AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 27 APR 1998 16:45:50 GMT

    Poredjenje etnickih sukoba na Kosovu i turskom Kurdistanu

    AIM Atina, 22 April, 1998

    Nedavni mirovni sporazum u Severnoj Irskoj velica se ne samo kao resenje za sukobe koji su harali ovom britanskom pokrajinom, vec i kao moguce resenje za druge slicne sukobe u Evropi i sire. Mada se sukobi u Severnoj Irskoj, na Kosovu i u Kurdistanu mogu svi okarakterisati kao etnicki, njihove ocite slicnosti zamagljuju velike i, cesto zanemarene, razlike.

    Tokom protekle decenije problemi kurdske manjine u Turskoj i Albanaca na Kosovu bili su cesta tema o kojima su sredstva informisanja izvestavala. Moguce je povuci brojne paralele izmedju Albanaca i Kurda. Oni su rasejani u vise zemalja. U nekima od njih cine nekih 15% do 25% ukupnog stanovnistva (Albanci u Makedoniji i SRJ, a Kurdi u Iraku i Turskoj). Medjutim, zemlje u kojima zive su razlicite po karakteru, pa se time razlikuje i priroda sukoba sa kojima su sada suocene. Shodno tome, razlicite su i mogucnosti za razresavanje sukoba. Mada tehnike nastojanja da se sukobi rese mogu biti slicne, samo resenje mora biti karakteristicno za svaku datu situaciju. Primeniti opsti model "Severne Irske" na svaki nacionalni sukob - na Kosovo, a posebno na Kurde u Turskoj - znacilo bi nedovoljno uvazavanje lokalnih osobenosti.

    Albanci i Kurdi, slicne, a ipak veoma razlicite manjine

    I Albanci i Kurdi su narodi rasejani u nekoliko zemalja. Pored tri miliona Albanaca, koliko ih zivi u Albaniji, skoro ih pola miliona zivi u Makedoniji. Dalje, dosta albansko govoreceg zivlja ima u Grckoj i Italiji. Glavni izvor sadasnjih sukoba lezi na Kosovu, koje naseljava preko 2 miliona Albanaca, sto je priblizno trecina ukupnog broja Albanaca.

    Broj Kurda je uglavnom mnogo teze proceniti. Popisi stanovnistva u Turskoj i vecini ostalih zemalja u kojima zive, ih ne izdvajaju niti ih te zemlje zvanicno priznaju. Procene pominju priblizno 13 miliona Kurda, ili 23 posto stanovnistva Turske. Osim toga, jos 10 miliona Kurda zivi u Iraku, Iranu, Jermeniji i Azerbejdzanu.

    Posebno je vazno napomenuti da niti Kurdi niti Albanci nisu jedinstvena grupa. Nijedna od njih nije objedinjena jednom religijom. I Albanci i Kurdi su pretezno sunitski Muslimani. Pa ipak, najmanje jedna petina svih Albanaca su ili pravoslavci ili katolici, dok je ovaj procenat mnogo nizi na Kosovu. Jedna cetvrtina svih Kurda su Alevi, krivoverni potomci siitskog Islama. Alevi ne postuju uvek ramadan ili hadziluk, niti se drze serijata. Red Bektasa, koji takodje postoje medju Albancima na Kosovu, tesno je povezan sa Alevima.

    Posledice ove verske podele su veoma razlicite u svakom pojedinom slucaju. Medju albanskom nacionalnoscu postoje sve tri religije. Tako medju Albancima verske razlike igraju malu ulogu. Prema albanskom intelektualcu, Vasi Pasku "religija Albanaca je albanizam". Osim toga, Islam na Kosovu ne igra vecu ulogu (za razliku od makedonskih Albanaca), jer medju njima dominira svetovni nacionalni identitet. Kurdi su u mnogo vecoj meri razjedinjeni razlicitim religijama. Kako su u Otomanskom carstvu Alevi uvek bili potiskivani sunitskom dominacijom, vecina njih je pozdravila obezvlascivanje crkve dvadesetih godina dvadesetog veka. Zato su alevski Kurdi podrzali tursku vladu u gusenju kurdskog ustanka 1926.godine, koji je imao verske predznake. Dok se sunitski Kurdi danas okrecu Islamu, u nadi da ce dobiti veca prava, Alevi uglavnom strahuju od jacanja verskih partija. Tako odnosi izmedju Aleva i sunitskih Kurda nisu uvek normalni, i cini se da ih nece biti lako uspostaviti.

    Kako se uklopiti u drzavu druge nacije

    I turski Kurdi i kosovski Albanci zive u nacionalnim drzavama drugih naroda. Ataturkova Turska Republika nije bila samo svetovna drzava, vec je tvrdila da je uspostavila gradjansku drzavnost koja se zasnivala na stanovnistvu zemlje. Tako je odjednom svaki Kurd bio "Turcin". Prema ovom konceptu priznavanje manjina je bilo suvisno. Ovaj gradjanski koncept drzavnosti nikada nije stvarno realizovan, jer je jezik bio Turski a prihvatanje nove drzave jedino se moglo postici njihovom asimilacijom.

    Srbija i Jugoslavija izmedju dva rata nudile su koncept drzavnosti koji bi mogao da odgovara Albancima. Sam koncept Jugoslavije iskljucuje mogucnost da ne-slovenski narodi budu konstitutivni delovi takve jedne drzave. Kako se albanski nacionalni identitet javio relativno kasno i dobio podrsku velikih sila, pre vladavine Tita nije priznat, a i kada je priznat Albanci su tek odumiranjem centralistickog pristupa sezdesetih godina u Jugoslaviji dobili veca prava. Mada su u to vreme Albanci bili brojniji od Crnogoraca, Makedonaca ili Slovenaca, nisu dobili status naroda uz obrazlozenje da albanski narod vec ima svoju nacionalnu drzavu.

    Turska ne priznaje Kurde. Zakon usvojen 1983. godine cak zabranjuje koriscenje kurdskog jezika i njihovu kulturu. Drzava je tek 1991. godine ponovo dozvolila upotrebu kurdskog jezika, mada je ovo cesto razlog diskriminacije i moguceg progona. Kako bavljenje anti-turskom propagandom jos uvek podleze teskom kaznjavanju, koriscenje kurdskog jezika je jos uvek retko u (pravnim) publikacijama. Za Kurde koji ranije nisu bili priznati nema mogucnosti vracanja na prethodni status quo, dok Albanci na Kosovu tu mogucnost imaju. Turska republika nema istorijat autonomije i priznavanja nacionalnih manjina, pa tako vlada ne nudi kurdskom stanovnistvu takve perspektive. Zbog postojanja veceg broja nacionalnih manjina turska vlada kurdske teznje za priznavanjem posmatra kao prvi korak u turskoj varijanti "teorije domino". Ovo tesko da se moze smatrati odrzivim argumentom posto vecina ostalih manjina nema razvijen etnicki identitet i stoga njihovo priznavanje ne bi vodilo raspadu zemlje.

    Teritorije na kojima zive Kurdi u Turskoj i Albanci na Kosovu imaju znacaj za dominantne grupe i vladu, mada zbog razlicitih razloga. Kosovo ima znacajnu istorijsku ulogu kao centar srednjevekovne Srbije. Ono je deo njenog kulturnog nasledja. Na kosovskom polju 1389.godine srpska (ukljucujuci i albansku i druge snage) armija je pretrpela poraz od strane Otomanskog carstva. Za razliku od toga, kurdske teritorije imaju geostratesku ulogu za Tursku. Glavni argument je da bi uspostavljanje kurdske drzave znacilo znacajno smanjenje turske drzave i gubitak zastite zbog prirodne brdovite granice koja je sada deli. Dalje, kurdska drzava znacila bi podsecanje na ponizenje koje je zemlja pretrpela kao posledicu Prvog svetskog rata.

    Obe drzave sebe vide kao drzave nacije sto, bilo direktno, kao u slucaju Srbije, ili indirektno, kao kod Turske, sprecava integraciju Albanaca, odnoso Kurda. Ali, u proslosti su stvari drugacije stajale. Dok je pogorsanje statusa Albanaca na Kosovu moguce uociti od kraja osamdesetih godina ovog veka, status Kurda nikada nije bio narocito povoljan. Gradjanski rat u jugo-istocnoj Turskoj nije bio rezultat nikakvog dramaticnog pogorsanja situacije, vec pre pokusaja Kurdistanske radnicke partije 92 (PKK) da prekine dugogodisnje ugnjetavanje Kurda. Mada je pocetkom devedesetih godina Turska ucinila neke manje ustupke, nijedna od ove dve drzave ne pokazuju namere da manjinama ponude autonomiju ili da im daju veca manjinska prava.

    Zastrasujuce slicnosti Kosova i Kurdisatana

    Stanje sukoba u Turskoj moguce je opisati kao gradjanski rat. Od pravog napada PKK na tursku drzavu 1984. godine, jugo-istok zemlje je uglavnom pod vanrednim stanjem. Pod Abdulahom Deklanom, PKK je 1992.godine ponudila pregovore i mogucu obustavu vatre, sugerisuci federalno resenje i odustajanje od svojih zahteva za nezavisnost. Turski predsednik Demirel je na ovo pozitivno reagovao i otvoreno govorio o potrebi da se problem resi. Pa ipak, obnovljanje borbi unistilo je ovaj krhki detant. Zbog turske politike gusenja bilo kakve vrste kurdskog politickog pokreta, PKK prakticno drzi monopol u iskazivanju kurdskih zahteva. Kurdska narodna radnicka partija (HEP), koja je bila kratkog veka, uspela je 1991.godine da osvoji mesta u Parlamentu, ali je kasnije zabranjena, a svi njeni poslanici uhapseni.

    Ukidanje autonomije Kosova 1990.godine dovelo je do uspostavljanja potpuno odvojenog drustva. Vecina Albanaca u drustvenim delatnostima je otpustena, a veci deo skola, kao i jedini univerzitet za Albance, zatvoreni. Kao posledica, pokrajinski parlament objavio je nezavisnost Kosova i 1992.godine odrzao izbore kojima je Demokratska savez Kosova (LDK) dosla na vlast, a njen lider, Ibrahim Rugova postao predsednik republike u senci. Period izmedju 1990. i 1996. godine okarakterisan je kao zategnut, ali stabilan. Srpske vlasti ugnjetavale su albansko stanovnistvo, ali istovremeno nisu uspele da uniste njihove paralelne organe.

    Zategnutost je kulminirala pocetkom 1996.godine, kada je Oslobodilacka vojska Kosova (OVK) pokrenula napade na Srbe i albanske "kolaboracioniste". Ova grupa se digla uglavnom zbog frustriranosti neprekidnim ugnjetavanjem i nezainteresovanoscu zapada, kako je to pokazao Dejtonski mirovni sporazum. Napadi na vlasti su krajem februara i pocetkom marta konacno doveli do sada dobro poznate akcije srpske policije. Isto tako, policija je delimicno osujetila demonstracije koje su usledile. Ostaje da se vidi do koje mere ce biti moguce odrzati Rugovin miroljubiv kurs nakon njegovog ponovnog izbora krajem marta.

    Najupadljivija razlika izmedju kosovske i kurdistanske krize je do nedavno bilo odsustvo nasilja sirih razmera na Kosovu. Napadi OVK i odgovor policije podsecaju na rane faze rata u Kurdistanu. Ovo se delom moze objasniti prisustvom i popularnoscu jedne velike politicke partije koja se suprotstavlja nasilju kao nacinu za resavanje problema. Situacija u Turskoj je sasvim razlicita, jer scenom dominira PKK, koji pribegava samo nasilnim sredstvima, ali koji je isto tako nastojao da uspostavi komunisticku drzavu. Ovu razliku je u velikoj meri moguce objasniti odgovorom datih drzava. Uprkos uskracivanja prava Alabanaca od strane srpskih vlasti, vecina albanskih politickih lidera nije zatvarana niti im je preceno smrtnom kaznom, kao sto se desilo sa celokupnom kurdskom opozicijom u Turskoj.

    Ako postoji nada za Kosovo, nje skoro da nema za Kurde u Turskoj

    Rat u Turskoj je sporadicno u zizi medjunarodne javnosti i malo je pritisaka da se nadje resenje ovom problemu. Zato je u slucaju Kurda verovatnoca za resenje manja. Glavni pristup turskih zvanicnika je bio da se na kurdskim teritorijama popravi losa ekonomska situacija. Projekat velike anatolske brane je najveci takav plan. Ostaje tek da se vidi kakav ce biti njegov uspeh, ali zbog intenziteta sukoba, samo ekonomsko poboljsanje u oblastima koje naseljavaju Kurdi tesko da ce ispuniti teznje naroda. Ublazavanje kursa PKK od pocetka devedesetih godina udahnulo je nade za kompromis, ali je moguce da je ova opcija samo retoricka.

    Glavna razlika izmedju Srbije i Turske su protagonisti u ugnjetavanju manjina. U slucaju Srbije, inicijativa jasno potice od politickog rukovodstva, posebno Slobodana Milosevica. U Turskoj je situacija drugacija. Armija kontrolise jugo-istok, i uglavnom je imuna na politicke uticaje. Tako, cak i politicari koji se zalazu za mirno resenje kroz pregovore sa PKK ne samo da imaju malo uticaja na armiju, vec treba da strahuju od drzavnog udara. Ova razlika je posebno relevantna kod nalazenja resenja za sukobe. U Srbiji politicko resenje ne bi ugrozila armija (ili policija), vec pre javno mnjenje. Veliki deo srpskog stanovnistva snazno se suprotstavlja svakom resenju koje podrazumeva veca prava za Albance, za razliku od turskog stanovnistva, koje se cini naklonjenije resavanju konflikta. Da bi se mogli odrzati pregovori, u Turskoj ce prvo biti potrebno znatno smanjiti moc armije.

    Uprkos nedavnoj eskalaciji na Kosovu, situacija i izgledi za resenje su mnogo bolji. Pritisci sa Zapada mogu dovesti do nekih poboljsanja u pogledu manjinskih prava, dok se u zemlji Milosevic konstantno osporava. Mada promena vlasti ne bi neizbezno podrazumevala i trenutna poboljsanja, verovatno je da bi demokratizacija dugorocno ublazila napetosti. Od pomoci bi moglo biti kada vladi koja je na vlasti ne bi bilo u interesu da produbljuje krizu ne bi li odvratila paznju javnosti sa sopstvenih promasaja, kao sto je slucaj sa Milosevicem.

    Cini se da je u oba slucaja problem u nekompatibilnosti zahteva. I kurdska i alabanska matica zahtevaju nezavisnost koju medjunarodna javnost ne podrzava ni u jednom slucaju. Ipak, potrebno je imati na umu da su ovo maksimalisticki zahtevi koji se mogu ublaziti putem pregovora. Bilo je znakova da bi se albanski i kurdski separatisti zadovoljili sirokom autonomijom ili federalizacijom. Ovo je sa oba rezima jos uvek neprihvatljivo, ali bi se zbog potrebe moglo izmeniti. U slucaju Srbije, vlada ne moze jos dugo odrzavati sadasnje policijske snage (vise od par meseci), jer bi to zemlju dovelo do bankrotstva. Mada je Turska jos uvek u stanju da izdrzava svoju armiju, finansijski aspekti bi mogli primorati obe vlade da zapocnu pregovore.

    Medjutim, potrebno je uzeti u obzir mogucnost eskalacije na Kosovu. Kako strategija OVK podseca na strategiju PKK, to bi dovelo do situacije slicne onoj u Turskoj, drugim recima, do ekstenzivnih borbi. Pa ipak, cini se malo verovatno da ce Zapad dopustiti da se to dogodi, sa vojnim snagama kojima raspolaze samo nekoliko stotina kilometara dalje, u Bosni i Makedoniji.

    U oba slucaja se resenje krize cini daleko jer se naizgled zahtevi dve strane uzajamno iskljucuju. Medjutim, mere jacanja poverenja i udaljavanje od otvorene diskriminacije mogli bi ublaziti napetosti i omoguciti pregovore tokom kojih bi vlada i data manjina bile spremne da odstupe od svojih maksimalistickih zahteva. Dok su izgledi da se ovo desi na Kosovu mali, cini se da za to u Turskoj nema apsolutno nikakvih izgleda.

    Florian Bieber