AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 19 APR 1998 22:44:17 GMT

    Kako resiti kosovskog problema

    KOMPROMISNI `KORAK PO KORAK`

    Resavanje kosovskog problema bi trebalo da podrazumeva kompromis koji bi s jedne strane, omogucio da kosovski Albanci ostvare visok stepen samouprave u oblastima od vitalnog znacaja za ocuvanje i razvijanje nacionalnog identiteta, a da se, s druge strane, ne menjaju granice i ne ugrozavaju vitalni drzavni interesi Srbije i SR Jugoslavije. Kompromis bi trebalo da zadovolji dva vazna, naizgled protivrecna, principa medjunarodne zajednice: princip prava na samoopredeljenje i princip teritorijalnog integriteta drzave.

    AIM, BEOGRAD, 19. 4. 1998.

    U postojecim isuzetno napetim odnosima na Kosovu gde svaka strana stoji cvrsto ukotvljena na sopstvenim pozicijama strategija "korak po korak" u trazenju resenja za Kosovo je, cini se bolja od strategije "od opsteg ka pojedinacnom": jer u ovakvim medjunarodnim okolnostima, unutrasnjem odnosu snaga i potpuno razlicitim politickim ciljevima i teznjama - celovito, opste resenje nije moguce: Pravo na samoopredeljenje se od strane albanskih lidera na Kosovu pojednostavljeno svodi na pravo na otcepljenje sto se, opet sa strane srpske vlasti, koristi za instrumentalizaciju u borbi sa politickim protivnicima.

    Postupnim resavanjem zivotnih problema lakse bi se doslo do resenja za globalno - statusne probleme. Mali uspesi ce jednostavno otvarati prostor za normalizovanje odnosa, stisavanje tenzija i normalizovanje prilika u celom regionu.

    Da bi uopste doslo do nekog delotvornog dijaloga neophodno je da se preduzmu mere za smanjenje napetosti, jacanje poverenja i normalizaciju stanja na Kosovu i Metohiju.

    To predpostavlja da vlasti u Beogradu, prekinu policijske represije prema onima koji nenasilno izrazavaju politicke stavove i da pokrenu postupak za utvrdjivanje odgovornosti za primenu neumerene sile prema civilima i demonstrantima. Beogradski rezim bi morao da uvazi ponudjeni nivo internacionalizacije i da pruzanje dobrih usluga( pomoc u komunikaciji u otpocinjanju dijaloga sa liderima kosovskih Albanaca) ne tumaci "mesanjem u unutrasnje stvari".

    Od lidera Kosovskih Albanaca ocekuje se nedvosmislena osuda terorizama i potvrda privrzenosti nenasilnim politickim sredstvima za resavanje problema. Iznalazenje resenja podrazumevalo bi i njihovo javno odustajanje od ekstremnih politickih zahteva, ukljucujuci zahtev za uspostavljanje nezavisnog Kosova.

    Kao treci bitan cinilac u resevanju kosovskog zarista medjunarodna zajednica bi izbalansiranim pritiskom na obe strane onemogucila aktere, da zloupotrebljavaju problem u spostvene politicke svrhe. Tako pretnja samo jednoj strani (srpskoj) da ce u slucaju neuspeha razgovora, snositi sankcije, moze podstaci drugu stranu da opstruise razgovor i namerno izazove takvu reakciju. Iskustvo je takodje pokazalo da su sankcije koje u ovom trenutku ponovo prete Srbiji, najmanje pogadjadjale one zbog kojih su uvedene. One samo pruzaju mogucnost vladajucem rezimu da manipulisuci "patriotizmom" zaostrava politicku situaciju podstrekavajuci istovremeno ekstremizam na drugoj strani. Regionu Balkana primerenije je pruziti mogucnost da se razvija uz perspektivu boljeg medjusobnog povezivanja drzava i pruzanja mogucnosti integrisanja u Evropske institucije. Medjunarodna finansijska i tehnicka pomoc u tom pravcu bila bi u funkciji jacanja poverenja.

    Prvi korak koji bi vodio kompromisu izmedju Srba i Albanaca je normalizacija funkcionisanja javnih ustanova, najpre skola i univerziteta. Zatim bi trebalo omoguciti, uz zajednicke napore, ucesce kosovskih Albanaca na izborima (lokalnim, pokrajinskim republickim i federalnim) u skladu sa standardima OEBS-a i uz posmatrace. Paralelno sa ovim bi se moglo raditi na formiranju jedne mesovite srpsko-albanske Nevladine komisije koju bi cinili ugledne sudije, advokati, aktivisti humanitarnih prganizacija... Ta komisija bi pratila stanje ljudskih prava, primala prituzbe, davala savete... To bi bila jedna vrsta kolektivnog zastitnika ljudskih prava koja bi prikupljala dokumentaciju, pokretala istrazivanja pojedinih slucajeva, predlagala Vladi inicijative i ciji bi moralni integritet uticao na poboljsanje ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava.

    Posle pocetnih koraka i mera usmerenih ka resavanju problema, Evropska unija bi trebalo da normalizuje ekonomske odnose sa SRJ, a OEBS da ukljuci SRJ u svoje institucije istovremeno angazujuci Visokog komesara za nacionalne manjine i Stalnu misiju OEBS-a. Tako bi se dao podsticaj daljem resavanju problema.

    Resavanje statusa Kosova i kolektivnog statusa albanske etnicke zajednice podrazumeva postepene izmene postojeceg ustavno-pravnog okvira i uskladjivanje republickih ustava sa saveznim. Samo uskladjeni pravni poredak omogucava vladavinu prava, a obezbedjenje funkcionisanja pravne drzave je bazicni preduslov za resavanje kosovskog problema.

    U celoj stvari poseban znacaj predstavlja obezbedjenje visokog stepena autonomije Kosovu koja ce omoguciti:

    a) pravo da se poseduju i isticu nacionalni amblemi;

    b) obrazovni sistem koji vodi racuna o vrednostima i potrebama kosovskih Albanaca;

    c) I. zakonodavno telo u okviru pravnog sistema Srbije;

    II.administrativnu strukturu, ukljucujuci regionalne policijske snage za javnu bezbednost

    III. autonomno sudstvo, uz zadrzavanje vanrednih pravnih sredstava u nadleznosti Vrhovnog suda Srbije. Ovi organi bi odrazavali sastav stanovnistva.

    Pokrajinska skupstina bi imala dva veca. Jedno vece bi bilo izabrano putem opstih izbora po izbornim jedinicama iste velicine (tako da bi u njemu etnicki Albanci imali vecinu). Drugo vece bi bilo obrazovano na paritetnoj osnovi, s polovinom predstavnika etnickih Albanaca i drugom polovinom predstavnika Srba i pripadnika ostalih entiteta koji zive na Kosovu (Muslimana, Turaka, Roma i drugih). Dva veca bi bila ravnopravna u odlucivanju o pitanjima od vitalnog znacaja, tako da pokrajinska skupstina ne bi mogla da donosi odluke na stetu bilo koje etnicke zajednice, a ni zemlje u celini.

    Visok stepen autonomije bi obuhvatao teritorijalnu, te kulturnu i politicku autonomiju na personalnom principu (personalna autonomija). U okviru teritorijalne autonomije bi, dakle postojala samouprava i samoadministriranje, dok bi se personalnom (neteritorijalnom) autonomijom, i to na nivou federacije, stitila ljudska i posebna etnicka prava Albanaca.

    Time bi se, uz uvazavanje opsteg medjunarodnog okvira, s jedne strane udovoljilo srpskim i jugoslovenskim drzavnim interesima, a s druge strane etnickim Albancima bi bilo omoguceno da putem teritorijalne i organa personalne autonomije na saveznom nivou kreiraju i uticu na pitanja od vitalnog znacaja za svoju etnicku zajednicu.

    Zastupljenost na federalnom nivou na personalnom principu bila bi omogucena preko, uslovno nazvanog Saveta Albanaca u SRJ, koji bi bio biran na posebnim izborima, po izbornim pravilima koje sami utvrde. Savet bi imao prava inicijative i podnosenja predloga, u oblastima od vitalnog znacaja za Albance u SRJ. Za pitanja od vitalnog znacaja koja se sporazumno utvrde i taksativno nabroje postojala bi mogucnost koriscenja prava veta od strane Saveta.

    Izmene u ustavno-pravnom sistemu bi podrazumevale i formiranje Republickog saveta za zastitu prava pripadnika nacionalnih i etnickih grupa na cijem celu je predsednik republike i ciji su clanovi predstavnici manjinskih i etnickih grupa u Srbiji (po ugledu na Ustav Crne Gore koji clanom 76 predvidja ovu instituciju) i uvodjenje institucije Ombudsmana (zastitnika ljudskih prava).

    Visok stepen autonomije ce omoguciti da se implementiraju i primene standardi ljudskih individualnih i kolektivnih prava koje su ustanovili OEBS i Savet Evrope.

    Model autonomije koji je predstavljen bi mogo biti dobra osnova kako za neko trajnije resenje, jer polazi od faktickog stanja, a zasnovan je na kompromisu koji uvazava medjunarodno-politicki okvir. Isto tako ovaj model bi mogao biti osnova i za neko drugo ustavno-pravno resenje, poput regionalizacije, koja bi pretpostavljala siri politicki konsensus i temeljniju ustavno-pravnu rekonstrukciju drzave.

    Zoran Lutovac (AIM) (Autor je saradnik u Insitutu drustvenih nauka u Beogradu)