AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 03 MAY 1998 21:23:49 GMT

    Vojvodjanska politicka scena

    NOVI KOALICIONI POKRET

    Vojvodina je pred kraj aprila dobila predlog sastava vlade u senci koju su formirale stranke Koalicije "Vojvodina" i novi koalicioni blok: "Vojvodjanski pokret"

    AIM, BEOGRAD, 3. 5. 1998.

    Posto se stisala rezimska televizijska buka i radikalsko likovanje oko referendumskog "ne" svetskom posredovanju u krizi na Kosovu koje je, po zvanicnim tumacenjima, podrzalo 60 odsto Novosadjana - a po procenama analiticara Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) na referendum je u Novom Sadu izaslo 40,9 odsto ljudi, sto se smatra referentnom brojkom i za celu Vojvodinu - Vojvodjani osluskuju efekte koje opste "ne" (svetu) i njihovo "ne" (referendumu) tek treba da proizvede.

    "Nece nas pitati kada nas budu mobilisali za novu ratnu avanturu" pisalo je u proglasu protiv referenduma , koji su Koalicija "Vojvodina" (LSV i RDSV), Savez vojvodjanskih Madjara (SVM) i dve beogradske partije - Gradjanski savez Srbije (GSS) i Socijaldemokratska unija (SDU) uputila javnosti.

    Vojvodjanski autonomasi su prekinuli provokativno "cakanja pregovaraca" iz vlasti da bi se poveo razgovor o polozaju Vojvodine u Srbiji. Naravno da niko nije dosao. Saopsten je, u medjuvremenu, moguci sastav pokrajinske vlade u senci koju formira Mile Isakov, na osnovu mandata u opozicionoj Vojvodini najjuticajnije, koalicije Cankovih ligasa i svojih reformista. Stranke jos treba da se sloze s njegovim izborom ministara i da odluce da li ce opozicionom kabinetu zadati i posao pisanja predloga ustava Vojvodine i kakav zapravo treba da bude osnovni zakonski akt pokrajine. Najavljeno je formiranje sekretarijata za zakonodavstvo i pravosudje sastavljenog od desetak vrhunskih pravnika na usluzi alternativnoj vladi.

    Ponuda vlastima u Srbiji da se razgovara o polozaju Vojvodine - dok cekaju u Pristini gde im niko ne dolazi na razgovor o drugoj pokrajini - posluzila je kao javna tribina za argumente u korist vece i sustinske autonomije Vojvodine. Posto se vremenski podudarilo sa propagandnim teranjem na referendum, imalo je i terapijski znacaj opustanja zivaca zategnutih strahom "zbog situacije na Kosovu" i nervoze izazvane sumnjom da ce biti mobilisani oni sto ne odu da se suprotstave stranom posredovanju.

    Da hepening bude potpun postarao se i dr Dragan Veselinov koji je u svojim donedavnim koalicionim partnerima (N. Canku i M. Isakovu) prepoznao separatiste koji su "otvoreno presli na stranu Ibrahima Rugove i postali najveci saveznici albanskih separatista protiv naseg jedinstva u Srbiji, srpskog naroda i drzave Srbije". Tonom koji ni za snizilicu nije odudarao od uobicajenih rezimskih optuzbi, dr Veselinov porucio da je "doslo vreme da se jasno kaze svim Vojvodjanima" kakvi su im autonomaski lideri, i njegovo saopstenje je, rezimu vise nego blizak, novosadski "Dnevnik" objavio u celini.

    Dr Dragan Veselinov je prosle jeseni, u kampanji za republicke izbore na koje je izasao zajedno s Cankom i Isakovim bukvalno sokirao Novosadjane, i inace nesklone jako krupnim recima, predlazuci referendum o Vojvodini. Sadasnja "braca u Srbiji", tada su u njegovom recniku sazimana u sintagmu "homoljski pastiri" s tezom - nece nas oni voditi. Posle izbora iskljucen je iz koalicije, a osnovao je u jednom selu u Sremu i novu partiju o nazvao je "Koalicija Vojvodina".

    Cinjenica da u "Vojvodjanski pokret", novoosnovani blok partija, nestranackih organizacija i clanova "u licnom svojstvu", nisu usle ni Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV), ni Reformska demokratska stranka Vojvodine (RDSV), dve na svim nivoima vlasti (saveznom, republickom i pokrajinskom) parlamenatrne gradjanske partije, niti se ideji pridruzio takodje izabran u sve skupstine, Savez vojvodjanskih Madjara (SVM), definise i njegov znacaj. Vest je, zapravo, bila - ko nije usao u "pokret".

    Sazet opis "Vojvodjanskog pokreta" veoma sarolikog sastava i vise nego pretencioznog imena kojeg je Vojvodina dobila poslednjeg vikenda u aprilu mogao bi da glasi: veoma mnogo stranaka sa vise nego malenim, i pojedinacnim i ukupnim, uticajem i clanstvom, ali sa zavidno visokim prosekom godina. Udruzila ih je volja da dokazu kako bi autonomaska ideja u Vojvodini dobila vise glasova na izborima ako bi sve "autonomaske" stranke bile zajedno.

    Sta nova politicka grupacija moze da ponudi biracima sto vec nije ponudjeno (ako nisu u pitanju samo drugi ljudi) i sta stvarno znaci pokret (ako nije neka vrsta emocija prema "akcionom i idejnom jedinstvu" o cemu dobar broj celnika nove politicke organizacije dosta zna iz sopstvenog angazmana u proslosti) tek treba da bude vidjeno. Zalaganje za punu "autonomiju Vojvodine u demokratskoj Srbiji" vise je opste mesto nego nekakva differentia specifica.

    Objasnjenje da suprotstavljanje centralizmu "ne nudi nista ni secesionisticko ni separatisticko" zvuci kao pravdanje za svaki slucaj. Ono ne bi trebalo da je upuceno Vojvodjanima koji traze vecu i sustinsku autonomiju Vojvodine, posto oni svoj stav ne dozivljavaju kao odvajanje od Srbije. Secesija i separatizam u recnika vladajucih socijalista i radikala sluze kao cep za usta svakom ko ne misli i ne radi kao oni.

    Mada, formalno, izrasta pod vodjstvom i iz ambicija nestranackog "Vojvodjanskog kluba" najpoznatija njegova politicka licnost je Zivan Berisavljevic, clan Predsednistva Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine koje je otislo u istoriju na talasu jogurta u tzv. antibirokratskoj revoluciji s jeseni 1988. Berisavljevic predvodi Svenacionalni demokratski front Vojvodine (SDFV), stranku koja je, pred svake izbore, pravdajuci se okolnostima, slala poruku biracima da u njima - nece ucestvovati. Neizvesno je da li ima uticaja cak i medju bivsim komunistima koji nisu prihvatili nacionalni program Slobodana Milosevica i njegovih socijalista. U Vojvodini nije izrazen sentiment prema vremenu vlasti autonomasa koji su 1988. izgubili polozaje.

    Zanimljiva je procena ljudi okupljenih u "Vojvodjanski pokret" da partije koje jesu ucestvovale na izborima - cak i kad je bilo sasvim izvesno da ce gubiti - nisu, kad su usle u parlamente, osvojile dovoljno poslanickih mesta. Jedva da je skrivena misao "mi bismo bolje", ali se ni ne nazire pitanje - "ako bismo, zasto vec nismo"?

    Nova politicka grupa na vojvodjanskoj politickoj sceni ima za sada samo krupno ime i velike zelje. Jos pre nego sto je stvoren, ovako koncipiranom pokretu naslucena je sudbina beogradskog Deposa, od kojeg je ostalo samo ime. Svakako ce biti pokusaja da se "Vojvodjanski pokret" predstavi kao konkurencija postojecim autonomaskim strankama. On to, ipak, nije.

    Milena Putnik (AIM)