AIM
  • all articles of same date
  • articles of same date and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 15 JUL 1996 02:15:06 GMT

    KOSOVO - PET GODINA KASNIJE

    U osamdesetim godinama sistemska kriza bivse jugoslovenske federacije bila je fokusirana i prelamala se uglavnom na problemu Kosova. Cinjenica je, takodje, da su dramaticna zbivanja na Kosovu krajem '80 i pocetkom '90 doprinela snazenju rezima Slobodana Milosevica u Srbiji i neocekivano brzom i krvavom raspadu federacije. Medjutim, vec od kraja 1990, zariste krize se naglo "preselilo" sa juga (Kosovo) na zapadne prostore bivse Jugoslavije ("srpske" krajine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), gde je nakon rebeliranja Srba i proglasenja i "otcepljenja" srpskih republika -izbio rat. S druge strane, na Kosovu je, iako su sve analize predvidjale ratni rasplet, neocekivano doslo do svojevrsne hibernacije stanja. Od 1991 godine ovde se prakticno nista nije desavalo. Odrzavan je status kvo zasnovan na ravnotezi straha. Uspostavljene su "paralelne" politicke i druge institucije (prosveta, ekonomija, kultura itd.), odnosno simbioticki suzivot na niskom ali relativno stabilnom pragu tolerancije. Ovaj kosovski status kvo, razume se, bio je prinudan. Srbija je i dalje odrzavala isti nivo policijske i politicke represije kao u vreme kada je Kosovo bilo u zizi interesovanja, samo sto je ona izgledala mnogo manje dramaticna u odnosu na razmere sukoba i zlocina u Bosni i Hrvatskoj. Rat ne samo da je Kosovo bacilo u zasenak, vec se cinilo kao "oaza mira". Srpski rezimski mediji, posto je Kosovo "jednom zauvek" bilo pripojeno Srbiji, trudili su se da vestacki stvore maltene idilicnu sliku o tome da vise i ne postoji kosovski problem, vec samo problem separatistickih vodja koji rade protiv interesa albanskog naroda. S druge strane, ni srbijanskom rezimu, a ni albanskom rukovodstvu na Kosovu, nije odgovaralo zaostravanje. Prvima, zato sto ih je rat u Hrvatskoj i Bosni toliko angazovao i iscrpljivao, da su se morali pribojavati otvaranja jos jednog fronta. Drugima, zato sto su relativno kasno otkrili koliko se zapravo Beograd pribojava eksplozije na Kosovu i rata sa Albancima. A kada su albanski lideri najzad shvatili da su srpske ratne pretnje vise izraz straha nego neke njihove stvarne resenosti da "idu do kraja", suocili su se sa blokirajucim faktorom vlastitih unutrasnjih slabosti. Radikalnije struje, koje su bile u manjini, tvrdile su da je propustena jedinstvena i neponovljiva istorijska prilika da se udje u rat i otvori novi front, u vreme kada su Srbi, zbog sukoba skoro sa svim susedima i prakticno citavim svetom, bili veoma ranjiviji. Umesto ovakvog udara s ledja albanski lideri su radije prihvatili za albanski pokret probitacniju varijantu strategije cekanja. Problem je zapravo bio u tome sto za ulazenje u ratnu avanturu ni Kosovo a ni Albanija vojno i organizaciono nisu bili spremni. Albanskom radikalizmu sasecena su krila pre svega zbog Albanije, koja je upravo u najpresudnijem trenutku kao drzava dozivljavala sistemski, socijalni i ekonomski kolaps. Dok je maticna drzava nakon kolapsa bila pod infuzijom, nije se mogla ocekivati nikakva mobilizacija po pitanju Kosova. Zato su radikali i militaristi na Kosovu morali utihnuti, a glavna uloga je pripala umerenom i opreznom dr Ibrahimu Rugovi i njegovim istomisljenicima. Razume se, petogodisnji relativni mir na Kosovu mnogi analiticari su i dalje smatrali za oblik "hiberniranog rata". U katastroficnim prognozama tvrdilo se da ce odmah posto se okonca rat u Bosni, poceti sukobi na Kosovu, da bi se on zatim prosirio na opsti albansko-srpski rat, sa kudikamo vecim regionalnim reperkusijama od onog prethodnog, bosanskog, koji su Beograd, Zagreb i velike svetske kancelarije ipak nekako drzale pod kontrolom. (Bosanski je lonac poklopljen da ne bi prekipeo i izazvao siri regionalni rat). Za kosovski rat se, naprotiv, smatralo da ce se neizbezno preliti u Makedoniju, cime bi balkanska stabilnost bila pogodjena u samu kicmu, provocirajuci ne samo ratne sukobe neposrednih suseda (Srbija, Bugarska, Grcka, Albanija), vec i one koji bi mogli dovesti do raspada veoma vaznog, juznog krila NATO pakta (sukob Grcke i Turske) a samim tim i citave strateske ravnoteze na Mediteranu i na potezu prema Bliskom i Srednjem Istoku. Smatram da katastroficni scenario vise predstavlja simulaciju jedne potencijalne situacije, nego li realnu opciju. Trebalo bi zamisliti situaciju potpune spontanosti i neodgovornosti medjunarodnih faktora, pa da se takav scenario pocne odvijati, sa svim onim jasno predvidljivim posledicima, ukljucujuci i raspad NATO-a. Takve stvari, ipak, ne mogu biti prepustene volji balkanskih plemenskih vodja. Uostalom, spoljni faktori, a tu pre svega mislim na Amerikance, vec su postavili demarkacionu liniju u Makedoniji i na srpsko-albanskoj granici, kako bi sprecili novi rat. Pored ovog snaznog spoljneg ogranicenja, postoje i unutrasnje granice nove radikalizacije srpsko-albanskog sukoba. Iako je tacno da na Kosovu postoji bazicni ratni raspored interesa, odnosno situacija koja se prakticno tesko moze razresiti bez otvorenih sukoba i novog "etnickog razgranicenja", srpsko-albanski rat ne moze u ovom trenutku izbiti iz tacno suprotnih razloga od onih 1991 i 1992 godine, kada se on mnogima cinio neizbeznim. Ako je tada kolaps Albanije uticao na opredeljenje Albanaca za cekanje i trazenje "politickih resenja", sada je sve evidentniji kolaps Srbije, odnosno SR Jugoslavije, faktor koji utice na smirivanje ratnih strasti. Srpskom militarizmu su u medjuvremenu dobro potkresana krila. I to ne samo zbog potpunog poraza u Hrvatskoj i delimicnog u Bosni, vec zbog uveliko potrosenih unutrasnjih potencijala (politickih, strateskih, sistemskih, ekonomskih, mobilizacijskih itd.) Srbije, bez kojih se ne moze voditi rat. Milosevic nije naglo postao mirotvorac zato sto je uvideo svoje zablude, vec zato sto je shvatio da nema municije ni za casno vojnicko samoubistvo u borbi za "sveto Kosovo" Dakle, petogodisnja hibernacija nije prosla bez jakih implikacija na same aktere potencijalnog kosovskog rata, a iz osnova se promenilo i regionalno i sire medjunarodno okruzenje. Ako je kosovski rat na neki nacin uveliko "potrosen" u Hrvatskoj i Bosni, odnosno ako su prethodni ratovi toliko iscrpli Srbe, da su oni prakticno ostali bez politickih i vojno-strateskih kredita za planirani rat na Kosovu, Albanci su zauzvrat uspeli da internacionalizuju svoj problem, i da se - narocito kada se radi o Albaniji - brzo strateski preusmere na saveznistvo sa SAD i NATO Paktom, cime su bitno, iako ne jos u punoj meri, popravili svoj inferiorni vojni i politicki polozaj od pre nekoliko godina. Odnos snaga ove 1996 godine ipak je bitno drugaciji nego sto je recimo bio 1991 godine, kada je Srbija bila na vrhuncu militaristicke agresivnosti i sve probleme i pretenzije resavala silom. Problem Kosova, razume se, nije zbog tog promenjenog osnovnog odnosa snaga postao manje slozen i rizican, nego sto je bio 1991 godine. On i dalje sadrzi iste one nepomirljive pozicije dveju etnickih aspiracija, koje se kao takve u sustini ne mogu razresiti drugacije negoli ratom. Albanci plebiscitarno insistiraju na nezavisnosti Kosova. Zvanicna Srbija pak i dalje tvrde da ce uciniti sve ne samo da zadrzi Kosovo, vec i da izmeni sadasnju etnicku "dominaciju" Albanaca. Za velike sile, koje su se dosta nespretno i kolebljivo uplitale u resavanje balkanske krize, sada se postavlja pitanje pronalazenja solucije kojom se moze premostiti provalija. Ali, pitanje je moze li se u sadasnjoj u osnovi ratnoj konstelaciji, pronaci neka kompromisna formula koja bi vodila ka mirnom resenju kosovskog pitanja. Na takvoj kompromisnoj formuli medjunarodni faktori inace insistiraju od maja 1993 godine, kada je bio postignut tzv. vasingtonski sporazum o resavanju balkanske krize, prema kome je za Kosovo predvidjena solucija visoke autonomije, slicna onoj koju je imalo u bivsoj jugoslovenskoj federaciji. Do proleca ove godine medjunarodni faktor nije mnogo insistirao na prakticnom testiranju vasingtonske formule, za koju su i Beograd i Pristina tvrdili da je neprihvatljiva. Stalno odlaganje otvaranja kosovskog pitanja opravdavano je velikom zaokupljenoscu i komplikacijama u vezi sa Bosnom. I tek posto je implementacija mira u Bosni pocela da napreduje, u svetskim centrima moci sve vise i otvorenije se najavljivalo konacno otvaranje kosovskog pitanja, bez cijeg resenja niko ne moze da zamisli trajniji mir i stabilnost u regionu. Zbog tih najava, a i zbog unutrasnjih uvida u Srbiji i na Kosovu da se ne moze u beskraj odrzavati status kvo zasnovan na paralelnim sistemima i ravnotezi straha, u poslednja dva meseca na Kosovu je dosta naglo doslo da porasta tenzija, pa i neocekivanih obrta na unutrasnjem planu. Sve je pocelo sa serijom istovremenih atentata u pet kosovskih mesta, u kojima su zrtve bile srpski policajci i civili. To se desilo krajem aprila, a onda su usledili, skoro svake nedelje, manji ili veci potresi, koji su najavili rapidnu promenu osnovne konfiguracije petogodisnjeg status kvoa. Najpre je Adem Demaci pocetkom maja presao Rubikon i zahtev za nezavisnost Kosova preformulisao u ideju stvaranja balkanske konfederacije, prema kojoj bi Kosovo kao republika i dalje konfiguracijski bilo vezano za Srbiju i Crnu Goru. Svoj projekat Demaci je nazvao "Balkanija", predvidjajuci da bi kasnije troclanoj konfederaciji mogle pristupiti i druge drzave, npr. Albanija i Makedonija. Iako je Demacijeva ideja mnogima izgledala naivna i u sadasnjim okolnostima neostvarljiva, ona je ipak signalizirala odredjeno takticko ublazavanje pozicija albanske strane. Jos nisu bile utisane polemike oko ovog Demacijeg kontroverznog predloga, kada je izbila odredjena kriza legitimiteta albanskog politickog pokreta, kada je 25 maja istekao mandat kosovskom parlamentu izabranom 1992 godine. Problem je bio u tome sto ovaj parlament nikada nije odrzao konstitutivnu sednicu, a nisu postojali uslovi da se raspisu novi izbori. Protivnici Ibrahima Rugove na kosovskoj politickoj sceni zeleli su da iskoriste ovu okolnost za delegitimaciju njegove do sada neprikosnovene liderske pozicije. Oni su tvrdili da nakon 25 maja Kosovo nece imati ni legalni parlament, a ni vladu, niti bilo koji oblik pune reprezentacije drzavnih i nacionalnih interesa. Resenje iz ovog rasomona pronadjeno je u dekretu dr Ibrahima Rugove, kao predsednika Republike Kosovo, kojim je mandat Skupstini produzen za godinu dana. Rugovine prilicno poljuljane pozicije u medjuvremenu su ojacala dva uzastopna dogadjaja, rezultat izbora u Albaniji i otvaranje americkog informativnog centra u Pristini. Poraz komunista na izborima u Albaniji (iako pod dosta sumnjivim okolnostima) protiv kojih je otvoreno optirao dr. Rugova, ucvrstilo je njegov savez sa Sali Berishom i "politiku kontinuiteta" koja svoju bazicnu umerenost kada se radi o problemu Kosova kompenzuje ocekivanjima da ce se, pod pritiskom medjunarodnih faktora, pronaci politicka solucija za Kosovo. Otvaranje Americkog informativnog centra u Pristini, samo je dodatno potenciralo ovo prisustvo jakog saveznika u politickoj igri koja predstoji. Srpske reakcije na razvoj dogadjaja bile su neocekivano sasvim defetisticke. Najpre je predsednik SANU Aleksandar Despic "otvorio srce" i srpskoj javnosti predocio ono sto je svojevremeno Dobrica Cosic nazivao "gorkom istinom", a to znaci da je Kosovo etnicki i u svakom pogledu izgubljeno za Srbe, i da zato treba traziti adekvatno dugorocno resenje. Despic je dilemu postavio na fonu predvidljive demografske ekspanzije Albanaca, koji bi, ako ostanu u Srbiji, i to onoj buducoj demokratskoj, prakticno postali po broju ravnopravni sa Srbima. Jesu li Srbi spremni da prihvate tu soluciju deljenja drzave sa Albancima, ili je ipak bolje pristupiti blagovremenom razgranicenju sa njima, odnosno ustupanju veceg dela Kosova Albancima? Srpska javnost je bez vecih potresa progutala ovu Despicevu gorku pilulu. Samo su kosovski Srbi, i to oni koji su inaugurisali Milosevicevu apsolutnu vlast krajem '80, pokusali da obnove nekadasnji "pokret otpora", pozivajuci za Vidovdan Milosevica da pred njima polozi racuna za svoju nacionalnu politiku, odnosno da im kaze sta ce biti sa Kosovom. Na skupu u Manastiru Gracanica Miloseviceva stolica je ostala prazna, kao sto su ostale prazne i stolice srpskih opozicionih prvaka. Znaci li to, kako se pribojavaju Srbi sa Kosova, da ce u odredjenom trenutku oni biti prepusteni sudbini, kao sto se to desilo i Srbima iz Krajine? U medjuvremenu, na obe strane se priprema teren za pregovore. Spekulise se sa mogucom ulogom Albanaca u predstojecim izborima, od kojih zavisi sudbina Milosevicevog rezima. Iako je malo verovatno da ce se u pregovorima, koji formalno jos nisu ni poceli, ostvariti spektakularni napredak vec ove godine kada se odrzavaju savezni izbori, ipak ne treba sasvim iskljuciti mogucnost za neku varijantu posredne koalicije sa Rugovom na srpskim izborima koji ce se odrzati krajem 1997 ili pocetkom 1998 godine. Milosevic je ponovo u cajtnotu, a on je u takvim situacijama uvek znao da povuce neocekivane poteze. Da li je on na Kosovu taj potez vec odigrao ostavljajuci svoju stolicu u Gracanici praznom?

    Shklzen Maliqi AIM - Pristina