AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 08 MAY 1998 21:13:09 GMT

    Kosovo

    SPANSKO SELO PONOSEVAC

    Proteklu nedelju na Kosovu obelezile su dve stvari: drasticno pogorsanje situacije na terenu i majusni napredak na polju diplomatije

    AIM, BEOGRAD, 8. 5. 1998.

    Nije proslo ni petnaest dana od dana kada je Srbija izrekla svoje sudbonosno NE mesanju svetske zajednice u kosovsku krizu, a Beogradom su vec pocele da kruze glasine da je Slobodan Milosevic spreman da prihvati bivseg spanskog premijera Felipea Gonzalesa kao posrednika za Kosovo. Istina, rezim u Srbiji naglasava da je Gonzalesova misija prihvatljiva iskljucivo u kontekstu regulisanja povratka SR Jugoslavije u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), ali se iz diplomatskih krugova moze cuti da ce Gonzales u stvari biti direktno ukljucen u pregovore sa kosovskim Albancima. To ce ucesce, medjutim, biti nadasve diskretno, kako bi se Milosevicu pruzila prilika da spase obraz pred sopstvenim narodom.

    Uprokos danasnjem, najnovijem zvanicnom odbijanju Beograda da prihvati Gonzalesovu misiju, smatra se gotovom stvari da ce Gonzales ipak biti prihvacen ali posle izobra u Crnoj Gori, krajem ovog meseca.

    To jos uvek ne znaci da je mir na pomolu, pa cak ni da Milosevic ima ozbiljnu nameru da pregovara o Kosovu. Predsednik SRJ jednostavno igra na neodlucnost i neslogu unutar medjunarodne zajednice, a sada se sprema da prividnim popustanjem OEBS-u tu neslogu sto vise produbi. Sudeci po atmosferi i ishodu sastanka Kontakt-grupe u Rimu, to ce mu najverovatnije i uspeti. Naime, od ovog tela, koje po tezini svojih clanica (Sjedinjene Drzave, Rusija, Britanija, Francuska, Italija i Nemacka) moze da se meri samo sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, ocekivalo se da, ako vec ne moze da jednim konkretnim potezom spreci rat koji se pomalja na Kosovu, barem jasno ocrta politiku medjunarodne zajednice prema ovom problemu.

    Umesto toga, ministri su najveci deo energije potrosili na ocuvanje same Kontakt-grupe, nad kojom je lebdela senka raspada. SAD su, naime, jos desetak dana uoci sastanka zapretile da ce njihov predstavnik napustiti ovo telo ukoliko Srbiji ne uvede sankcije zbog upornog Milosevicevog odbijanja da prihvati sugestije medjunarodne zajednice o bezuslovnim pregovorima sa kosovskim Albancima. Najvise otpora Amerikanci su ocekivali od Rusa, ali ih je posebno brinulo sto su izjave visokih zvanicnika Italije i Francuske ukazivale na prilicnu bliskost sa ruskim stavom. Sem toga, Britanija i Nemacka su, premda nacelno blize Amerikancima, izbegle da daju bezuslovnu podrsku bilo kakvim ekstremnim merama.

    Pritom se svako rukovodio sopstvenim interesima, koji sa Kosovom uglavnom nemaju mnogo veze. Rusi su, sledeci oprobani recept "Zasto kazes Srbija a mislis na dolare?", potencirali svoje navodno saveznistvo sa Srbijom da bi ga u odgovarajucem trenutku razmenili za povoljne novcane kredite sa Zapada; Italijani su stitili svoju srpsku investiciju (PTT); francusko-americki odnosi su vec neko vreme zategnuti po nizu pitanja, od sukoba oko interesnih zona u Africi do komandne strukture NATO-a, pa je Kosovo posluzilo kao dobar povod da se prebiju stari racuni. Nemci, sa svoje strane, nemaju interesa da spaljuju mostove sa Beogradom, jer bi to ugrozilo program repatrijacije kosovskih azilanata, a Britanci, koje kosovska kriza najmanje direktno ugrozava, mogli su sebi da dozvole izvesnu neutralnost. Kada se saberu svi ovi ukrsteni interesi, postaje jasno da je sastanak Kontakt-grupe morao da se zavrsi onako kako se zavrsio: serijom polumera i polupretnji, te najavom dva nova sastanka , 9. maja u Londonu i 20. maja u Parizu.

    I samim Amerikancima je, pritom, donekle nejasno sta bi trebalo uciniti da se vatra koja trenutno tinja na Kosovu ugasi. Njihov prioritet, u stvari, nije Kosovo samo, vec mogucnost da se sukob prelije u Albaniju i Makedoniju. Nedoumice pocinju vec od toga cije ce trupe biti odaslane u te zemlje prema granici sa Jugoslavijom. Amerikanci bi najvise voleli da pruzaju logisticku i vazdusnu podrsku, a da na zemlji rizikuju neciji drugi pesadinci. Francuzi i Britanci, koji su se na takvoj "podeli rada" dobro opekli u Bosni, nece ni da cuju da puste Amerikance da se jos jednom izvuku. U vezi sa samim Kosovom, proizlazi da Amerika zeli promenu statusa pokrajine unutar federacije. Problem je u tome sto ni pretnje, ni ustupci, zasad, ne uspevaju da navedu Milosevica da pocne da saradjuje na tom projektu. "On kao da ne shvata da mi zelimo da mu pomognemo", kaze pomalo ojadjeno jedan zapadni diplomata.

    Kao dobra ilustracija neodlucnosti u kojoj meri Milosevica treba pritisnuti moze da posluzi nedavna izjava Dzejmsa Folija, portparola Stejt Departmenta, koji je u okviru iste izjave prvo opravdao pojacano prisustvo Vojske Jugoslavije na granici sa Albanijom, ukazujuci da je to "legalno i legitimno", da bi potom dodao da vojska tamo koristi "prekomernu silu".

    Tako je, najavljujuci bar i diskretno svoju spremnost da prihvati Gonzalesa, Milosevic samo pojacao opstu zbunjenost, jer Gonzales zastupa stranu koja nema jasnu strategiju kako bi se kosovski cvor mogao brzo razresiti. Sem toga, prihvatanje Gonzalesa jos uvek ne znaci i prihvatanje buducih Gonzalesovih predloga, pa je Milosevicu ostalo jos veoma mnogo prostora za manevrisanje. Ako se, dakle, uvodjenje bivseg spanskog premijera u igru i moze oceniti kao nekakav mali napredak, dovoljno je pogledati situaciju na terenu, pa da se vidi da smo od mirnog resenja kosovske krize danas dalji nego sto smo bili pre neki dan, a za neki dan cemo biti jos dalji.

    Dobar primer dokle su stvari na Kosovu otisle jeste nedavna bitka izmedju MUP Srbije i Oslobodilacke vojske Kosova (UCK) oko sela Ponosevac. Ponosevac se nalazi na desetak kilometara od Djakovice, na putu prema sad vec cuvenom prelazu Morina. Sve je pocelo oko pola jedanaest pre podne u nedelju, 3. maja, kada je policijska patrola u Ponosevcu privela jednog od lokalnih Albanaca. Na patrolu je iz jedne kuce u selu otvorena vatra od koje su ranjena dva policajca, a nesto kasnije napadnuta je i sama stanica, koja se nalazi u samom centru sela, levo od puta. Policija je smesta zatrazila pojacanje iz Djakovice kako bi odbranila stanicu i izvukla ranjenike. Pojacanje je, medjutim, doslo i napadacima, pa su se borbe u i oko Ponosevca nastavile tokom cele noci i celog sutrasnjeg dana. Reporter "Rojtersa" koji se do Ponosevca probio u utorak video je jedan policijski kamionet raznesen "zoljom", razbacane komade odece i mrtve koze i konje kraj puta. Policajci su mu rekli da su "teroristi svuda oko sela" i da su naoruzani "isto kao nasi". "Ovo je ratna zona", citira "Rojters" reci jednog policajca, koji mu je pokazujuci na unisteni kamionet rekao "Pazite se, ovo se moglo desiti i vama."

    U sredu, u Ponosevcu je uglavnom bilo mirno i napeto. Vecina seljana je izbegla, a policija se zabarikadirala u stanicu, a hrana im se dotura oklopnim transporterom. Za sada je tesko utvrditi konacan bilans zrtava. Policija je priznala pet ranjenih, od kojih je jedan u kriticnom stanju, dok o albanskim gubicima ne znamo nista pouzdano. Rezimu bliski beogradski listovi pisali su vec u ponedeljak da "ima mnogo mrtvih i ranjenih terorista", ali nisu navele nikakve brojke. Isti listovi su u utorak navodili da su "teroristi pred sobom isturili zivi zid od civila". Ovi izvestaji bi mogli da znace da se policija unapred opravdava zbog eventualnih civilnih zrtava. Iako se do sa da nisu pojavili nikakvi lesevi, niti imena nestalih, logicno je pretpostaviti da je nekakvih zrtava ipak bilo.

    Policija je preko pristinskog Medija centra u utorak nasla za shodno da objavi "da u potpunosti kontrolise Ponosevac", te da se u njihovom obrucu nalazi oko dve stotine pripadnika UCK. Dan kasnije je receno da je "teroristicka grupa razbijena", i da su se "njeni clanovi povukli u okolna sela". Istog dana, medjutim, vojska je objavila da je iz Ponosevca otvarana vatra na njene pogranicne jedinice. Naslovi poput "Teroru za vrat" i "Teroristi u obrucu" ("Vecernje novosti" i "Politika ekspres") lepo zvuce, ali kada se stvari malo rasclan okrsaj u Ponosevcu tesko bi se mogao opisati kao veliki uspeh MUP. U stvari, pre ce biti da je obratno. Autor ovog teksta koji je nekoliko dana pre izbijanja sukoba boravio u Ponosevcu i okolini, imao je prilike da se uveri o bezazlenoj kontroli MUP u tom kraju. I Ponosevac i sva okolna sela su gotovo stoprocentno albanska, a gotovo sav lokalni zivalj na srpsku policiju gleda sa izrazitom antipatijom. Pripadnici UCK, sa sve uniformom i naoruzanjem, mogli su se videti u po bela dana na manje od kilometar od pomenute stanice. Tu ne pomaze ni prisustvo nekoliko vojnih baza u neposrednoj okolini (Ponosevac je svega par kilometara daleko od granice), ni dodatne policijske snage smestene u Djakovici.

    I pre ovog dogadjaja, a narocito posle, policija po tom kraju sme da se krece iskljucivo danju, u konvojima i sa oklopnim vozilima. To znaci da je sva mobilnost, pa prema tome i inicijativa, na strani UCK, koja je sem toga u prilici da se bori na svom terenu. Dogadjaji u Ponosevcu predstavlja obrazac po kome ce se po svemu sudeci odvijati i mnogi buduci sukobi MUP i UCK. Najpre, u nekom kraju UCK uspostavi baze i pocne da salje patrole da "regulisu saobracaj", najpre nocu, a zatim sve vise i danju. Policija se koncentrise u stanicama i uspostavlja kontrolne punktove. Do okrsaja dolazi kada jedna od strana prekrsi neproglaseno primirje, tako sto policija pokusa nekog da uhapsi, ili se UCK odvazi da napadne neki policijski punkt. Onda se puca nekoliko sati ili nekoliko dana, posle cega se i jedni i drugi povlace na pocetne polozaje: MUP u stanice, a UCK u sela i sume.

    Stoga bitku kod Ponosevca niko nije dobio. Jos gore, moze se pretpostaviti da ce slicnih dogadjaja biti i ubuduce, jer sadasnja situacija naprosto vodi u nove sukobe. Zabrinjava mogucnost da bi se oruzana borba mogla preneti u gradove, sto bi moglo da visestruko uveca broj zrtava. Utesno zvuci analiza jednog poznavaoca kosovskih prilika da bi gradske akcije UCK znacile mnogo zrtava medju albanskim stanovnistvom i da bi mogle umanjiti sadasnju popularnost tzv. oslobodilacke vojske Kosova.

    Ipak, Na Djurdjevdan su u Kosovskoj Mitrovici, kod autobuske stanice u strogom centru grada, napadnuta patrolna kola policije. Koristeci kineske "kalasnjikove" i rucne bombe, napadaci su ubili jednog policajca i ranili dvojicu. Jedan od dvojice napadaca je tom prilikom i sam ubijen, dok je drugi tesko ranjen. Ni u samoj Pristini situacija ne pruza mnogo nade za mir. U naselju Vranjevac, gde zivi uglavnom najsiromasniji sloj Albanaca, vec vise od mesec dana se dugo i uporno puca svaku noc. Ko i zasto puca se ne zna, jer mestani o tome odbijaju da pricaju, a policija nije rada da zalazi u sokake da se raspituje.

    Gotovo svako selo na Kosovu je potencijalni Ponosevac, a gotovo svaki grad ima svoj Vranjevac. Poslednji cas da se novi, krvaviji sukobi sprece odlucnom politickom inicijativom je mozda vec prosao. Osim Miloseviceve tvrdoglavosti, Zapad se u poslednje vreme sve vise suocava sa nedoumicom oko Rugovinog legitimiteta da i dalje predstavlja albansku stvar: njegov uticaj u narodu vec mesecima uporno slabi, njegova partija se nedavno pocepala na dva dela, a on sam uporno ponavlja da ni na koji nacin ne moze da utice na ono sto se desava na terenu. "On stalno govori jedno te isto. Ponekad se pitam da li razgovaramo sa pravim covekom", pozalio se nedavno sef zapadne diplomatske misije posle povratka iz Pristine. Moze se cuti i misljenje da ce dostojan partner za pregovore sa Milosevicem biti tek onaj albanski politicar koji bude u stanju da dokaze da je u mogucnosti da utice na ponasanje Oslobodilacke vojske Kosova (na primer, pozivom na unilateralni prekid vatre). Takvog, medjutim, za sada nema na vidiku ni na Kosovu ni medju emigracijom, iako bi neki, poput predsednika "vlade u egzilu" Bujara Bukosija, voleli da sebe vide u tom filmu.

    I dok se novi, zesci sukobi tek iscekuju, na politicko-diplomatskom planu imamo jednacinu sa tri nepoznate velicine: strategija medjunarodne zajednice, namere Slobodana Milosevica i legitimitet albanskih lidera. Dok ne budemo znali vrednost za bar dve od ove tri, kosovska jednacina ostace neresiva.

    Dejan Anastasijevic (AIM)