine; rečeni datum se svake godine svečano obeležava - a uz slavoljubive reči gotovo obavezno slede manje pohvalni izveštaji o nestašici tehničkih sredstava i stražara koji bi morali da paze na veliki broj vojnih objekata, preostalih na nekada strateški veoma važnom delu SFRJ.

    Pravno-formalno navedeni objekti još uvek nisu slovenačko vlasništvo. ak i prema slovu Temeljne ustavne povelje, prvog akta nezavisne države Slovenije, vojni objekti su samo dati na "upravljanje" slovenačkom Ministarstvu odbrane dok ne dodje do dogovora svih bivših republika o nasledju SFRJ. U medjuvremenu bi privremeno stečeno blago nekako trebalo sačuvati, što je za zvaničnu Ljubljanu težak zalogaj, kako zbog opadanja nataliteta, tako i zbog sve većeg broja obveznika koji se odlučuju za civilno služenje vojnog roka. Nije čudno što Slovenačka vojska boluje od hroničnog nedostatka vojnika; ovdašnji analitičari ističu još jednu manu - oni mladići koji se ipak odluče za vojsku moraju u kratkom periodu (šest meseci, koliko traje rok) nesrazmerno mnogo vremena da provedu na straži, pa im sasvim malo vremena ostane za obuku. Problem bi mogao biti rešen ugradnjom alarma i senzora te nabavkom kamera za nadgledavanje vojnih skladišta, medjutim, vojska odgovara da za taj trošak u budžetu nema dovoljno para. Što ne smeta Slovenačkoj vojsci da ne pušta iz ruku sve ono što je dobila 1991. godine; tako, izmedju ostalog, propada poznata banja "Rimske toplice", kao i objekti za odmor u rnomelju, umesto da bi od njih neku korist imala privreda...

    Afera je ukazala i na drugi problem Slovenačke vojske, a to je pitanje reda i discipline. Neki komentatori su se čak jeretički osvrnuli na bivšu, "okupatorsku" JNA, za koju u sadašnjem sistemu a ni krajem osamdesetih godina u slovenačkoj javnosti nije bilo baš toplih reči; uz podvlačenje razlike izmedju sadašnjeg, "demokratskog" ustrojstva armade (koja odmah saopštava sopstvene brljotine) i nekadašnje autoritarne vojske (u kojoj sličan skandal nikada ne bi isplivao u javnost), primećeno je i nešto drugo. "Nama, koji smo služili vojsku još u staroj JNA, kada smo čuli za poslednju kradju - podigla se kosa na glavi! Ništa strašnije se ne može desiti u vreme mira; a onda je posedovanje oružje bila svetinja. Znali su da podignu takvu uzbunu za svaki nestali kaiš i nedaljama bi maltretirali vojnike i lanac njihovih nadredjenih, ukoliko bi im se desilo nešto slično. A ovde i sada nestanu celi sanduci pušaka, a Slovenačka vojska nema komentar, " gorko zaključuje urednik Dela Marko Pečauer, prisećajući se svojih vojničkih dana u JNA.

    U želji da se pokaže kao nešto radikalno drugačije od bivše JNA, Slovenačka vojska je otišla predaleko, napuštajući utemeljena i univerzalna pravila svih vojski sveta; treba li se onda sekirati što njena istorija (u poslednjih devet godina) podseća na dogodovštine dobrog vojnika Švejka. Kao prvo, Slovenačka vojska nema pravo da sudi civilima (poput JNA u slučaju ljubljanske četvorice - JBTZ), štaviše - nema prava da ikome sudi, uopšte. Vojni poslovi su prepušteni civilnim sudovima, koji su pretrpani poslom, pa bojkot regrutnih komisija postaje omiljen i nekažnjiv sport. Bilo je mnogo afera u kojima je bila transparentna nedisciplina i nedovoljna organizovanost vojske; prvu ljagu, netom po osamostaljenju, bacile su na Ministarstvo odbrane glasine o švercu i preprodaji oružja (prevashodno zavadjenoj braći na jugu) koje ni do dan danas nisu rasvetljene. Mediji su, istina, utvrdili da u skladištima fali nekoliko desetina tenkova i sličnih krupnijih predmeta, na šta je Ministarstvo odbrane lakonski odgovaralo da su ti tenkovi, svi do zadnjeg, upotrebljeni kao mete na bojevim gadjanjima?! Uistinu su tako završila samo četiri, dok su ostali, još uvek pod "slovenačkim" rednim brojevima, uslikani na bosanskom ratištu...

    Tokom vežbe gadjanja iz haubica izraelske proizvodnje, granate su zalutale u obližnja naselja, a onda je jedno punjenje prerano eksplodiralo; u medjuvremenu se do balčaka obrukala i Počasna straža Slovenačke vojske, koja je (pošto "majke radjaju vojnike") u stavu mirno pozdravila zvanice prilikom izbora za mis Slovenije, u organizaciji ženske revije JANA. Potom je "Pevajući major" Slovenačke vojske (Troha) štrajkom gladju ispred Parlamenta pokušao da skrene pažnju na desetine primera malverzacija i zloupotreba položaja u službi. Onda je Ministarstvo odbrane krenulo da popravi imidž i udarnički proizvelo nekoliko desetina epoleta, tako da je Sloveniju bukvalno snašla "hiperinflacija" visokih "nazivnih" činova, a država stekla nekoliko desetina nazovi generala. Ni to nije bilo sve; parlament je vojsci odobrio masan budžet, koji je spiskan nekoliko godina pre plana...

    Posebna je priča ponašanje svakog ministra odbrane, pojedinačno. Opšti je zaključak da su odreda javno zloupotrebljavali svoje funkcije; počelo je sa Jenzom Janšom, oko koga se još uvek raščišćava kome je i kako preprodavano oružje i gde su završili novci, Jelko Kacin je službenom kreditnom karticom harao po djuti fri šopovima, plus što je i svoju kuću ogradio vojnim plenom - starom, gvozdenom ogradom skinutom sa kasarne, srušene u centru Ljubljane. Tit Turnšek je odleteo s funkcije zbog afere Zavrč, kada je slovenačko špijunsko vozilo sa preskupom, sofisticiranom nemačkom opremom završilo u Hrvatskoj. Njegov naslednik ništa nije naučio od drugih, pa je sam sebi bespravno dodelio stan i - ostao bez fotelje. Usledio je sadašnji ministar Franci Demšar, koji je pribegao lukavstvu; za sada se drži podalje od javnosti, a prihvatanje težih odluka prepušta svojim saradnicima.

    Brojni problemi koji muče Slovenačku vojsku u početku su nazivani ô"dečijim bolestima" mlade države. Kako vreme odmiče, i javnost i mediji pokazuju sve manje razumevanje za nove skandale koji potresaju stub slovenačke države. Jasno je da će Slovenačka vojska morati još mnogo da učini kako bi se posle decenije "treninga" uvrstila rame uz rame uz ešku, Poljsku i Madjarsku - koje su, zahvaljujući boljem rejtingu, već postale članice NATO-a.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)