1999/12/05 21:07 SKA SAHATI-NEMAM SAT
AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 05 DEC 1999 21:07:43 GMT

    S puta po Kosovu

    SKA SAHATI-NEMAM SAT

    AIM, PODGORICA, 5. 12. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Tiranija je vječna, mislim to sada nakon moje najnovije novinarske odiseje na Kosovu. Samo dolaze novi tirani. Zločini traju. Palicu su od srspkog režima preuzeli drugi. Dakako, trude se da ga nadmaše. Putešestvije danas po Kosovu, podseća na igru na sreću u kojoj je čist zgoditak sačuvati živu glavu.

    Druga je polovina novembra. Na granici Kosova i Srbije, punkt srbijanskog MUP-a, formalan pregled, tek da se zna da postoje plavci. Autobus na relaciji Novi Pazar - Skoplje ide preko Prištine. Lične karte i sretan put. Jedan sredovečni Srbin koji putuje u Skoplje, kaže: "Dobro sam se olakšao i ne pada mi na pamet da u Prištini odem do WC-a". Slede belgijske trupe u sastavu KFOR-a, formalnost.

    Prvo prolazimo kroz Leposavić. Kažu da tu više nema Albanaca, mir, tišina i beznadje. Zvečan: Jedna Srpkinja gundja što autobus ne svraća u srpski dio Kosovske Mitrovice. Šofer, tek reda radi: "Vrati se za Pazar pa traži bolju liniju". Izašla je na magistralu i otišla u taj grad koji ipak ne može da oponaša Berlin. Mitrovica je podijeljena samo na mostu, jedni kod drugih mogu da odu, a ne smiju ni jedni ni drugi. Nema albanskog punkta, udješ i eto sad si u albanskom dijelu. Užas, kave su Miloševićeve vojske, po Kosovu ostavile tragove: Iz avetnih ruševina strče odžaci. Balkan kao pakao nad paklom. Poštovani gospodine Aligijeri, ovo što gledam ni Vi niste znali da opišete.

    Šofer ubacuje sudžuk u usta i veli:" Nemoj da dižete neke prste, da se neko ne zajebe. Nisu više tri nego dva". Ko ima - gradi, ko nema šuti i trpi. U avlijama šatori a kuće mile iz zemlje, da se usele prije snijega. Izmedju Mitrovice i Vučitrna, sa desne strane puta, pet grobova, skorašnjih. Pobodeno drveno koplje, na koplju crvena zastava i crn dvoglavi orao. Prije ćeš u Keniji naći Srbina nego ovdje. U Vučitrnu naselje za izbjeglice koje je posle hrvatskog rata otvorila Buba Morina,jugoslovenski ministar za ibjeglice- albanska snaha. Tu sada žive Albanci, a Srbi iz Hrvatske odoše u novo progonstvo. Ja se naravno već kajem što sam krenuo, imam prevodioca koji savršeno parla turski i albanski, al šta ja da pričam. Znam da kažem samo un nam Enes Halilović prej Novi Pazar, gazetar Free Europe. Slobodnu Evropu, znam, Albanci cijene ali su kivni na svakog ko ne zna albanski.

    U Prištini zgrade zdrave a duše dotrajale. Poratne brige na licima, ožiljci rata sijevaju u svakom oku. Izlazim iz autobusa i čekam liniju za Prizren. Sumrak, najvisočija sam prilika na stanici i to mi ne ide u prilog, ko god me pogleda, čini mi se misli: Evo ga Srbin. Pridje poneko i na albanskom pita koliko je sati. Ska sahati, kažem, što znači nemam sat. Pitaju hoćete li taksi. "Jo". Autobus za Prizren je na peronu. Ulazim, prevodilac kupuje karte. Tu su jedan mladić i jedan starac koji pjevuši: "Djindjile o Djindjile". Prevodilac mi kaže da su to albansko - partizanske. Finansira UČK. Javljam se kući i kažem gdje sam. Razgovor završavam sa Alahimanet. Eto, da imam neki popust.

    Autobus prolazi kroz Lipljan pa Štimlje. Mrak, nema struje ni za lijek. Il' su Srbi namjerno batalili ili Albanci ne znaju da do maksimuma pokrenu Kosovo A. Mrak da mračnije ne može biti; nešto kao u Zoni sumraka kad se neki tip izgubi pa luta niz neku ravnicu. To je Kosovo noću. Iza Štimlja, sa lijeve strane puta ka Prizrenu postoji psihijatrijska bolnica. Osoba koja govori srpski a ne zna albanski, ukoliko čudom živa stigne do Štimlja, treba slobodno da udje u pomenutu bolnicu jer joj je tu i mjesto. I ja se pitam šta mi htjede da zabijam trn u zdravu nogu.

    U Suvoj Reci, ulazi mladji Albanac i pozdravlja se sa dvojicom. Upita me nešto a prevodilac nešto reče. U pitanju je bila torba izmedju sjedišta koja nije moja. Srbin? Pita tip koji je kokorave repove pustio do polovine ledja. Jo, un prej Novi Pazar, Enes. Poče on da viče i pominje "sekira". Ćutim do Prizrena. Ćutim, uporno ćutim. Osjećam poglede na tjemenu.

    Izašli smo u Prizrenu. Koji me djavo dovede ovamo? Grad istorije, grad o kome sam čuo divne priče, ali je ovo godina '99., u kojoj je bilo svega i svačega. I još biva. Mrak, iz pojedinih avlija krče agregati. Idemo u prevodiočevu kuću, njegovi ne znaju da im sin dolazi. Pitaju me ko sam, šta sam. Novinar, i tako to. Otac ga pogleda, ko da mu veli: šta će mi još ova briga. Upamtiću taj pogled dok sam živ. Njima (Bošnjaci) su Albanci pokušavali da obiju magacin, u ratu su ih pljačkali i Srbi i Albanci dok ih je bilo u Prizrenu. Njegov otac, radan i pošten čovjek, neće da mu se kuća obilježi, ali ne može ni protiv svoje časti. Pričamo o njegovom biznisu. Na moju opasku da su odahnuli od poreza, finansijske i tržišne, on kaže: "Uvijek se nekom nešto plaća." Pitam da li je u pitanju reket albanskoj mafiji i stičem utisak da se on plaši da potvrdi moju sumnju. Eto, možda misli da bi nagrabusio ako bi tako nešto otišlo u etar ili u novine. Večera pa spavanje. Sanjam onog tipa sa repovima što je pominjao sekiru.

    Jutro, idem u nemački KFOR, neki brkajlija mi kaže da treba da dodjem sutra tačno u devet, jer će tad doći čovjek zadužen da izdaje novinarske akreditacije. A ja čitav dan da igram žmurke? Odem kod Turaka. Selam alejk i merhaba. Oficir Hasan Džengis kaže da turske snage na punktovima i u patrolama 24 časa dnevno obezbedjuju gradjane i sprečavaju kradje i razbojništva. "Uspjeli smo da spriječimo nelegalnu sječu i prodaju šume. Pomogli smo školama u Dragašu i u okolnim selima. Podijelili smo 5700 paketa humanitane pomoći a selu Dobrudžan smo dali 20 tona uglja. Vakcinisali smo 857 djece od raznih bolesti. Naši vojni ljekari pregledali su oko sedam hiljada bolesnika i izvršili sunećenje (obrezivanje) 271 djeteta albanske i bošnjačke nacionalnosti. Isto smo uradili u turskom selu Mamuši i u Prizrenu. Ovo je posebno važno jer vodi zbližavanju naroda i smanjenju mržnje", kaže Hasan Džengis. U turskom taboru: osmanlijska muzika. Čelična disciplina, svi rade kao mravi.

    H. T. trgovac turske nacionalnosti je sretan zbog dolaska turskih snaga. Kaže: " Ovo je garancija, Albanci bi nas satrli da nam nije braće. Plakao sam kad su došli, bacao sam cvijeće na tenkove. I vojnici su plakali". Biznis se obavlja isključivo nemačkim markama, telefoni su tek proradili ali su veze nestabilne pa je to dodatna teškoća. "Ima narod pare" kaže H. T. i dodaje "više zaradjujem sada nego prije, ne plaćam porez, nema ovih inspekcija da mi deru kožu ". Uz to me pita:" Da li je tačno da je Slobov sin otvorio zabavni park? Jeste! Znam da tog Sloba nije sramota od Boga al kako ga nije sramota od tolikog naroda? Pamtim kad je '97 u Prištini rekao da neće dati ni jedan pedalj Kosova . Šta li sad misli?"

    Ugostitelj Ahmet mi oko 12h potvrdjuje da bolje zaradjuje sada nego prije rata. "Esspreso 1 DM , sok isto toliko. Sve za marke burazeru". Uveče oko 19h saznajem da mu je neki Albanac štanglom razbio lobanju i da je Ahmet u bolnici gdje mu se ljekari bore za život. "Zato što je Turčin" veli mi prevodilac "videćeš kad toga uhvate Turci iz KFORA, ima da zažali što je rodjen". Albanci su tjerali tursku djecu da pohadjaju nastavu na albanskom . U Prizrenu se nije smjela izgovoriti niti jedna jedina turska riječ. Sada je drugačije, tu je turska vojska koja uspješno "lovi" one koji su Turke i Bošnjake izbacivali iz lokala ili su ih maltretirali i tukli.

    Pravim intervju sa Numanom Balićem, predsjednikom SDA Kosova, zahvalan je sagovornik ne treba mu nikakva priprema. Izdvajam: "Tačno je da je bilo i otmica i ubistava Bošnjaka od strane Albanaca. Sada se situacija popravila ali još ne dostiže željeni nivo povjerenja. Bitka za naš opstanak na Kosovu je bitka za školstvo na bosanskom jeziku. Na pragu smo da obezbijedimo maksimalne uslove za školovanje naše djece. Regulisali smo dobijanje udžbenika iz BiH".

    Novinar u lokalnoj reviji "Selam" Mustafa Balje kaže: "Treba da se borimo za svoja prava. Nismo mi Bošnjaci moneta za potkusurivanje. Ja ostajem ovdje i hoću budućnost sa svima, hoću da umrem ovdje gdje sam rodjen i da živim život dostojan čovjeka". U Prizrenu postoji drvo PLATANUS ORIENTALIS, staro je šest stotina godina. Ono bi najbolje moglo da govori o prošlosti ovog grada, o Dušanu Silnom i Sinan paši. ``POD ZAŠTITOM DRŽAVE``, ali to piše samo na albanskom, ostali natpisi su izbrisani. Oni koji su brisali nisu imali poštovanja prema starijem. Dakle, osim Turaka, Bošnjaka, Srba i Roma ugrožen je i PLATANUS ORIENTALIS.

    Nemci mi ni sutradan nisu dali akreditaciju, kažu: "Ako hoće neko da te ubije, ubiće te i sa njom i bez nje". Prizrenom kruži luksuzna crvena limuzina, na registraciji piše "ZJJARI 002". Limuzinu vozi Albanac koji pali srpske kuće. Zapalio je, kažu, i dvije jevrejske. Zjjari na albanskom znači vatra. Jedan Bošnjak veli: "Volio bih da se ovdje vrati Slobo pa makar tri dana. Mnogo se ovi Šiptari osilili. Nama, Bošnjacima, ne daju da pisnemo. Sve nam kažu il' se izjasnite kao Šiptari ili bježite s Kosova. A ne mogu oni više ni sami sebe da podnesu". Crkvu u centru grada čuvaju Nemci, Srba u Prizrenu gotovo da nema, možda nekoliko desetina. Njihova se imena izgovaraju punim ustima. "Hrabrost je to" kažu Prizrenci.

    Intervju sa Ferhatom Dervišem bio je pravo zadovoljstvo, Derviš je predsjednik Predstavničkog odbora Turaka sa Kosova. Kaže:" Plakao sam kad su došli turski vojnici u Prizren. To je najveći dan mog života. Sada smo mi, Turci sa Kosova, koliko toliko sigurni u svoju budućnost. Mi smo dio Kosova i nećemo ni po koju cijenu dozvoliti da nas Albanci asimiluju". Ferhatu Dervišu su veoma bliski književnici Altaj Suroi i Iskender Musbeg. Pojavio se i nedjeljnik na turskom "Novo doba". Na naslovnoj strani, velikim slovima: "Osamdesetsedam godina nakon Osmanlija turska vojska ponovo na Kosovu". Tekst o posjeti Demirela donosi naslov "Dobrodošao oče".

    Povratak u Pazar. Isti put. Mučno li je opet odgovarati ska sahati. Jedan Albanac iz Suve Reke je čuo šta šapćemo u autobusu. Načuljio uši i čuo. Zove konduktera, objašnjava, upire prst u nas... kondukter podiže obrve, sleže ramenima. Natpisi kraj puta koji ukazuju na manastire nisu izbrisani već su na njima nacrtani muški polni organi. U Prištini od 10h do 13h čekamo autobus. Tri časa odgovaram ska sahati, ska sahati... Dolazi autobus, stavljam torbu u škaf, ulaze svega četiri putnika. Šofer pred autobusom, tiho: " Boro, budi kraj vrata, pogledaj karte, samo da zamolim onog Feriza što vozi za Peć da me povede u WC". Ja se obratim Boru, "polazi što prije". A on, najtišim mogućim glasom: "Blago nama za našega Sloba". Moj nije, velim. "Ama nije ni moj" veli Boro. Autobus kreće.

    Džipovi KFORA su previsoki za tragičnu kosovsku stvarnost. Ljudi iz njih tako i posmatraju život u okruženju. Sa visine. Vučitrn, pa Mitrovica. Putnici švercuju cigarete i ulje. Punkt KFORA, punkt MUP -a. Zelena voda Ibra, vrbe i jasike.

    Enes Halilović

    (AIM)