AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 26 FEB 1998 16:31:47 GMT

    Grcki mediji govorom mrznje radjaju narodnu kulturu mrznje

    AIM Atina, 21. februara, 1998

    Pod naslovom "Stampa u zutom kiltu" (kilt je prevod reci 'fustanela', tradicionalne muske nosnje u Grckoj i Albaniji slicne kiltu), grupa za grcke prilike izuzetnih novinara-istrazivaca poznata pod zajednickim nazivom Ios (Virus) podsetila je citaoce nedeljnog izdanja Elefterotipije (E) (1/2/1998) kako su i navodno ozbiljne novine ucestvovale u bezobzirnoj kampanji zute stampe pre nekoliko godina, u vreme provale nacionalizma, tj. izmedju 1992. i 1995. godine. Novine s najvecim tirazem u svojoj kategoriji bili su jutanji konzervativni dnevnik Katimerini (K), liberalni nedeljnik Vima (V), liberalni vecernji dnevni list Nea (N), i samo-proklamovani grcki ekonomski nedeljnik Ekonomikos Tahidromos (ET) (poslednja tri pripadaju najstarijoj i najmocnijoj grupi stampanih medija Lambrakis). Na primer, jedan of njih je otkrio "250.000 cistih Grka (!) koji zive u oblasti Skopje" (kako oni nazivaju Republiku Makedoniju) (K, 1/1/92); drugi je tvrdio da "Gligorovljeva vlada priprema ofanzivnu vojnu masineriju" kada je ta zemlja tek pokusavala da organizuje svoju prvu armiju od 30.000 ljudi (V, 7/11/93); treci je mesecima bio angazovan u kampanji napada na grckog antropologa Tasulu Karakasidu koja je u svetu cenjena zbog svog rada o Makedoncima u Grckoj, zato sto "podrzava neprijatelja i zato sto je bogato placena za svoja istorijska blebetanja, ocigledno reprodukujuci teorije komitetlije (tj. clana bugarskog komiteta za makedonsku borbu pocetkom veka) Sandanskog" (ET, 1/7/93); cetvrti je optuzio sefa atinskog dopisnistva agencije Frans pres Alena Navaroa sto je opisao "navodnu antisemitsku klimu koja vlada u Grckoj" (N, 27/1/95), samo zato sto je on citirao rezultate ankete koju je sprovela novinska kuca Fondacije Lambrakis i koja je pokazala da 67% Grka oseca averziju prema Jevrejima! Uz retke izuzetke, ni jedan medij, intelektualac ili politicar nije reagovao na ovakav govor mrznje.

    Krajem devedesetih godina, nacionalisticka histerija je navodno nestala i sadasnja vlada stalno tvrdi da zeli da vodi pragmaticku spoljnu politiku. Medjutim, u tome sigurno ne mogu da joj pomognu mediji koji stalno "nose zute kiltove". Kada govore o ljudskim pravima i pitanjima manjina ili spoljnoj politici prema susedima Grcke, obicno su skloni prevarama i puni govora mrznje. Oni ocigledno nisu zainteresovani da informisu vec da dezinformisu svoje citateljstvo ili publiku tako da ona zadrzi sve negativne stereotipe prema susedima i manjinama. O toj pojavi postoje obimni dokazi i pocetkom ove, 1998. godine.

    Prvo je dosao ritualni prikaz godisnjeg izvestaja Stejt Dipartmenta o ljudskinm pravima koji je objavljen 30/1/98. "Cak su otkrili manjinu u severnoj Grckoj koja govori jednim od slovenskih jezika!" ovako je glasio naslov u N (31/1/98), bez obzira sto su desetine hiljada ljudi koji govore slovenskim jezikom pominjane u svim takvim godisnjim izvestajima svih ovih godina; sto je to navedeno kao jedan od najvecih problematicnih oblasti u pogledu ljudskih prava u svim ozbiljnim grckim i medjunarodnim izvestajima, ili da su to priznale i neke manje grcke politicke partije. Naoko ozbiljan liberalni vecernji list Eksusija (31/1) ne samo da je izrazio cudjenje zbog pominjanja manjine koja govori jedan slovenski jezik, vec je otisao dotle da posveti uvodnik ovoj temi pod naslovom "Pogresan korak u izvestaju Stejt Dipartmenta" (31/1/98). Prebacuje se SAD sto insistira na cinjenici da je velikom broju pripadnika manjina u Grckoj ponisteno drzavljanstvo po ozloglasenom Clanu 19 grckog zakona o drzavljanstvu, iako je taj clan navodno ukinut nedelju dana pre objavljivanja izvestaja (koji pokriva period od 1997. godine). Posto je vlada vise puta izjavila tokom 1997. da ce Clan 19 biti ukinut, tvrdi list, bilo je nepotrebno to navoditi. Kao da nije vazno da su svake godine, od 1990. naovamo, sve grcke vlade obecavale ukidanje, sto je njihove izjave ucinilo nepouzdanim. Sto je jos gore, list je ukidanje uzeo zdravo za gotovo, iako se jedino znalo da postoji odluka Saveta ministara da stavi na dnevni red predlog zakona o ukidanju ovog clana, odluku koju je trebalo sprovesti tek nakon mesec dana.

    Deset dana kasnije, ambasada SAD u Atini izdala je saopstenje u kome se istice da je doslo do "tehnicke greske": za dva izvestaca je tacno spomenuto da su optuzeni sredinom 1997. godine po krivicnom zakonu ukljucujuci spijunazu; ali, pominje se takodje, netacno, da su okrivljeni, umesto da je odredjena visoka kaucija i zabrana putovanja na osnovu "vidljivih dokaza krivice"; K (10/2) i E (11/2) ipak su namerno iskrivili izjavu tvrdeci da su Amerikanci priznali da su pogresili sto su citav slucaj ukljucili u izvestaj i time bacili senku na kredibilitet citavog izvestaja.

    Elefterotipija je, zaista, veoma zanimljiv fenomen. List objavljuje dosijea Ios koji ne samo da su vrlo podrobno istrazeni vec su i veoma dosledni, tacni, i ne- ako ne i anti-nacionalisticki. Medjutim, list cesto ima tendenciju da sledi dominantnu politicku liniju koja negira prisustvo Makedonaca i Turaka u Grckoj. Tako 18. i 19. februara, u najcitanijoj parapolitickoj rubrici, dopisnik lista iz Soluna navodi da dva poslanika turske manjine, Galip Galip (iz vladajuce socijalisticke partike PASOK) i Birol Akifoglu (iz opozicione konzervativne Nove Demokratije) moraju biti izbaceni iz svojih partija ali i iz parlamenta zato sto su izjavili da predstavljaju tursku manjinu. Galipa treba izbaciti i zato sto je izabran kao predsednik Visokog savetodavniog komiteta Turaka iz Zapadne Trakije i navodno uz njegovu podrsku. Slicno je pisao i N (19/2), najbolje prodavani vecernji list Elefteros Tipos (19/2), koji je poznat po svom nacionalizmu i populizmu, i po rasizmu, fasizmu i ultra-nacionalizmu cuveni nedeljnik Stohos (18/2) ciji clanak je upadljivo podsecao na komentar u E objavljen istog dana. Ovakva podudarnost potvrdila je rasprostranjeni utisak koji dele oni koji prate manjinska pitanja u Grckoj, da u osam of deset slucajeva grcke novine pokrivaju ova pitanja i obezbedjuju (dez)informacije iz jednog te istog izvora, odgovarajucih i za to specijalizovanih drzavnih agencija.

    Stavise, i kada pitanje nije toliko osetljivo, grcki mediji se ne ponasaju mnogo bolje. Sredinom februara, jedan od najpopularnijih pevaca, Stelios Kazancidis, vodio je uz mnogo publiciteta spor s vodecim kompozitorom Kristosom Nikolopulosom. Da bi ovog diskreditovao, pevac je upotrebio citav niz antisemitskih napada, nazivajuci ga "jevrejskim spijunom" i optuzujuci ga za "jevrejsku zaveru" i "medjurodnu jevrejsku urotu". Optuzbe je vise puta izneo pred tv kamerama, pa cak i u sudnici. Posle su citirane i u novinama. Nekoliko dana nije bilo nikakvih reakcija: ni jedan novinar, ni je dan medij ili intelektualac nije kritikovao Kazancidisa, niti je tuzilac ili sudija, iako Grcka ima zakone koji osudjuju izazivanje rasne mrznje, i pomislio da ih primeni u sudnici gde je pevac in flagrante cinio ovo krivicno delo. Obeshrabren, Centralni jevrejski savet koji obicno umanjuje poznati grcki antisemitizam, izdao je ostru protestnu izjavu: mediji su je jednostavno preneli bez ikakvih komentara (14/2).

    Odsustvo reakcija navelo je prvog kompozitora ove zemlje, Mikisa Teodorakisa, da uputi podjednako ostro pismo u kome navodi da je povratak zombija rasizma sramota za Grcku", dodajuci da "u ovakvim trenucima cutanje znaci krivicu". Opet su mediji samo objavili njegovo pismo (16/2): jedan list, E, pod naslovom "Teodorakis za Jevreje" (!!!). Sa izuzetkom pojedininh retkih i marginalnih glasova, gotovo svi grcki mediji, politicari i intelektualci, svojim cutanjem, potvrdili su svoju "krivicu". Naime, mnoga ispitivanja javnog mnjenja potvrdjuju da je grcka kuturna javnost antisemitska, rasisticka, ekstremno nacionalisticka i ksenofobicna. Netolerancija prema drugima proizilazi uglavnom iz tolerisanja govora mrznje prema drugima sto bi u bilo kojoj drugoj zemlji Evrope s dugom demokratskom tradicijom poput Grcke, dovelo do masovnih reakcija.

    Evo jos jednom primera kompromitujuceg cutanja onda kada je potreban jasan stav, tendencije koja karakterise grcku politicku kulturu po pitanju ljudskih prava. Pre petnaest meseci, jedan poslanik konzervativac postavio je pitanje vladi o navodnom jevrejskom poreklu tadasnjeg zamenika ministra inostranih poslova Kristosa Rozakisa i njegovoj "mogucoj odanosti drugim zemljama". U to vreme, vodja jevrejske zajednice u Grckoj izrazio je zaljenje zbog "odsustva reakcije partije kojoj pripada zamenik i grckog parlamenta". Premijer Kostas Simitis, mnogo meseci kasnije i posto je Rozakis podneo ostavku, prilikom promovisanja Godine protiv rasizma Evropske unije, obracajauci se publici nevladinih organizacija, manjina i migranata, konacno je upotrebio ostre reci da osudi ovu akciju kao i neke incidente policijskog nasilja protiv Roma i masovne albanofobije podsticane od strane medija. Medjutim, niko nece nikada biti u stanju da citira Simitisa: zvanicni tekst govora od 26/2/1997 koji je tada podeljen i koji je od tada dostupan cak i na Internetu, ne sadrzi ni jedan od ovih navoda, koji su verovatno povuceni da ne bi uznemirili one koje osudjuju.

    Nije dakle, nikakvo cudo da je poslanik, takodje konzervativac, Georgi Karacaferis, godinu dana kasnije, stredinom februara 1998, smatrao da je mudro da predlozi da se neo-nacisticka grupa "Krisi Avgi" (Zlatna zora) pridruzi njegovoj partiji, Novoj demokratiji; u zamenu za to ovim ektremistima ponudice mesto zamenika ministra kad konzervativci dodju na vlast. Nekoliko dana kasnije, novi lider ND, Kostas Karamanlis, izbacio je sest poslanika koji su odbili da slede partijsku liniju pri glasanju u pralamentu o zakonu o javnim preduzecima: Karacaferis je bio medju onima koji su aplaudirali ovakvom potezu. Karamanlis, kao vecina medija, politicara i intelektualaca nisu imali vremena da se pozabave Karacaferisovim prethodnim predlogom. Bili su suvise zauzeti raspravom o tome da li su ova iskljucenja udarac demokratiji.

    Grcka politicka kultura nije sama po sebi netolerantnija nego kultura drugih, posebno zapadnih, evropskih zemalja. Medjutim, cini se da jeste, jer obrazovni sistem naglasak stavlja na sopstveno bice, a druge cak ni ne spominje; otuda, drustvo koje nema takve reflekse ne sme ni u jednom trenutku ostaviti bez kontrole i bez suprotstavljanja izraze rasizma, antisemitizma, ekstremnog nacionalizma i ksenofobije. U Grckoj, s druge strane, intelektualna elita je, cini se, u najboljem slucaju, indiferentna na tako duboko nedemokratsku praksu; a opet, ponekad nezgrapni zahtevi manjina cesto nailaze na snaznu reakciju ako ne i osudu. Stoga prosecan gradjanin je zaveden da pomisli da su zahtevi manjina a ne rasizam glavna pretnja demokratiji.

    Panajote Dimitras