AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 04 OCT 1999 20:24:33 GMT

    Protest izbeglica u Vranju

    "HOCEMO HRANU"

    Vise od mesec dana oko 800 izbeglica sa Kosova dobija samo hleb i mleko u prahu, zbog cega su pre neki dan protestvovali ispred opstine Vranje.

    AIM, PODGORICA, 4. 10. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Iznemogli, gladni ali, pre svega, gnevni kosvoski Srbi su iznenadili pre neki dan ceo grad, kada su se okupili ispred zgrade Skupstine opstine Vranje. Povicima "Lopovi, lopovi" i "Hocemo hranu" upucenim celnicima lokalne samouprave kao da su zeleli da pokazu sebi i drugima da jos postoje. Da osim onih silnih kolona koje svakodnevno u Drugom Dnevniku RTS-a krecu put Kosova, ima jos "privremeno raseljenih lica" kojima je potrebno jos ponesto osim bajatog hleba i mleka u prahu.

    Vranjanci su vec pomalo svikli da izbeglice sa Kosova vidjaju jedino u Sportskom centru gde borave jos od onog trenutka kada su se, najcesce samo sa zavezljajem ispod misica, iz svojih domova sa Kosova zaputili put Srbije. Vecina ih je u Vranje stigla sasvim slucajno.

    Policija ih je jednostavno zaustavljala na auto putu i usmeravala ka Sportskoj hali u kojoj je u jednom trenutku bilo cak oko 3.000 Srba i Roma iz Prizrena, Gnjilana, Kosovske Vitine, Novog Brda. Sada ih je ostalo tek 800, i to onih koji nisu uspeli da pronadju bolji smestaj od duseka na hladnom podu.

    - Tu smo vec cetiri meseca. Dole ne mozemo, gore nemamo gde. A ovi ovde uopste ne vode brigu o nama. Poslednjih mesec dana daju nam samo hleb tvrd ko kamen i nekakvo mleko u prahu. Gde je ta silna humanitarna pomoc o kojoj stalno slusamo? Deca i starci ne mogu da izdrze vise. A i ide zima. Gde cemo, u hali cemo se posmrzavati. Niko nam nista ne govori - kaze Slavko Stojkovic, izbeglica iz Prizrena.

    - Prezivljavamo samo zahvaljujuci Crkvi i Eparhiji Vranjskoj. Da nije njih pocrkali bi smo od gladi. Ovi iz opstine ne cine gotovo nista za nas. Mi jesmo ostali bez icega, ali smo zadrzali dostojanstvo. Trazimo smestaj dostojan ljudi. U hali se ne moze ziveti, dodaje Jovica Stojanovic, takodje iz Prizrena.

    - Ako ova drzava ne moze da obezbedi za nas parce mesa, onda oni to moraju da nam kazu i da nas puste da idemo iz ove zemlje kud nas noge nose, ogorcen je Dragan Mihajlovic, izbeglica iz Gnjilana.

    Svesni, valjda, sopstvene pozicije i sopstvene nemoci, tiho su i bez velike guzve krenuli nazad na sportskoj hali ispraceni obecanjem da je upravo "ovog trenutka", delegacija SO Vranje "na razgovorima kod Bube Morine", ministarke za izbeglice.

    U Sportskom centru, koji zbog okolnih ograda ostavlja dodatni utisak izbeglickog geta, poznat prizor. Na podu Hale nekoliko redova duseka oko kojih su naslagane licne stvari, onoliko koliko ih ko ima. Zadah ustajalog vazduha gubi se pred prizorom stravicnog beznadja kojim je ophrvano vecina ljudi.

    - Udji sinko, pogledaj, dodji da vidis kako zivi stoka. Dosla sam iz Hrvatske. Cetiri godine zivela sam sa starim u Gnjilanu, sada sam ovde. Dva cebeta imamo, preko noci hladno, a ja sam zena bolesna. Nemam parce hleba da kupim. Da se ubijem, nista vise. Ovo je moj stari, ima sedamdeset godina. Niko ti nista neda. Ono mleko jedemo mesec dana, hleb tvrd ko kamen. Pomoc dolazi ali mi je ne primamo. Oni sve sakrise tamo - jada se sedamdesetogodisnja Marija.

    Na drugoj strani Hale, pored samog ulaza, na zici se suse pelene. Nesto malo dalje je i stednjak na drva. - Da sam znao da ce biti ovako ne bih ni kretao. Ali noc pre polaska, u selo nagrnuse "ucke". Rekli su nam da imao 10 minuta. Sta cu, pokupim zenu i decu, potrpam ih u traktor, stavim jos ponesto od garderobe, ovaj sporet i krenem. Sad smo tu gde jesmo. Uvece zena sa decom udje unutra, ja spavam u kolim od jednog mog prijatelja. Zao mi je jedino ove dece. Imamo ih petoro. Najstarija devojcica ima 12 godina, ovo najmladje se rodilo za vreme rata - prica Gojko Popovic, izbeglica iz Grmova kod Kosovske Vitine.

    Bes i revolt ovih ljudi utapa se najcesce u prepustanje sudbini. To se pokazalo vec sutradan kada je vecina, priterana gladju, umesto, kako su najavljivali, ponovnog okupljanja pred zgradom Skupstine opstine, krenula u suprotnom pravcu - ka obliznjoj fabrickoj menzi jer se iznenada odnekud pronaslo nesto zaostalih mesnih narezaka. Nesto kasnije stigao je i predsednik SO Vranje da im prenese "poruku Bube Morine". Izvizdan, nije ni ni stigao da izdeklamuje vec pripremljenu pricu o "velikim naporima koje ulaze drzava". A o kakvim naporima se radi izbeglicama sa Kosova je bilo potpuno jasno kada im je predlozio Brezovicu kao moguce mesto preseljenja. - Iz jednog geta u drugi - kratko je prkomentarisao neko od izbeglih ljudi.

    Vukasin Obradovic (AIM)