AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 17 OCT 1999 19:51:30 GMT

    Kuda vodi oslanjanje na domace snage

    PRIVREDA NA PROSJACKOM STAPU

    Politicka orijentacija na domace snage dovela je privredu u dosad najtezu situaciju. Proizvodni pogoni stoje, roba na trzistu je sve manje, a inflacija svakodnevno raste. U takvim okolnostima neizbezno je, kao trvde upuceni, skoro razmimoilazenje izmedju politickih struktura i privrednika.

    AIM, PODGORICA, 17. 10. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Ekonomski razvoj Srbije ciji je moto oslanjanje na sosptvene snage uzdignut je od strane rezima na nivo politickog opredeljenja. Njegovi predstavnici ne prepustaju nijednu priliku da u svojim javnim nastupima isticu u prvi plan da je Srbija najvece gradiliste u Evropi. Obnova porusenih objekata koristi se za prikazivanje dinamicne privredne aktivnosti, ali vec stizu upozorenja da bi ovaj zamah mogao da bude kratkog daha. Privrednici, doduse, stidljivo, da se ne bi zamerili politicarima, predocavaju da ce sadasnji proizvodni ciklus brzo i naglo da splasne. I to onog trenutka kada se zavrsi zapoceti proces obnove, dakle vec krajem godine.

    Prema proceni privrednika, izrazenoj u anketi Zavoda za istrazivanje trzista proizvodnja ce u ovoj godini, u odnosu na proslu, biti manja cak za 45 odsto. To prilicno odudara od zvanicnih konstatacija prema kojima ce pad da iznosi oko 23 odsto. Smanjena proizvodnja objasava se kao posledica bombardovanja, sto je neosporno, ali ostaje pitanje da li bi ona i bez toga dostigla nivo proslogodisnje dinamike, jer je vec na pocetku godine, dakle pre intervencije NATO-a uoceno da privreda belezi slabije rezultate. Glavni razlog gubljenja privrednog daha je zatovrenost prouzrokovana, pre svega, politickim razlozima. Vec duze vreme proizvodne firme upucuju apele politicarima da stvore ambijent za vece otvaranje privrede prema inostranom trzistu, zbog velike zavisnosti preradjivackih kapaciteta od uvoza sirovina i repromaterijala.

    Uprkos takvim zahtevima kretanja su isla u suprotnom pravcu:sopljotrgovinska razmena je svedena na minimum, a mnogi preradjivacki kapaciteti ne rade. Fabrike prepune su nedovrsenih proizvoda, jer svakom od njih nedostaje po neka kompenenta da bi mogli da se iznesu na trziste. To se nepovoljno odrazava na snabdevenost trzista na kojem se oseca manjak roba, sto, pored ostalog utice na povecanje inflacije, koja u Srbiji postaje uocljivija iz dana u dan. Iako je predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic u svom govoru u Pancevu istakao kako je svakim danom sve bolje, ministar u Saveznoj vladi Milan Beko tesio je radnike u kragujevackoj "Zastavi", koji su u strajku, da zivotne prilike mogu da budu i gore od postojecih.

    Statistika registruje pad i u spoljnotrgovinskoj razmeni. Izvoz je iznosio skromnih 119 miliona dolara, a uvoz 240 miliona dolara. Ocigledno je da julske mere Savezne vlade o liberalizaciji u spoljnoj trgovini nisu jos pocele da daju efekte, a sobzirom na nepremonjen politicki ambijent pitanje je koliko ce one uopste biti primenljive. I pored "zakovanih" politickih odnosa s pojedinim zemljama, ekonomska razmena se nekako odrzava. Tako Jugoslavija ima najdinamicniju trgovinu s Nemackom s kojom je, inace prekinula diplomatske odnose. Tek posle Nemacke i Italije na rang listi dolaze najblize okruzenje, odnosno Republika Srpska i Makedonija. Privreda, i pored politickih prepreka, uspeva da, koliko toliko odrzi ekonomske veze sa zemljama na koje je najvise upucena, iako rezim nastoji da ekonomske tokove okrene prema zemljama u razvoju. One se, medjutim, kao i Jugoslavija nalaze u teskoj ekonomskoj situaciji, nisu redovne platise, a i tehnoligija im je zastarela, tako da jugoslovenska privreda za razliku od politicara nema ekonomskog motiva da s njima unapredjuje razmenu.

    Potuno je neizvesno dokle ce ovdasnja privreda moci da izdrzi teret politickih opredeljenja. Iako je Jugoslaviji onemoguceno dobijanje inostranih kredita, zemlji se svake godine na ime kamata za neotplacene stare pozajmice spoljni dug uvecava za 700 miliona dolara. I dok se, na jednoj strani, dug priblizava sumi od 15 milijardi dolara, na drugoj, privreda tone u sve vece teskoce, jer nema financijskih podsticaja za pokretanje proizvodnog ciklusa. Postojeca dinarska sredstva se, prvenstveno, usmeravaju u obnovu porusenih objekata, a na stetu preradjivackih firmi. Mnoga srednja i mala preduzeca uspela su da se izvuku iz nelikvidnosti, ali problem predstavljaju veliki sistemi koji, inace uzivaju podrsku rezima.

    Trenutko je u nelikvidnim firmama zaposleno oko pola miliona radnika. Teska privredna situacija sprecava firme da izrvsavaju svoje poreske obaveze prema drzavi, pa je Savezna vlada bila prinudjena da donese Uredbu prema kojoj prvo mora da se plati porez na transakcije, pa tek onda da se obavi kupoprodajni posao. Ova mera primorala je preduzeca i radnje, pre svega iz privatnog sektora, da "pobegnu" u ilegalu. Samo u Beogradu odjavljeno je preko stotinu radnji, ciji su vlasnici nastavili s radom, ali u kanalima sive ekonomije. Tako je stvoren apsurd da se drzava bori protiv sive ekonomije represivnim merama, upotrebljavajuci policiju i mnogobrojne inspektorske sluzbe, a propisima, koje donose njeni najvisi organi prisiljava privrednike da se upustaju u nedozvoljene poslove.

    Jugoslovenska ekonomija prepuna je raznoraznih apsurda. Politicarima su puna usta o mnogobrojnim otvorenim radilistima, a privredici ne kriju svoju zabrnutost sto u njihovim pogonima masine stoje. Ljudi iz vladajuce nomenkalture uveravaju javnost da je gradjanima sve bolje, a realne zarade su pale za 46 odsto. Zvanicna politika se oslanja na domace snage, a proizvodjaci upozoravaju da gube dah i traze transfuziju u otvaranju zemlje prema svetu, pre svega, prema razvijenim zemljama od kojih mogu da dobiju kredite i tehnologiju. Ovaj raskorak izmedju politike s jedne, i privrede, s druge strane, se zaostrava iz dana u dan, bez obzira sto se privrednici ustrucavaju od glasnih protesta iz straha da im se ne zalepe razne politicke etikete.

    Uocljivo je, naime, da rezim nije vise u stanju da odrzava mir i stabilnost u privredjivanju, jer su banke kreditno sve manje sposobne. Pod pritiskom politike banke su bile prinudjene da kapital uloze u firme, koje ne mogu da vrate dobijene zajmove. Dobri poznavaoci prilika smatraju da ce, u ovom trenutku, pritajeni sukob, morati da izbije na povrsinu u prilicno ostroj formi, a tada bi dosao kraj politickoj orijentaciji oslanjanja na domace snage, koja se pokazala kao opredeljenje karatkog daha.

    Ratomir Petkovic (AIM)