AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 09 FEB 1998 18:54:16 GMT

    Dve godine tradicionalnog modernizma u grckoj politici ljudskih prava

    AIM Atina, 28. januar 1998.

    Nakon decenija odlaganja i brojnih optuzbi grckih i stranih ne-vladinih organizacija, kao i kritika raznih premijera, ministara i evropskih poslanika koji se nisu usudili da odu dalje od toga, uprkos upozorenjima lokalnih nacionalnistickih krugova i protivljenja cak nekolicine ministara, Grcki ministarski savet je 23.januara 1998.godine jednoglasno odlucio da ukine Clan 19 Kodeksa o grckom drzavljanstvu kojim je od 1955.godine 60.000 ne-Grka (uglavnom turske nacionalne pripadnosti) liseno drzavljanstva.

    Ukidanje clana 19, kako je to Alekos Papadopulos, Ministar unutrasnjih poslova, javne uprave i decentralizacije lepo razjasnio, nece imati retroaktivno dejstvo, posto je, prema njegovim tvrdnjama, "vecina od tih 60.000 lica izgubila grsko drzavljanstvo na sopstveni zahtev". Ali, svako ko poseti Trakiju, severno-istocni region Grcke, gde se oko jedne trecina stanovnika izjasnjava kao Turci, nece imati vecih teskoca da sretne te dobro poznate ljude bez identiteta u ovoj zajednici, koji za grcku drzavu ne postoje i stoga nemaju nikakva prava.

    U stvari, Grcka je jedina evropska drzava u kojoj jedan deo njenog stanovnistva ne uziva nikakvu pravnu ni socijalnu zastitu. Vlada je nedavno nevoljno pristala da izda licne i putne isprave za oko 1.000 takvih apatrida koji zive u Grckoj, posto vise nije bilo moguce izbegavati primenu zakona i vazece Konvencije Ujedinjenih nacija iz 1954.godine, koju je potpisala jos 1975.godine. Ali, ostavila je njihov slucaj neresen tvrdeci da ce ispitati mogucnost da im drzavljanstvo bude vraceno pojedinacno. Ali, vecina zrtava ove rasisticke odredbe koje sada zive u inostranstvu i dalje ce, kao i turska zajednica u Grckoj uopste, ostati zrtveni jarci dve drzave, cija sudbina zavisi od stanja antagonistickih odnosa tih istih drzava.

    Ukidanje clana koji pravi diskriminaciju izmedju etnickih i ne-etnickih Grka treba posmatrati kao prekretnicu u grckoj politici manjina jer ima simbolicnu vrednosti: ta odredba je u stvari bila najveca pretnja za pripadnike manjina. Da je ukinuta pre par godina to bi bilo objavljeno kao veliki progresivan korak. Medjutim, cinjenica da je nedavna odluka vlade primljena kao nesto sto je vlada maltene bila obavezna da ucini nakon godina izvrdavanja sa razlicitim izgovorima, karakteristican je odraz problema na koje ona nailazi u primeni modernistickog kursa.

    Ova vlada, koja mora prevazici granice politicke kulture koju je nasledila od svojih prethodnika, izgleda nemocna da osigura potrebnu podrsku javnosti za ostvarivanje svojih projekata. Sam Premijer, Kostas Simitis nije oklevao da na zasedanju vlade na kome doneta odluka o ukidanju Clana 19, prizna da je to "Znacajan korak koji je trebalo napraviti davno, korak koji je u potpunosti u skladu sa nasom politikom ljudskih prava". Istovremeno, oba ministra iz Ministarstva inostranih poslova spremno su izjavila da Clan 19 "onemogucava integraciju muslimanske manjine u grcko drustvo" cime se "pruza prilika turskoj propagandi da iskoristava tu manjinu" (G.Papandreu) "sto je u suprotnosti sa ljudskim pravima" (T.Panagalos).

    Medjutim, K.Simitisu, koji je najavljivan kao najsavremeniji Premijer Grcke od ponovnog uspostavljanja demokratije 1974.godine, bile su potrebne dve pune godine na vlasti da bi sproveo reforme zahvaljujuci kojima ce ova zemlja ispostovati zapadne standarde za koje tvrdi da uglavnom postuje, a posebno one u oblasti ljudskih prava i prava nacionalnih manjina. Mera do koje su ove reforme bile rezultat unutrasnjih i spoljnih pritisaka moze se videti u tome da javno mnjenje nije ni na koji nacin pripremano za uvodjenje ovih reformi, mnjenje koje je do sada uceno i koje refleksno prima sa velikom dozom podozrenja sve sto se tice manjina.

    Ovo je nesumnjivo demokratska vlada u cije dobre namere niko ne zeli da sumnja. To je demokratska republika od koje se ne ocekuje da se u ostvarivanju reformi ponasa ni kao monarhija ni kao diktatura. Cini se da su njeni najvisi rukovodioci svesni da se u Grckoj jedan broj principa, posebno onih koji se ticu ljudskih i prava manjina, ili lose primenjuju ili uopste ne primenjuju. Pa ipak, izgleda da se kadgod pokrene reforme potrebne za promenu ovakvog stanja stvari nijedno javnog sredstvo informisanja, nijedan intelektualac niti neka druga institucija, kao sto su obrazovni sistem ili sudstvo, ne angazuju kako bi se drustvo pripremilo da uvazi i postuje ova nova prava.

    Sasvim suprotno, imamo mnostvo najvisih drzavnih rukovodilaca koji su spremni da se i dalje zalazu za zahteve savremenih i progresivnih reformi, dok se srednji i nizi kadrovi opiru ili su nespremni da pozdrave i podrze takve reforme, ako ih ponekad i ne osujecuju. Stoga je pitanje do koje je mere vlada ozbiljna u odnosu na svoju tzv. politiku ljudskih prava kada u stvari i ne pokusava da svoje namere saopsti gradjanstvu cija je podrska osnovni preduslov za opstu primenu reformi u oblasti ljudskih prava. Sve to navodi na zakljucak da modernisticka vlada Kostasa Simitisa u ime sticanja brze popularnosti i osvajanja glasova cesto u praksi ogranicava i zrtvuje svoju politiku ljudskih prava jer se ne usudjuje suprotstaviti tradicionalistickoj politickoj kulturi.

    U stvari, Simitisova vlada je Clan 19 ukinula u odgovoru na sve snazniji pritisak grckih i medjunarodnih ne-vladinih organizacija i male politicke stranke - Koalicije levice i progresa (Sinaspismos). Stoga ovaj zakasneli potez ostavlja utisak da se promene u oblasti ljudskih prava uvode bez autenticnog ubedjenja u njihovu ispravnost, kao sto to radi i Turska, samo da bi se ostavio dobar utisak na inostranstvo. Ovakvu vrstu modernizma koji obnavljaju tradicionalne snage, moguce je uociti i u mnogim drugima aspektima nacionalne politike, medjunarodnih odnosa uopste, a posebno grcko-turskih odnosa, da i ne pominjemo makedonsko pitanje.

    Kako moze iko ozbiljno shvatiti D.Repasa, grckog Ministra stampe i javnog informisanja, koji je nakon ukidanja Clana 19 izjavio da je "Grcka postigla visok standard u pogledu zastite ljudskih prava i jednakosti pred zakonom", ili tvrdnje grcke stampe da je sada nestao i poslednji razlog zbog koga je Grcka bila osudjivana u rezolucijama medjunarodnih organizacija? Na kraju krajeva, treba li da verujemo da se za ovu vladu politika ljudskih prava i prava manjina svodi na potpisivanje medjunarodnih konvencija i ratifikaciju dokumenata koji se zatim ne primenjuju, jer ta ista vlada nije spremna da ospori tradicionalnu politicku kulturu koja je suprotna najavljenoj savremenoj i progresivnoj politici ljudskih prava?

    Pogledajmo samo neke od primera karakteristicnih predstojecih sudjenja, za koje grcka javnost skoro da ne zna, a koji Grcku razotkrivaju na medjunarodnom planu i stvaraju utisak da u njoj prevladava totalitaran i mracnjacki mentalitet. To su slucajevi ljudi kojima se sudi zbog toga sto su izrazili ili sirili svoje misljenje koje bi bilo postovano u svakom demokratskom drustvu, bez obzira na to da li je tacno ili prihvatljivo za vecinu stanovnistva, vlasti ili zvanicnu religiju. Evi Androcopulos bice sudjeno 19. februara 1998.godine u Komotini zbog navodnog "preobracanja drugih u budizam i istocnjackih religioznig verovanja" - ona sama cak i nije budista.

    Trianosu Pasoisu, lideru manjinske stranke "Duga", bice sudjeno 19.marta 1998.godine u Florini zato "sto je sirio lazne informacije" koristeci zidne kalendare sa makedonskim toponimima. Evropski sud za ljudska prava ce 24.marta 1998.godine razmatrati slucaj odbijanja grckih sudova da registruju organizaciju "Pribeziste makedonske kulture". Svojom jednoglasnom odlukom Evropska komisija je predlozila da se Grcka osudi zbog krsenja Clana 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima koji se odnosi na slobodu udruzivanja. U Florini dana 15.septembra 1998.godine cetiri lidera "Duge" ceka sudjenje zato sto su 1995.godine istakli natpis koji je bio ispisan i na njihovom maternjem jeziku, makedonskom.

    I na kraju, najekstremniji slucaj: Sotirisa Blecasa, clana Drustva za vlasku kuluturu, ocekuje sudjenje jer je navodno 1995.godine delio publikaciju Biroa Evropske unije za jezike u redjoj upotrebi, koja pominje jezike manjina u Grckoj. Stvari su toliko postale apsurdne da je jedan diplomata u Atini ironicno prokomentarisao ovaj dogadjaj: "Kada ce uhapsiti celu Kancelariju EU"? Jer ona je u stvari ta koja distribuira ove brosure. U svim ovim slucajevima sama grcka drzava ili pripadnici njene elite (episkopi, poslanici, lideri lokalnih stranaka i profesionalnih udruzenja) svedoci su optuzbe.

    Ovo nisu usamljeni slucajevi, vec su samo neki primeri sudjenja za koje je odgovorno sudstvo u jednoj demokratskoj drzavi koja tvrdi da se pridrzava medjunarodnih konvencija. Grcka je potpisala jedan broj konvenija o zastiti ljudskih i prava manjina, kao sto su sloboda misljenja, uverenja, vereispovesti ili verovanja; sloboda izrazavanja i javnog informisanja; sloboda udruzivanja i mirnog okupljanja; sloboda od diskriminacije i bilo kog njenog oblika po osnovu rasne, nacionalne, jezicke ili verske pripadnosti. Ovakvih sudjenja ima svake godine i Grcka se cesto nalazi pred Evropskim sudom zbog nepostovanja osnovnih ljudskih i manjinskih prava.

    Medjutim, kada grcka sredstva javnog informisanja obavestavaju o ovakvim sudjenjima to retko izaziva kritike ili osudu vlade, politickih stranaka ili samih intelektualaca. Cini se da u ovim situacijama sudstvo ignorise konvencije koje je drzava potpisala, odnosno ratifikovala i time podriva njenu savremenu i progresivnu politiku ljudskih prava. Ako je iskrena, zar sama ta vlada ne bi trebalo da bude ta koja ce prvenstveno i prva informisati i uputiti organe gonjenja i sudstvo kako da sa uvazavanjem primenjuju te medjunarodne dokumente umesto sto potpadaju pod uticaj ekstremnih politickih i verskih krugova?

    Ipak, ne bi bilo pravicno prenebegnuti iznenadjujuci liberalne zakone o legalizaciji statusa imigranata koje vlada sprovodi, a koji u stvari idu mnogo dalje od onog sto je vecina drzava clanica Evropske unije ucinila. Uprkos i protivno ksenofobicnom javnom mnjenju, posebno u odnosu na albanske imigrante, ova vlada je uspela da prevazidje rezerve koje je prema njima gajila i pruzi mogucnost svim doseljenicima u Grcku da rade legalno i pod ravnopravnim uslovima. Naravno, ovo je tek pocetak dugog procesa ovbezbedjivanja svih potrebnih uslova za dostojanstven zivot imigranata: obrazovanje na grckom i maternjem jeziku, socijalna zastita, sloboda udruzivanja i progresivna integracija u grcko drustvo pod uslovima slobode i jednakosti. Prirodno, ovaj proces podrazumeva da grcko drustvo prihvati cinjenicu da je multietnicko drustvo.

    Nazalost nemoguce je biti optimista u pogledu polozaja Roma u Grckoj u poslednje dve godine. Sadasnja vlada je najavila tada jedan od najdalekoseznijih programa u Evropi za poboljsanje zivotnih uslova romskog naroda. Medjutim, ona sama ovaj projekat nikada nije ozbiljno shvatila i stoga ga i nije realizovala kako je obecala. Tako hiljade Roma jos uvek zivi u najgorim uslovima kakvi ne postoje nigde drugde u Evropi.

    Savremen i progresivan stav u odnosu na pitanje ljudskih i manjinskih prava u jednom demokratskom drustvu prvenstveno bi trebalo da propagiraju sredstva javnog informisanja i intelektualci. Paradoksalno, u Grckoj, koja je demokratsko drustvo u kome sredstva javnog informisanja uzivaju neogranicene slobode i u kojoj se sloboda misljenja u potpunosti uvazava cak i onda kada zadire u nacionalna osecanja, ni sredstva javnog informisanja ni intelektualci nisu zauzeli odlucan stav u odbranu ljudskih, a jos manje manjinskih prava. U Grckoj ne mozete naci neki znacajniji pokret intelektualaca, naucnika, ljudi iz sredstava informisanja koji ce se nepokolebivo suprotstaviti nacionalistickim tendencijama politickih stranaka ili javnog mnjenja uopste. Za razliku od srpskih, hrvatskih, bosanskih ili turskih sredstava informisanja i intelektualaca, u Grckoj cak ne postoji - ni manjinska - glasna opozicija autoritarnim i netolerantnim praksama drzave i odredjenih segmenata drustva.

    Kostas Simitis se smatra najsavremenijim, ako ne i jedinim savremenim Premijerom Grcke u poslednjem kvartalu ovog veka nakon ponovnog uspostavljanja demokratije. On je covek koji je vec sedamdesetih godina ukazivao da evropska orijentacija ne mora biti u suprotnosti sa PASOK-ovim socijalizmom, i zbog toga je izbacen iz Izvrsnog odbora stranke. Ipak njegov izbor na mesto Premijera pre dve godine ne odrazava u tolikoj meri promenu u raspolozenju javnog mnjenja ili stranke; on je pre bio posledica unutrasnje politike stranke koja je dovela do pobede modernisticke manjine u tradicionalno patriotskom PASOK-u.

    Da bi mogao da ostvaruju svoju filozofiju, Simitis i njegove kolege morali su i tek ce morati da prevaspitaju javno mnjenje kako bi u vecoj meri uvazavalo i postovalo principe svetovnih drzava koje pocivaju na postovanju prava pojedinaca i manjina. Tek tada ce grcko gradjansko drustvo moci da u praksi i u svakodnevnom zivotu unapredjuje i podstice modernizaciju. Zastita prava nije projekat koji je moguce realizovati pukim potpisivanjem konvencija i formulacijom zakona: jer "drustvo se ne moze menjati dekretima" kako je jednom rekao francuski sociolog Misel Krozije. Na drustvu u celini lezi odgovornost da sprovodi ove reforme i da bi to ucinilo ono mora biti pripremljeno - cesto vrlo temeljno - da ospori sopstvene predrasude, zablude i neodrzive stavove.

    Panayote Dimitras i Nafsika Papanikolatos