1999/12/10 10:45 INSEKTICID ZA MEDIJE
AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 10 DEC 1999 10:45:54 GMT

    Ponovo represija

    INSEKTICID ZA MEDIJE

    AIM, PODGORICA, 10. 12. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    U uobičajenom vokabularu normalnih demokratskih država reč "dekontaminacija" obično ima ekološko ili tome srodno značenje - recimo, čišćenje nekog industrijski zagadenog područja, vazduha, neke reke ili jezera; u novom srpskom političkom rečniku, medjutim, ova reč dobila je veoma specifično, do sada nepoznato značenje. Jugoslovenska levica, jedna od stranaka vladajućeg trijumvirata (na čelu sa suprugom Predsednika Savezne republike Jugoslavije Slobodana Miloševića, Mirjanom Marković) nedavno je obznanila da je srpskom novinarstvu potrebna temeljita "dekontaminacija", a uporedo s tim i "politizacija medija na patriotskoj osnovi", zbog, razume se, stalne ugroženosti zemlje, izložene permanentnim napadima i pritiscima ("produženom agresijom") zlih sila Novog svetskog poretka.

    Od čega treba "dekontaminirati" medije? Sudeči prema istupima čelnika JUL-a, "zagadjeni" su svi oni mediji koji kritikuju aktuelnu vlast ili objavljuju po nju neprijatne činjenice; nakon "dekontaminacije" tj. neutralisanja nepoželjnih nosilaca zaraze i likvidacije fakata, istraživačkog novinarstva i politički nepristrasnih analiza (koje ne mogu da zaobidju višegodišnje pogubne učinke Miloševićevog režima), sve novine će ličiti na "crvenu Borbu", a sve radio i TV stanice na prvi program Radio Beograda i prvi kanal državne televizije - što bi značilo da će se vratiti na političko-civilizacijski nivo sovjetskih medija iz šezdesetih... - samo u boji, naravno.

    Problem čelnika aktuelne vlasti je, medjtim, u tome što nezavisnim, profesionalnim novinarima i medijima ne pada na pamet da se tek tako, bez ogorčene borbe, "dekontaminiraju" od vlastite profesije i njenih elementarnih standarda. Iako rade u politički i finansijski nemogućim uslovima, nezavisni mediji ipak nekako opstaju. Kao insekticid za njih (da ostanemo pri ovoj morbidnoj "dekontaminatorskoj" ili čak "deratizatorskoj" terminologiji) smišljen je čuveni srpski Zakon o informisanju - sa Ustavom, pravnom naukom i elementarnom logikom posvadjani parapravni akt koji omogućava vlastima da enormno visokim globama i kaznama za imaginarne "prekršaje" toliko ojade i finansijski iscrpu neki nepodobni medij da ovaj više nije u stanju da radi. Tako se nepoželjni svedok nepočinstava vlasti eliminiše, a naizgled "nema represije".

    Upravo je uzastopnim drakonskim kažnjavanjem lista i vlasnika pre godinu dana uništen i proteran "Dnevni telegraf", a takode i magazin "Evropljanin", oba u vlasništvu Slavka Ćuruvije, novinara koji je pod "misterioznim" okolnostima ubijen u centru Beograda, u trećoj nedelji proletnjeg NATO-ovog bombardovanja ciljeva u SRJ. U beogradskim novinarskim krugovima vlada gotovo nepodeljeno mišljenje da su Ćuruvija i njegovi listovi "pali" iz osvete onih struktura vlasti s kojima je Ćuruvija nekada komunicirao, a takodje i kao opomena svima drugima da postoji "crta" koja se ne sme preći. Posle ovog slučaja, mnogi mediji u Srbiji su manje ili više drakonski kažnjavani, mada je teško bilo videti da u svemu tome ima nekog razradjenog sistema; biće, zapravo, da je represija sama po sebi taj sistem.

    Pompezna najava kampanje "dekontaminacije" i "patriotske politizacije" mogla bi ukazivati na to da vlasti nisu zadovoljne time što su nezavisni mediji ipak kako-tako (uz brojne "rane") preživeli i rat i Zakon o informisanju, a da su u medjuvremenu osvojili većinsko poverenje gradjana: relevantna istraživanja pokazuju da je gledanost informativnog programa RTS i čitanost režimskih listova u konstantnom opadanju, dok uticaj medija izvan dosega vlasti sporo, ali neprestano raste. S obzirom da za koji dan ulazimo u izbornu 2000. godinu, vlastima to nikako ne može biti svejedno. Nakon desetogodišnjeg apokaliptičnog učinka vlasti Slobodana Miloševića, sve što je režimu preostalo da bi ostao u sedlu jeste: redistribucija bede kroz sitno "potkupljivanje" gradjanstva, dozirano širenje represije i straha i danonoćna izgradnja "paralelne realnosti" za nepopravljivo naivne i Potemkinovih sela za obmanjivanje prostote. Bar dva od ovih triju stubova režima ne mogu funkcionisati bez široke i nedvosmislene medijske podrške.

    Kao i obično kada treba sprovesti neki naročito nepopularan i kompromitujući vid represije, vladajućoj "levici" u pomoć priskaču koalicioni partneri iz ekstremno desničarske Šešeljeve Srpske radikalne stranke (SRS), političke organizacije koja ne krije da joj je apsolutno odsustvo stida i civilizacijskih obzira naročito draga odlika. Sada je Srpska radikalna stranka preuzela na sebe novu, čini se dosta ambicioznu turu hajke na medije; predsednik stranke i potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj, kao i generalni sekretar SRS i srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić tužili su po Zakonu o informisanju televiziju pre neki dan Studio B i dnevne listove "Danas" i "Blic" za "povredu prava ličnosti". Ličnosti Šešelja i Vučića povredjene su time što su spomenuti mediji - ali, ne samo oni, što celoj stvari dodaje na apsurdnosti - preneli saopštenje Srpskog pokreta obnove (SPO) u kojem se misteriozna "saobraćajna nesreća" u kojoj su poginula četiri funkcionera SPO a Vuk Drašković samo čudom ostao živ, zapravo smišljeni atentat u organizaciji Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije, a da su u iniciranju ili planiranju tog zločina učestvovali i ljudi iz Srpske radikalne stranke (bez navodenja ličnih imena). Sudski epilog: ovi mediji i njihovi urednici kažnjeni su sa ukupno 970000 dinara ( 50 000 DM), što je za srpske medije veliki novac, naročito za one s nižim tiražima, okrenute intelektualnijoj publici (kakav je "Danas").

    I tek što je kazna izrečena i globa juče nekako plaćena, ista Srpska radikalna stranka najavljuje novu tužbu protiv "Danasa", tako da sve počinje da liči na nameru da se ovaj list sistematski uništi, kao što je to ranije uradjeno s Ćuruvijinim izdanjima. Mogućnosti koje zlonamernima pruža Zakon o informisanju su zaista raskošne - uz malo natezanja, mogli biste da odgovarate i za pogrešnu (a možda i za tačnu) vremensku prognozu, tako da takav parapravnički cirkus - sa posledicama koje su sve samo ne smešne - može da traje unedogled, tačnije sve dok nesrećni "klijent" ne bankr otira. Kada se dodje dotle da su novine krive zato što su korektno prenele reči sa konferencije za štampu jedne velike parlamentarne stranke, onda je iracionalnost i arbitrarnost potencijalne represije doslovno neograničena.

    Ulažući sve više napora da od Srbije načini ostrvo-strašilo usred Evrope, nekakav postmoderni enverhodžizam, srpski režim odustaje i od ono malo obzira koji su do sada koliko-toliko važili, i koji su srpsko društvo sve tanjom opnom delili od džungle u kojoj svako proždire svakoga. "Dekontaminacija" medija bi mogla označiti i taj definitivni "civilizacijski iskorak", nakon kojeg bi preživelima preostalo još samo zavijanje u čoporu. Medjutim, ne sme se prevideti skriveni razlog ove "medijske ofanzive": koren ovom širenju straha je veliki strah samih proizvodača srpske nesreće; šta god činili, čime god se služili, njihov "upotrebni rok" ističe. Nepočinstva koja sada čine i koja smišljaju samo će im otežati ono vreme - koje će za njih ionako biti veoma gorko - kada se Potemkinova sela devastirane i ponižene Miloševićeve Srbije stropoštaju u ništavilo, u svoju pravu "suštinu".

    Teofil Pančić (AIM)