AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 23 JUL 1996 09:22:47 GMT

    Promene i prividi

    SABLASNE SLICNOSTI

    AIM, Beograd, 23.7.1996.

    Na vise od pola puta izmedju nacelne saglasnosti u Ohaju i ocekivanja da se utemelji na nacionalisticki uspaljenom Balkanu, kompromisni projekt za mirno razresenje jugokrize kao da, s priblizavanjem septembarskih izbora, jos pluta izmedju nade i podozrenja. Zbog cega? Pa, verovatno i zato sto politicka kicma tog projekta i dalje uveliko, ako ne presudno, zavisi od toga sta cine, ili ne cine, bivse ratovodje. Misli se na nacionalne lidere, posebno srpske i hrvatske, koji su pokusali da oruzjem podmire stare racune i prekroje "avnojske" granice.

    Neki od njih su, doduse, i pre Dejtona poceli da padaju na niske grane. Jedni su gubili vaznije funkcije (pa i samoproklamovane drzave) ili su optuzeni za ratne zlocine. Drugi su postajali pateticne zrtve megalomanske samoobmane. Treci su, precenjujuci vlastitu moc da ucenjuju druge, gubili podrsku jacih od sebe da bi odlukama u vidu neopozivog naloga s neprikosnovenog vrha, bivali izbacivani na sporedni kolosek kao "isluzeni kadar".

    Iznad svih tih, upamcenih i zaboravljenih, ratnih predvodnika ili saputnika, stoji i dalje najuticajnija (i najodgovornija) elita politickih, vojnih i duhovnih projektanata i propovednika nacionalnog "osvescenja". Ne odstupajuci od strateskih ciljeva (posebno srpsko-hrvatske podele BiH prostora) ona se, najcesce, samo takticki prilagodjavala, iako je, vetrovima bezumnog rata, i sama ponesto razredjena, ili osamucena. Svuda je, vise ili manje (na srpskoj strani, najvise) bila izlozena neocekivano jakim iskusenjima - od poraza na bojistima do iscrpljujucih, kazneno- popravnih pritisaka medjunarodnih cinilaca.

    Ali, elite koje, i kad menjaju slogane ili saveznike, ne ispustaju nacionalnu kartu, jos uzivaju znacajnu podrsku. Mozda i zbog prednosti stecene u startu time sto su populisticko- demagoskim, omamljujucim sedativima oblikovale politicku svest naroda po meri svojih vlastodrzackih potreba. Dizuci drzavu (vlast), naciju i veru iznad individue, demokratije i ljudskih prava uspesno su stvarale armije slepoverujucih sledbenika koji su imali potrebu da mrze druge da bi mogli da veruju u sebe: Hrvati su u toj etnicki "cistoj" optici postajali ustaski zlocinci, Srbi cetnicki divljaci, Muslimani gnusni fundamentalisti...

    Plivajuci na talasima svesno oslobadjane sovinisticke mrznje, vladajuce elite, prerusene i u antikomunisticke slobodarce, lako su osvojale komandne pozicije u vecem delu bivse zajednicke drzave koju ce unakaziti rat za teritorije. Kasnije, suocene s dezintegracijom koja i goli opstanak "nasamarenog" naroda dovodi u pitanje, znacajni (narocito "levicarski") delovi te iste, ili nesto prekomponovane elite glasnije se ogradjuju od nacional-sovinizma, ali ne i od vlasti koja je i tom energijom stvarana i prozeta. Naprotiv. Stratezi "oslobodilackog rata" zapinju iz sve snage da i u miru produze svoju dominaciju. Pored ostalog i tako sto preko medija koje drze za gusu prisvajaju gotovo eksluzivnu mirotvoracku ulogu.

    Za poslovanje tih elita posle obustavljanja oruzanih obracuna i za politicke odnose medju njima u novim okolnostima, karakteristicne su, cini se, dve bizarne promene. Bolje reci, sablasne slicnosti. Prva se ispoljava kao svojevrsni zajednicki prkos vremenu, tj.demokratskoj integraciji kroz trzisnu ekonomiju koja se sa razvijenog zapada preliva i u istocnu. Ovde kao da se uprkos zaklinjanju u reforme i demokratiju srlja u suprotnom pravcu: preovladjuje, naime, teznja da se i desetkovana ekonomija potcinjena drzavnom monopolu, i mir, teska srca potpisan u Dejtonu, stave u sluzbu pretezno autoritarne vlasti "prekaljene" u ratu.

    Druga slicnost nije manje upadljiva: svaka strana upire prstom na tudje grehove i zle namere pokusavajuci da prikrije, ili ublazi sopstvene. Kad, recimo, zgranuti svet proziva srpske vodje na Palama zbog jezivog "ciscenja" muslimanske vecine u Srebrenici, ili negde drugde, ovi odmah srdito uzvracaju prikazivanjem leseva iz masovnih grobnica masakriranih srpskih civila. Ili: kad Savet bezbednosti UN osudjuje hrvatsku vlast zbog masovnih zlocina nad neduznim krajiskim Srbima, rezim u Zagrebu otkriva u tome belosvetsku, antihrvatsku ujdurmu i pateticno pita: Zasto je taj "toboz demokratski svet" cutao dok su srpski buntovnici palili i zarili po hrvatskoj teritoriji? I obratno, razume se: kad UN, ili neki drugi medjunarodni forum (posebno haski Tribunal), uzme na zub srbijansku politiku, u Beogradu cete, i od vlasti i od nacionalisticke opozicije, cuti slicne antizapadne pridike.

    Ni spoljni svet nije, naravno, idealno demokratican niti je politicki neduzan u tragediji koju je doziveo bivsi jugoslovenski, multietnicki prostor. Nesporno je, takodje, da odgovornosti za zlodela u "prljavom ratu" nisu jednake; istorija nece moci da potre neke krupne razlike. Svakako ne one koje su nastale po osnovu pocetne nejednakosti u vojnoj sili; jos manje one koje simbolizuje divljacko satiranje Sarajeva, Mostara, Vukovara i neduznih civila u njima. Ali, istorija, ma ko da je pise, nece moci da zaobidje ni politikantske simetrije kojima najodgovorniji delovi nacionalnih elita sada na sve tri strane pokusavaju da amnestiraju same sebe. To samo ucvrscuje rezime koji siledzijski brane svoje monopole dovodeci u pitanje i buducnost mirovne opcije.

    Otud i sve akutnija dilema na pocetku drugog poluvremena tekuceg "mirovnog procesa": moze li mir u bivsoj Jugoslaviji da se odrzi ako njegova buducnost zavisi od nacionalnih (nacionalistickih) oligarhija kojima je vlast ovakva kakva je sada, sto ce reci autoritarna, uveliko i licna, vaznija od svega?

    Umesto prognoze koja tesko da moze biti utesna, pogledajmo hroniku dejtonskog mirotvorenja izbliza.

    Otkako je Ifor, odnosno Nato, prisilio bosanske ratovodje da odloze oruzje, nacionalisticko razracunavanje koje je ubogaljilo veci deo bivse Jugoslavije, uslo je u mirnije vode. Straha, pa i stradanja jos ima, ali su i najdrcnije siledzije morale da se primire, ili pritaje. Ima sada vise nade, bar za one koji nisu izgubili sve; nista, pa ni zlo ne moze vecno da traje.

    Pa ipak, niko ko se u Bosni i na Balkanu ista pita jos nije siguran sta ce biti sutra: da li spolja iznudjeno vojno mirovanje vodi u miran rasplet koji bi, sam od sebe, mogao da traje?

    Klintonova odluka da u balkanska nadigravanja bez granica vrati zustrog, vestog posrednika, Ricarda Holbruka (koji kao da se trudi da docara nemilosrednog delioca pravde iz vestern filmova) odaje porast neisigurnosti i u Sjedinjenim Drzavama. Dakle, u politickom vrhu najmocnije, za vojnu pacifikaciju Bosne najzasluznije svetske sile. Bice da ni u Beloj kuci jos nisu sigurni da li ce ostvariti ono sto su naumili. Preciznije:ono sto im odgovara u ocekivanju novembarskih predsednickih izbora.

    A nije tajna da Vasingtonu odgovara jedino uspeh koji niko ne bi mogao uverljivo da osporava:mirovanje u Bosni i oko nje koje ce nadziveti potpuno (ili,delimicno) americko vojno povlacenje s tim da ono pocne pre izbora za novog (starog) sefa Bele ku- ce. Jer, samo tako se Klintonova balkanska avantura, ubrzana pritiskom americkog i svetskog javnog mnjenja, moze iskoristiti kao ozbiljan adut u izbornim nadigravanjima. Ceka se, drugim recima, neoboriv dokaz da sadasnji stanar u Beloj kuci zasluzuje drugi cetvorogodisnji mandat kao drzavnik koji je uspesno polozio i krajnje tezak spoljnopoliticki ispit.

    Evropljanima koji su morali da prihvate dominatno vojno angazovanje Vasingtona ne odgovaraju Klintonova predizborna vrludanja. Ali oni kao da nisu ni voljni ni kadri da tu nesto promene. Jedinstveni su, cini se, samo u nadi da ce sadasnji predsednik i posle novembra ostati u Beloj kuci i da ce, oslobodjen brige za udvaranje glasacima kod kuce, imati vise i vremena i podrske za energicnije spoljnje angazovanje. Na Balkanu, takodje - uz vece razumevanje za evropske procene i interese.

    Sto se Jeljcinove Rusije tice, malo ko veruje da ce ona u dogledno vreme moci da nesto ozbiljnije pokrene ili promeni u jugokrizi i uopste na medjunarodnoj sceni. Ima preca posla u sopstvenoj kuci, u krajnje rovitoj ekonomiji i opasno nemirnoj Ceceniji. I takva Rusija ostaje, dakako, i u svetskim poslovima vazna, ali ne i nezamenljiva. Jeljcinova vlast ce izvan ruskih granica biti onoliko aktivna i uticajna koliko je u Rusiji stabilna. A njena stabilnost ostaje bitno zavisna od podrske zapadnih partnera.

    Svi znacajniji spoljni cinioci u jugokrizi imaju, ukratko, i vlastite brige i racune. U isto vreme, svima, vise ili manje odgovara da nevericu koja medju prezivelim zrtvama rata (osobito u armiji izbeglica i apatrida) ostaje duboka, zataskavaju ritualnim ponavljanjem polovicnog uspeha koji moze da zvuci i kao kontraproduktivna poluistina:vojni deo Dejtona uspesno je ostvaren ali politicki dogovor o "labavo" jedinstvenoj Bosni jedva da je makao od pocetka, iako do opstih izbora u oba entiteta ostaje manje od dva meseca.

    Da neizvesnost bude zloslutnija, mostarski glasacki "eksperiment", uprkos prividnom uspehu, deluje kao gorka pilula. Pokazuje da puko odrzavanje izbora ne mora da znaci da je mirnija buducnost izglednija nego sto je bila pre toga. Na celnim pozicijama ostaju i oni kojima je nasiljem izvedena podela nekada uzorno multietnickog urbanog centra, prihvatljivija od "rizika" makar i minimalnog, privredno-administrativnog zajednistva. Ako bi se to ponovilo sirom Bosne, ako bi se ucvrstile granice koje su urezane oruzjem, niko ko je pri sebi ne bi mogao biti spokojan.

    Rat je, uostalom, i u Hrvatskoj i u BiH (s bivsom JNA na strani srpskih ratovodja) raspaljen iznudjivanjem etnickih "razgranicenja" u ime odbrane "nacionalnog i bioloskog opstanka". Izborna legitimizacija tih "razgranicenja", u stvari genocidnog zlocina "etnickih ciscenja" mogla bi da deluje kao "lecenje" od kojeg se brze umire; kao pripremanje za buduce nasilje u ime "svetog duga" prema zrtvama ili povratka "zivotnog prostora".

    Uteha, ako je u ovom casu uopste ima, mozda je u tome sto, uprkos svemu, raste saznanje da bi sankcionisanje ratnih "tekovina" u ime mira po svaku cenu, moglo da se obije o glavu svima - i domacim i stranim akterima. Takva poruka, ako je preko Holbruka stigla do Klintona, mogla bi biti poslednja opomena i za, ne uvek doslednu, spoljnu politiku Sjedinjenih Drzava.

    (AIM) Aleksandar Nenadovic

    xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx